RAZGOVOR sa Stefanom Simićem: U susret književnoj večeri

NM: Na koji način biste sebe predstavili kulskoj literarnoj publici?

Simić: Čovek kada je negde pozvan on je samim tim i predstavljen. Moji tekstovi su stigli do ljudi, što se tiče književnog nastupa pojaviću se pred ljudima, i stvari će ići svojim tokom. Želja mi je, kao i uvek, da iznesem ono što radim, da prenesem ljudima poruke, sam pristup je višestran od ispovesti, do monodrame, kabarea, svega. Čovek nikada ne treba da robuje formom, već da uđe što otvorenije u prostor koji mu se otvori, i u skladu sa njim da pravi atmosferu. Ljudi su gladni emotivne razmene, pravih tema ne samo dnevno-političkih, i koliko god da su se moji nastupi do sada razlikovali svaki je bio svojevrsni odjek ljudskog. Ima svega, samo mislim da još nikome na njima nije bilo dosadno…

 

NM: Koji su Vaši omiljeni pisci ili uzori u književnosti i zašto?

Simić: Imam ih više, od Tolstoja, Dostojevskog, do Andrića, Selimovića… Čovek mora da se drži klasika ne da bi podsećao na njih nego da ne bi izgubio iz vida ono što je univerzalno. Književnost je do te mere banalizovana danas da čovek sam mora da se probija kroz sve to. Ranijih godina se znalo ko su književni uzori, danas je to toliko pomešano… Književnik treba da bude ličnost koja zrači samom svojom pojavom, i da otvara prostore slobode u duhovnoj tamnici u kojoj živimo.

 

NM: Često objavljujete nove tekstove na internetu i društvenim mrežama, ali ste takođe izdali i tri knjige. Kako Vi vidite taj odnos između interneta i tradicionalnog pristupa književnosti i izdavalaštvu?

Simić: Ogromna je razlika, jedno je dostupno, drugo nije. Ovo prvo je mnogo jeftinije, neformalnije… Internet koristi svako za svoje potrebe, meni on isključivo služi da plasiram svoj rad i ideje za koje se borim. Paradoksalno je da što su ljudi povezaniji putem interneta to su otuđeniji u realnom životu? Umesto da te veze i vezice budu prednost, one postaju varka u kojoj se čovek gubi.

 

NM: Možete li u par reči opisati društvo u kome živimo?

Simić: Srbija je izrazito klasno društvo, podele se sve jače osećaju i raslojavanje je sve veće. Zadatak umetnika je da to predstavi na što bolji način, i da pomiri, ili pobuni, sve zavisi od afiniteta…

 

NM: Da li smatrate da su „nove vrednosti“ koje ljudi danas usvajaju nešto što svet usmerava u boljem ili lošijem pravcu?

Simić: Čini se kao da je u boljem zbog “demokratske” retorike, međutim to je jedna opsena. Razvijaju se stvari koje čovek sve teže može da se kontroliše…

 

NM: Mlad ste pisac. Da li Vam se nekada čini da je u Vašim tekstovima vidljivo ono što karakteriše svakog mladog čoveka u tim godinama, a to je sazrevanje? I na koji način se to odražava na Vaše pisanje?

Simić: Odlično ste to zapazili. Neko piše o svojim iskustvima, dok ja živim pišući, stičem iskustvo kroz pisanje. Većina mojih tekstova je neposredno prenesena na papir, pod udarom emocije. Moje sazrevanje je bolno jer čovek shvata da nije svet ono što nosiš u glavi nego ono što te okružuje. Svi smo pritisnuti bičom kapitalizma i jako je teško istrajati na toj stazi. Obesmišljeno je dosta toga, a nisu se pojavile neke nove stvari koje će da pokrenu ljudski potencijal. Sve se vrti u krug. Naravno, postaje stvari za koje čovek treba da se bori, tu pre svega mislim na razvoj međuljudskih odnosa, očuvanje prirode, međutim sve su to manje više floskule, čovek mora samim načinom života koji vodi, samom svojom pojavom da bude primer drugom čoveku. To ja pokušavam na svoj specifičan način putem svojih tekstova i nastupa…

 

NM: Imate zaista veliki broj fanova, tj. čitalaca na internetu. Na koji način doživljavate susrete sa njima? Da li u tome nalazite neku novu inspiraciju za pisanje?

Simić: Kako kada. U poslednje vreme je sve to počelo da me umara. Čovek kada uđe u nešto trči svakome u zagrljaj, posle shvati da nije baš sve tako, i da mora mnogo više da se radi na vlastitoj tvorevini. Treba stvoriti vlastitu energiju, inspirisati ljude, mada se uvek postavlja pitanje dokle i u kojoj meri? Imao sam zaista dosta nastupa do sada i uvek kada se završi, kakav god da je bio aplauz, nastup, shvatiš nakon nekoliko dana da je to bila samo jedna predstava i ništa više od toga. To me boli. Što danas koliko god da je čovek nešto, ili nekoga da menja, unutrašnje blokade u ljudima su toliko jake da su šanse veoma male. Radi se o jednom sistematskoj manipulaciji, i tu pojedinac bez jednog organizovanog društvenog pokreta ima male šanse…

 

NM: Kroz sve teme kojima se bavite se nekako najviše provlači tema ljudskosti. Da li postoji neka univerzalna istina koja se odnosi na sve ljude ili je to uvek stvar individualnog doživljaja?

Simić: Što se mene tiče postoji, to je upravo ta ljudskost. Ali ne ona na papiru nego kada ti u susretu sa čovekom osetiš zračenje onog drugog. Međuljudski odnosi su vrhunac jednog društva, u tome se jasno vidi koliko je jedno društvo otvoreno ili zatvoreno. Ako čovek ne može da izrazi sebe, da kaže ono što ima jasno i glasno o kakvoj mi slobodi pričamo? Zato je bitna psihologija, sociologija… da se shvate unutrašnji mehanizmi koji razore čoveka. Sve su to procesi i ja nastojim da to objasnim na jedan razumljiv način u svojim tekstovima…

 

NM: Na koji način biste opisali čitalačku publiku danas u Srbiji? Da li ljudi uopšte čitaju i u kojoj meri?

Simić: Ljudi čitaju, ali to nije posvećeničko čitanje već ubijanje vremena, tako se i piše. Što manje smisla i sreće u životu ti više pišeš o tome. I ljudi tragaju, misle da će pronaći sreću tako što čitaju o njoj. Nedostaju dublji pristupi, kritičke analize, Srbija nije podeljena na dva dela nego na dvesta dva. Zadatak umetnika je da sve to poveže i okupi ljude oko sebe, to je jedini način. Vi kada analizirate moje čitaoce pronaćićete more protivrečnosti, ali zar i sam život nije takav? Protivrečan? Volim ljude, to je ono osnovno, i na osnovu te ljubavi stvaram svoje tekstove. Zvuči prosto, ali, verujte mi, nije, i treba doći do svega toga.

 

NM: Pisanje je u stvari davanje. Da li uživate u tome da sebe dajete svojim čitaocima i na koji način Vam oni uzvraćaju?

Simić: Nažalost još uvek je to davanje u jednom smeru. Nedano sam se prvi put osmelio da postavim status o tome kako mi je potrebna pomoć oko izdavanje treće knjige. Od svih tih hiljada i hiljada ljudi koji me navodno prate, nije se javio nijedan jedini čovek. Što samo govori o tome koliko je lako podržati nekoga rečima, a kada je potrebna konkretna podrška nema nikoga. Međutim ne ljutim se, većina tih ljudi živi, vrlo verovatno, teške živote, dok ovi ostali ulažu u ono što im se isplati. Naučio sam da trpim, to ljudi koji su oko mene vrlo dobro znaju, imam svoju misiju, i istrajavam. Raduje me što skoro pet godina za redom objavljujem bukvalno jedan tekst dnevno, i najveće mi je priznanje kada to neko prepozna.

 

NM: Šta mislite o ljudskoj intuiciji u odnosu na pisanje i književnost? Da li pisac ima kontrolu nad tim šta će prikazati, a šta sakriti od svoje publike? Da li Vi razmišljate o tome ili ste potpuno spontani u pisanju?

Simić: Odlično pitanje. Poprilično sam spontan u pisanju, ne sasvim ali sam sasvim sigurno neuporedivo spontaniji od drugih. To možete da vidite po brzini tekstova koje pišem, po odgovorima na književnim večerima koje dajem, to izlazi sve vreme iz mene. To sam jednostavno ja.

Što se tiče skrivanja od publike to postoji svuda, ne bih to nazvao klasičnim skrivanjem više pronalaženjem univerzalnog jezika koji će ljudi razumeti. Svako pisanje ima svoju poetiku i autor vrlo dobro zna šta ide, šta ne. Ono što bi neko stavio u prvi plan, nego drugi izostavi. Poenta je u tom odabiru reči, rečenica, da sklop bude što privlačniji i produbljeniji…

 

NM: Da li smatrate da je Vaš životni put drugačiji u odnosu na druge ljude i da li ste ikada pokušali da se uklopite u ono što se danas zove masa, raja ili kliše?

Simić: Definitivno je drugačiji, mada ja generalno volim ljude, volim da osluškujem, tumačim, svedočim, a opet samoća je neminovna.

 

NM: Da li je preispitivanje u stvari put ka suštini i boljem razumevanju sebe, ali i drugih ljudi? Da li je Vaše pisanje na neki način Vaš lični razgovor u ogledalu?

Simić: Apsolutno, ali uvek imam osećaj da to neko čita, i da su ti tekstovi ljudska ogledala, ne samo moja. Što više čitalaca više i ogledala…

 

NM: Kratke definicije Stefana Simića. Molim Vas da u što kraćoj formi opišete navedene pojmove: – Ljubav – Istina – Sloboda – Pravda

Ljubav – sposobnost da daješ a da ne tražiš ništa za uzvrat.

Istina – biti istinit u svakom trenutku, kao pojava, biće, ličnost.

Sloboda – osloboditi ljude kaveza u kojima su se našli, mentalnih, emotivnih. Sloboda je kada čovek može da diše i oseti punoću u grudima…

Pravda – svest o tome da pojedinac može da menja tok istorije, i nastojanje da se svet oko nas učini ljudskijim.

Bane Grbić