Samostalna izložba vrbašanina Dragana Simića u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Kula

Simić slika od osamdesetih godina prošlog veka, prvu samostalnu izložbu crteža i pastela je imao 1988. godine. Veoma je aktivan u svom okruženju, skoro redovno izlaže na salonima i drugim izložbama. Po načinu rada nije blizak drugim stvaraocima, pa iako su u radovima često predstavljene ptice može se naslutiti da se autor bavi osećanjima i osobinama ljudi.

Linije, obličja i prizori njima na svetlost iz tajnog skrovišta, iz misli onog čija ih ruka postvaruje iz samog središta tišine izneti, obelodanjeni, sve to o Draganu Simiću samo sobom svedoči kao stvaraocu sa ostvarenim ličnim pečatom, samosvojnim, u likovnom mnoštvu potpuno izdvojenom, razaznatljivom, bez uzora, gotovo da je i bez pretka. Njegova linija je čista, jasna, previše se ne oslanja na svetlost i senku, jer i bez tog oslona postiže dovoljno snažan efekat da mu crtež tajanstva pun postane izazovom za odgonetanje onog što ga mističnošću čini razlogom za dugo posmatranje tog zaumnog spleta od mnoštva znakovlja: krugovi, spirale, pužići, školjke, listići, na pola presečena jabuka, a u njenom središtu, kao da je školjka toplinom širom otvorena, raskriljena, sem semenki, vidljivo je i mnoštvo u sazgnežđu od tajni vezanih za izdan, za postanje, za sam iskon.

Reč je o slikaru-crtaču čija dela ne nastaju posmatranjem prirodnih oblika, crtanjem / ilustracijom onog čime je okružen, onog što je svačijem oku vidljivo i, bar se čini, svakoj ruci što je dostupno. Nisu, kako bi to rekli istoričari i teoretičari umetnosti, sredstvo kojima se na specifičan način, umetnički, definiše odraz stvarnosti, već su vidljiva posledica stvaraočeve bogate imaginacije, onog što mu se slikom, obličjem javlja pri misli o doživljaju nečeg iz te stvarnosti, ali i doživljaja samog sebe u tu javu do dna nespokoja porinut.

Svejedno da li su linearni (izvedeni samo linijom kao osnovnim likovnim elementom), da li su tonski (ostvareni svetlom i senkom), obojeni jednom ili sa više boja, obogaćeni i onim što je odlika arabeske, ptica je središni motiv na crtežima Dragana Simića. I to ne bilo kakva ptice potpuno razaznatljivog, određenog soja. Ponekim delom svog tela, kljunom, na primer, podseća čas na jednu, a čas na drugu vrstu, ali onim što je u njoj, u samoj ptici, čime je prenaseljena, ona je bezimena i po svemu jedinstvena, samo svoja. Tajanstvena ptica koja na ovim crtežima nikad nije pogledom „uhvaćena“ trenom leta kroz beskraj između zemlje i neba, već je smirena, stamena, odlučna, velikog i bistrog oka iz čijeg središta stiže oštri pogled, toliko prodoran te se čini kako da i on nas (pogled ptice – pogled slikara) preispituje, istražuje, odgoneta…

Mnoštvo crteža, realizovani kao samostalno i završeno delo, dakle, sa znanjem za meru, bez suvišne, one opterećujuće i nikad ravne linije. Lirični, ali i fantazmagorični, često i sa premisama nadrealnosti, ostvarenja su to bogate asocijativnosti, snažne metaforičnosti i kao takvi nikad dovoljno odgonetljivi, tajanstva prepuni. Biće da se na belinom hartije, u tren pred prvi dodir i u crtačevoj misli javlja nešto srodno onom čime je u svom delu „Mit o ptici“ bio zaokupljen pesnik, inače i sam slikar, Miroslav Antić: – Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu drukčiju od svih ostalih.

Linije koje su bez vidnog početka i bez pouzdanog završetka (otud kružni, spiralni, jajasti, srcoliki oblici) vidni su tragovi il’ eho damara koji se hartijom / brisanim prostorom oglašavaju dok traje slikareva u snu igra izazvana čežnjom za lepotom, za harmonijom svega što onog pamti oko bezimene ptice koja tek u njegovom crtežu konačno pronalazi (ili sama tvori) skrovište za svoje iznova prepoznate snove.

David Kecman – Dako

Umesto beleške o slikaru

Rođen na salašu, koji odavno više ne postoji, negde na skoro pola puta od Vrbasa prema Kuli, sa one strane Velikog bačkog kanala, podno Telečke kose. Rođen, ili su me doneli neki vreli avgustovski vetrovi daleke 1957. godine, a možda me je otac izvadio sa kantom vode iz širokog oka bunara. Mojim venama teče, pomešana na ovoj plodnoj ravnici, krv gorštaka iz blizine izvorišta lekovite reke Sane i čvrstih grahovskih brda. Ljubav, igra i nemir koji su tada posejani nikako nisu mogli da se smire, već godinama navaljuju i bujaju mislima, crtežima, pastelima i slikama. Čime god se bavio sve ove godine, gde god bio, bez obzira na vreme i nevreme, crtež me je uvek pratio, prvo nesvesno, još u mladosti, a kasnije potpuno jasno, svesno i – namerno. Bilo je samostalnih izložbi, bilo je mnoštvo učešća na kolektivnim izložbama, nagrada i pohvala, ali cilj je uvek ostajao isti a to je iskreno zadovoljstvo rada, stvaranja, razmišljanja i osećanja.

Sebično i dovoljno samo po sebi.

Dragan Simić