ZELENI RATNIK IZ VRBASA: Ratko se ne boji da zagađivača nazove upravo tako – ZAGAĐIVAČ!

380

VRBAS - Redakcija portala Srbija Danas razgovarala je sa Ratkom Đurđevcom, predsednikom Ekološkog pokreta Vrbasa. Taj razgovor objavljujemo u celosti, ljubaznošću kolega sa Srbija Danas. 

Zagađeni kanal u Vrbasu / Foto: Ratko Đurđevac

Srbi kao narod nisu dovoljno ekološki prosvećeni!

Ratko Đurđevac iz Vrbasa jedan je od vodećih „frontovskih“ ekologa Srbije i dobitnik je priznanja za ekološki aktivizam.

Svoj put „zelenog ratnika“ počeo rano, a danas ratuje za čistiju Srbiju i Zeleniji Vrbas kao predsednik Ekološkog pokreta Vrbasa. Za svoju profesiju kaže da, ako ste pravi zaštitar, vrlo brzo shvatite da je vaš posao u stvari – zameranje!

1. Kada je počela da vas zanima ekologija i zašto?

Verovatno je sve počelo 70-tih godina prošlog veka uz mog oca, koji je tada obavljao poslove čuvara zelenila. Sprovodio je i ozelenjavanje javnih površina. Imao je nadležnost i mandatno da kažnjava bahate građane, što istina, nikada nije koristio. Sve je rešavao verbalno, autoritetom. Imao je i uniformu! Zelenu, naravno. Vrbas se tada vodio kao jedan od 4 najzelenija grada u staroj Jugoslaviji, i sa najlepšom glavnom ulicom (između ostalog, sa kilometarskim špalirom od 6000 održavanih ruža).

Potom, uz sazrevanje, otkrio sam da imam sklonosti za društveni rad. Počelo je sa sindikalnim aktivizmom u Vital-u, gde sam proveo 12 godina, zatim, i kroz političko angažovanje u Socijaldemokratiji, DOS-u i Otpor-u. Na moj predlog, kao odbornika u Skupštini Opštine Vrbasa 2002. g, uvedena je jedna vrsta „zelene stolice“, preko koje se, bez izglasavanja, obavezno raspravljalo o stanju i aktivnostima zaštite životne sredine između dve sednice. U tom periodu jasno sam video koliko je ta oblast nepokrivena i zapuštena, ne misleći pri tome samo na Veliki bački kanal. Inače, jedini sam odbornik u Vrbasu, koji je izbačen na pola mandata iz Skupštine (od „mojih DOS-ovaca“), verujem, zbog moga buntovnog duha a „možda i zbog pretnji krivičnim prijavama čelnicima Opštine“, zbog osnovane sumnje u protiv pravne radnje u oblasti javnih nabavki. Nelegalnim izbacivanjem su me odsekli od izvorne dokumentacije, i „sprečili veći kuršlus“. Kao što znamo, tada nije postojao Zakon o dostupnosti informacija od javnog interesa.

2004. godine konačno su se sklopile kockice za osnivanje ekološke organizacije u kojoj okupljam ljude po mojem ukusu i organizujem rad bez nadređenih instanci.

2. Šta za Vas konkretno znači „ekološki aktivizam“?

Svakako vera u to što radim i potpuna posvećenost! Odabrao sam izuzetno izazovnu i inspirativnu oblast, koja je prožeta nevidljivim, ali snažnim interesima, spregom između nosioca javnih funkcija i poslovnih operatera. Posledica ove sprege je ušteda u ekološkim troškovima i stvaranje ekstra profita, „koji se deli“, po mojoj osnovanoj sumnji, između onih koji su ga ostvarili (uštedeli) i onih koji su im omogućili tu uštedu (bez posledica).

Životna sredina u Srbiji nije slučajno zapuštena i u očajnom stanju! Ako ste pravi zaštitar, vrlo brzo shvatite da je vaš posao u stvari – zameranje! I to ne bilo kome, već najvećim ekonomskim subjektima, pa onda nosiocima Vlasti i ono najteže – komšijama! Za to morate imati, je li, petlju, ali pre svega znanje o okvirima u kojima delujete. Stoga je izuzetno važno da se stalno obučavate i pratite propise. Ne smete dozvoliti ni u jednom momentu da niste u pravu! U protivnom bićete progutani u nekom sudskom postupku i začas pretvoreni u beskućnika! Tih koji se zameraju je, po mojoj spoznaji do 20-tak, od oko 2000 ekoloških NVO u Srbiji.

Naravno da je promocija i edukacija, posebno dece, nezaobilazan aspekt rada svakog ekološkog aktiviste. Međutim, ona ne sme da bude na samom vrhu. To mora da bude ugrađeno u obrazovni sistem. Edukacija znači „blesak pa, manje-više dugi mrak i zaborav“, dok obrazovanje znači kontinuitet i sveobuhvatnost prenosa znanja, zrenje generacija uz vrednosti jasnog opredeljenja društva da podiže i stvara odgovorne građane prema životnom ambijentu. Toga u našem obrazovnom sistemu nema! Pa nas i tu čeka duga i teška borba!

3. Možete li da nam bliže objasnite nagradu koje ste dobili?

Priznanje koje sam dobio, dodeljeno mi je od strane, jedne vrste, strukovnog udruženja. Članovi udruženja „Eko-vest“ su se, u deset godina svog postojanja, uzdigli iznad svojih kolega iz drugih oblasti novinarstva, po znanju i shvatanju potrebe pokrivanja problema iz životne sredine. Verujem da su u teškoj borbi sa urednicima za prostor u svojim glasilima. To su moje srodne duše, s kojima sam u neprekidnoj interakciji! Učimo jedni od drugih, „na koji trik“ dopreti do miliona razblaženih i otupelih srpskih umova, od raznih rijalitija, sapunica, grand, pink, hepi produkcija…ušuškanih licemera na društvenim mrežama.

Mislim da im se sviđa kad zagađivača nazovem upravo tako – zagađivač!

4. Šta je po vama, uslovno rečeno, najveći „ekološki problem“ u Srbiji i u vašem gradu?

Rekli bi ste, verovatno, da je u Vrbasu najveći ekološki problem zagađeni Veliki bački kanal! Međutim, rekao bih da je to ipak neshvatljiva pomirljivost vrbašana prema prema problemu koji im sasvim evidentno ugrožava zdravlje i živote! Na 10-tak protesta protiv zagađivača, najmanje nam je bilo naših sugrađana! „Komšije“ i partnera iz cele Vojvodine bili su pokretljiviji!

A u Srbiji…? Bor, Kostolac, stotine neuslovnih deponija, prljavi vodotoci… Ne bih se opredeljivao! Za svaki od ekoloških problema u Srbiji, negde u svetu postoji rešenje! Tehnički je svaki naš problem rešiv! Novci, reći ćete! Nemamo dovoljno novaca za toliko nagomilanih problema!? Međutim, pokušajte da istražite koliko se godišnje „ubere naknada“ iz vodoprivrede, pa od raznih ekoloških taksi… i koliko se namenski troše ti novci! Koliko se javnih službenika prethodno podmiri! Verujem da ćete se poprilično iznenaditi! Svakako to ne bi bilo dovoljno novca za kraj priče, ali za dobar početak (u nastavcima) i te kako dovoljno!

Najveći ekološki problem u Srbiji je definitivno nedostatak političkog sluha! Sva ta velika ekološka priča naših političara, na terenu nema održivost! Kako da ima, kad su najvažnije odluke donošene bez kvalitetne javne rasprave, bez krajnjih korisnika, gotovo uvek u zaštitu interesa krupnog biznisa i javnih preduzeća.

I još bih jedan važan aspekt istakao, a to je neshvatljivi izostanak Zdravstva iz cele ove priče. Mislim da se sasvim očigledno izbegava izrada studija štetnih uticaja od zagađenja na zdravlje ljudi! Njihovom izradom dobili bi smo lakši dokazni postupak u procesuiranju ekoloških prijava, što bi, po meni, mnoge zagađivače „upristojilo“ i potom stvorilo obilan fond za lečenje najtežih bolesti u Srbiji! Imajući u vidu odgovornost javnog sektora za teško stanje u ovoj oblasti, nije čudo što država neće sama sebi da skoči u stomak! A civilni sektor, na žalost, za te, svakako skupe studije, nema kapaciteta.

Ako bi stranci iskreno hteli da nam pomognu – ovo je mesto gde bi napravili ključnu promenu!

5. Da li su Srbi kao narod dovoljno ekološki prosvećeni?

Ne, definitivno Srbi kao narod nisu dovoljno ekološki prosvećeni!

Međutim, smatram da svest i nije toliko niska. Većina ipak razlikuje dobro od lošeg, šta je društveno prihvatljivo a šta ne. No, bez obzira na to, ponašanje je dijametralno suprotno! Svest o nedostatku posledica, raspustila je lošiju stranu karaktera našeg čoveka! Nigde kao u ovoj oblasti nije toliko očigledno ne funkcionisanje primene propisa!

Ali ipak, ja poznajem dosta primernih i prosvećenih ljudi i znam da ih ima još više, i da nisam usamljen! To i moja porodica me održava da istrajem u radu, svakako ne priznanja!

Izvor: Srbija Danas