(FOTO) Gde možete pobeći ako počne NUKLEARNI RAT?

Objavljeno:
Pročitano: 2694 puta
Komentara: 0
Podržite naš rad, podelite ovo sa prijateljima:

U slučaju nuklearnog rata, stvari će se odvijati veoma brzo. Kada kažemo brzo, mislimo bukvalno na minute. Zato treba biti spreman i informisan, jer vam „atomski s leva“ neće biti od pomoći.

Donald Tramp i Kim Džong Un

Na svu sreću, bivša država u kojoj smo živeli u vreme kada su skovani i „atomski s leva“ i „atomski s desna“, bila je uvek korak ispred svih. Za svoje građane gde su svi bili jednaki, ali najpre za one malo “ jednakije“, izgrađeni su potpuno funkcionalni bunkeri koji mogu da izdrže nuklearne bombe o kojima se danas non-stop priča.

Ruku na srce, danas je većina tih bunkera dobila nove namene, a neki su pretvoreni u turističke atrakcije, tako da se ukupni kapacitet znatno smanjio. Ipak, ostalo je nekoliko bunkera koji se i danas koriste u vojne svrhe i koji stvarno mogu da spasu jedan deo Srpskog narod od radijacije i konačnog istrebljenja.

Po naređenju vrhovnog komandanta maršala Tita podzemni objekti JNA građeni su u Srbiji (sedam), u BiH (šest), Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Izgradnja 26 objekata, građenih od pedesetih do devedesetih godina, prema vojnim podacima, koštala je 90 milijardi dolara.

Međutim, nisu samo zemlje bivše Jugoslavije gradile bunkere. U vreme „Hladnog rata“, bunkeri su građeni i u Mađarskoj, Rusiji, Poljskoj, Ukrajini…

Bunker „Karaš“ – Beograd

Najbliži bunker u koji se mogu sakriti pojedini građani opština Kula, Vrbas i Odžaci se nalazi u Beogradu. Rađen za potrebe JNA, “Karaš” ratni bunker koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu, sve do 2005. bio tajna za javnost. Sklonište opremljeno za smeštaj 70 najviših oficira u slučaju ratne opasnosti. Ovo ratno sklonište, u kome je bio smešten komandni centar naše armije, aktivno je korišćeno za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. U njemu je tada boravio Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Jugoslavije.

Unutrašnjoj bunkera „Karaš“

Topčiderski podzemni grad u Beogradu je počeo da se gradi odmah posle Drugog svetskog rata sa namenom da bude atomsko sklonište za politički i vojni vrh Jugoslavije sa maršalom Titom na čelu. Završen je 1971, kada je urađena rekonstrukcija „Karaša“ i sklonište prošireno u komandni centar za smeštaj 70 političara i najviših oficira, u slučaju ratne opasnosti. Objekat je ukopan 150 metara u zemlju. Ima tri zaštitna i funkcionalna nivoa i sposoban je da izdrži nuklearni napad.

„Objekat F-4“ – Budimpešta (Mađarska)

Ako računamo udaljenost, drugi najbliži bunker se nalazi ispod Budimpešte.

„Objekat F-4“, poznatiji kao Rakoši bunker je bivše tajno nuklearno sklonište na dubini od 50 metara, ispod centra Budimpešte. Objekat je izgrađen u obliku slova H i ima direktnu metro vezu, kao i zatvoreni tunel do zgrade parlamenta.

Unutrašnjost bunkera Rakoši ispod Budimpešte

Izgradnja ovog bunkera je počela 1952. godine paralelno sa izgradnjom metroa. Površina bunkera je 3.800 kvadratnih metara i može da primi 2.200 ljudi. Bunker je završen 1963. godine.

„Bolnica u steni“ – Budimpešta (Mađarska)

Ako ste već uspeli da dođete do Budimpešte, a Rakoši bunker je pun, produžite do Budimskog dvorca, jer se ispod njega nalazi još jedan bunker koji može da izdrži nuklearni napad. „Bolnica u steni“ je naziv bunkera koji je počeo da se gradi 1939. godine ispod velelepne građevine Budimskog dvorca. Izgradnja je završena 1944. godine, a predviđeno je da podzemna bolnica može da primi 60-70 pacijenata. Međutim, za vreme Drugog svetskog rata bilo je trenutaka kada se u bunkeri nalazilo i do 600 ranjenika.

Muzejska postavka koja prikazuje period kada se bolnica koristila za lečenje ranjenika

Između 1958. i 1962. godine u bunker je ugrađena oprema koja bi omogućila uslove života u slučaju nuklearnog ili hemijskog napada. Ljudi u podzemnoj bolnici mogli bi da prežive 72 sata u takoj situaciji, a potom, prema planu, usledio bi karantin koji bi trajao tri nedelje. Danas se ovaj bunker koristi kao muzej, a ima i druge civilne namene kao što su predstave, izložbe, itd.

Podzemni grad „Konjic“ – Bosna i Hercegovina

U kanjonu čarobno zelene Neretve, nedaleko od fabrike namenske industrije „Igman“, smeštene su tri vikendice. Znalo se da je reč o vojnim objektima i da su predviđene za odmor Tita i njegove svite, ali niko nije znao da su one samo maska za ulaz u najveće atomsko sklonište u SFRJ.

Prezentaciona sala u bunkeru – Unutrašnjost je uređena po najvišim standardima!

Podzemni grad u Konjicu bio je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela: iznad zemlje su bile tri Titove vikendice, u zemlji fabrika municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine

Hodnik u bunkeru „Konjic“

U Konjicu, u 280 metara dubokom podzemnom skloništu moglo se bez kontakta sa svetom živeti punih šest meseci. Mali grad u slučaju atomske opasnosti mogao je da primi 300 ljudi iz jugoslovenskog vrha. Bunker je projektovan da izdrži nuklearnu eksploziju od 25 kilotona (na Hirošimu je palo „samo“ od dve do tri kilotone). Ukoliko bi se dogodio napad, objekat bi se samo zatresao.

Bunker „Soča“ – Goražde (Bosna i Hercegovina)

1952. godine, malo pre početka izgradnje bunkera kod Konjica, koji je još poznat i kao sklonište „D-0“, ali i pod šifrom „Istanbul“, počela je gradnja bunkera „Soča“ koji se prostire na površini od 15.000 kvadratnih metara. Radovi na bunkeru su završeni 1963. godine, kada su uvedeni voda, struja, kanalizacija, a osvetljenje je obezbeđeno pomoću 1.700 fluorescentnih lustera. Pošto je objekat prevdiđen za industrijske uslove, na svakom metru površine nalazi se trofazni priključak za mašine. Ovo sklonište imalo je specijalne komore za dovod i odvod svežeg vazduha, pa bi se u slučaju atomskog napada koristio vazduh koji je već u prostorijama tako što bi se regenerisao propuštanjem kroz specijalne vodene stanice.

Unutrašnjost bunkera „Soča“

Ulaz u bunker „Soče“ bio je maskiran običnim gvozdenim vratima, iza kojih su se nalazila još jedna vrata, teška tri tone i debela jedan metar. Prema planovima komande JNA, bilo je predviđeno da u „Soči“, u namenskoj industriji istovremeno radi 800 radnika, ne računajući članove i pratnju Generalštaba JNA, na čelu s vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom.

U ovo sklonište, kao i u sva druga u Bosni i Hercegovini, nakon sklapanja Dejtonskog primirja, ušli su vojnici NATO-a. Nekadašnje sklonište za Tita i Generalštab, pripalo je opštini Novo Goražde. Opština je uradila projekte za uzgajanje šampinjona i japanskih gljiva šitaki u ovom podzemnom objektu. U opštini očekuju da se jave zakupci tog prostora koga ima na pretek.

Bunker „Kuk 0“ – Planina Bikovo (Hrvatska)

Šampinjoni se gaje u još jednom bunkeru u Hrvatskoj, koji je jednom privatnom preduzeću iznajmljen na 30 godina. Prema nezvaničnim saznanjima, bunker „Kuk 0“ je prvo takvo podzemno sklonište izgrađeno u Jugoslaviji za potrebe vojske. Na dubini od 200 metara u planini Bikovo u Makarskoj. Bunker je konstruisan kao niz tunela dužine do 800 metara, kao i prostorije, radni kabineti, spavaonice i ostale potrebne prostorije za boravak i upravljenje vojskom.

Fotografije lokacije i unutrašnjosti bunkera „Kuk 0“

Gradnja je počela 1952. godine, a prema nekim saznanjima, običnim ručnim alatom gradili su ga zarobljenici i informbirovci. „Kuk 0“ ima svoj izvor vode, agregate za električnu energiju, rezervoare za naftu, akumulatorske stanice, komunikacione čvorove, ambulantu, hirurušku ambulantu i ostale potrebne stvari za boravak više od 1.000 osoba tokom više meseci.

Aerodrum „Željava“ – Bihać (Bosna i Hercegovina)

Podzemni aerodrom „Željava“ kod Bihaća srušen je prilikom povlačenja JNA, tako da je neupotrebljiv za svoju funkciju. Ovaj aerodrom je, za razliku od bunkera kod Konjica i od nekih drugih koji su bili zamišljeni da služe kao komandna mesta Vrhovne komande i samog Vrhovnog komandanta, a nikada nisu služili svrsi za koju su sagrađeni, bio u višedecenijskoj upotrebi. Komanda Ratnog vazduhoplovstva je 1955. godine formirala komisiju koja je, razmotrivši taktičko-tehničke uslove, predložila izradu projektnog programa i projektne dokumentacije za jedan objekat od budućeg podzemnog kompleksa na vojnom aerodromu „Željava“ kraj Bihaća.

Ulaz za avione tačno napravljen da kroz njega bez problema prođe ceo borbeni avion

Objekat je lociran u podnožju planine Plješevice na istočnoj padini (prema Bihaću), morfološki vrlo povoljnoj sa prirodnim uvalama za ulaze i sa grebenima koji ih razdvajaju. Tokom izgradnje objekta angažovani su i speleolozi za snimanje špilja radi njihovog premošćavanja specijalnim konstrukcijama od armiranog betona. Tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona su međusobno povezane u obliku slova M sa produženim srednjim krakom za pregled i opravku dva aviona i dodatnom galerijom sa strane svodastog oblika sa vertikalnim oporcima širine 15,40 pri dnu i visine oko 10 metara. Ostale prostorije za razne namene i hodnici, izuzev kupole objekta, širine su 3 – 12 m. Ukupna dužina podzemnih tunela (galerija i pomoćnih prostorija) je iznosila 3.500 metara.

Unutrašnjost nekadašnjeg aerodruma „Željava“

Objekat ima četiri ulaza – izlaza, od kojih se srednji prvobitno koristio kao ulaz za avione i ljudstvo (u slučaju napada preko ustave i degazacione komore), a ostala tri se koriste za izlaz aviona. Svi su oni rulnim stazama povezani sa dve glavne poletno-sletne piste. Avioni su se unutar objekta razmeštali elektroakumulatorskim trgljačima, a izvan objekta su se kretali na sopstveni pogon.

Predviđeni su svi životni i radni uslovi za namensko korišćenje objekta sa potpunom autonomijom za 30 dana; električna, vodovodna i kanalizaciona mreža; dve rezervne dizel-električne centrale (jedna od 1000 kVA i druga od 625 kVA), skladišta ubojnih sredstava i rezervnih delova, skladište dizel i avionskog goriva sa razvodnom instalacijom po galerijama; prostor za dekontaminaciju aviona; 13 klima-komora sa specijalno zaštićenim ventilacionim šahtovima (koji ujedno služe i kao rezervni izlaz na površinu terena), a postojali su i šahtovi za otpadni vazduh i za izduvne gasove agregata kao i za instalaciju pogonskog goriva; protivpožarni sistem; stanica za dopunjavanje avionskih i zemaljskih akumulatora; kuhinjsko-trpezarijski blok; ambulanta; spavaonice…

Prostorije u unutrašnosti objekta su bile sa 56 teških čeličnih vrata. Navodi se podatak da je upotrebljeno 54 000 kilograma eksploziva za rušenje ovog aerodroma.

Podzemni grad „Velika Paklenica“ – Slovenija

Sistem podzemnih tunela na dubini od 80 metara, od 1950. do 1953. godine gradila je Jugoslavija za slučaj vazdušnog napada bivšeg SSSR-a. Podzemni grad se proteže na preko 2.000 kvadratnih metara prostora, a za boravak ljudi, obezbeđeni su svi potrebni uslovi. Podzemni grad je još poznat pod nazivom „Bunkeri“, a danas je on pretvoren u izložbeni prostor i ostale namene na polju kulturnih dešavanja.

Današnji izgled „Bunkera“

Pretpostavlja se da „Bunkeri“ nisu nikada do kraja završeni, jer su otvori zazidani nakon Staljinove smrti. Tek 1991. godine je prostor ponovo otvoren za potrebe Hrvatske vojske, međutim u njemu nije ništa pronađeno osim jednog puškomitraljeza i postolja za protivavionsko oružje.

Bunkeri „Mala Moskva“ – Jezero Balaton (Mađarska)

Za vreme Hladnog rata, Mađarska je bila pod upravom Sovjetskog saveza, a kao članica Varšavskog pakta, morala je da dozvoli pristup određenom broju ruskih vojnika i opreme na svojoj teritoriji.

Unutrašnjost bunkera danas

Lokalno stanovništvo je uglavnom znalo gde se nalaze sve jedinice „crvenih“, međutim, o jednoj jedinica koja se vodila pod oznakom „Stroga tajna“, nije se ništa znalo osim toga ga se nalaze negde duboko u šumama blizu grada Tótvázsony kod jezera Balaton. Ova lokacija je bila poznata kao „Mala Moskva“.

Ulaz čuvaju ogromna čelična vrata

Nakon pada Sovjetskog saveza, tajne su počele da se otkrivaju. Saznalo se da je „Mala Moskva“ zapravio bio kompleks dva bunkera pod nazivom K-1 i K-2 u kojem su bila skladištene nuklearne bojeve glave spremne da dosegnu do cele zapadne Evrope. Danas se „K-1“ i „K-2“ vode kao vlasništvo vojske, međutim, bunkeri su zapušteni i stoje prazni, čekaju bolje dane.

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija Portala "Naše Mesto" ručno odobrava sve komentare i zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
wpDiscuz

Pročitajte još