(VREMEPLOV) Prva livačka vatra u Kuli – PRIČA O ŠTOLCU

Među doseljenicima je bilo najviše zemljoradnika, ali i zanatlija: kolara, krojača, ćurčija, bačvara, opančara… Sa dolaskom izvesnog Adama Štolca koji se iz Irekenbacha, Kreis Meinheima (oblast Rajne) 1782. godine doselio u Crvenku, počinje i naša priča.

Od trinaestero dece Adama Štolca, jedan od sinova – Henrik je u Baji (Mađarska) izučio livački zanat, da bi 24. maja 1880. godine dobio dozvolu za otvaranje livačke radionice u Kuli.

U samom početku Henrik Štolc je kao siromašni zanatlija radio isključivo sam, s tim što mu je u radu pomagala supruga Eržebet. Kako su njegovi odlivci bivali sve traženiji, on je počeo da izrađuje odlivke od mesinga, zvona za sitnu i krupnu stoku od 0.25 do 3 kilograma, školska zvona od 5 do 6 kilograma, držače za sveće, krojačke pegle…

Radio je Henrik Štolc s promenjivim uspehom prodajući svoje proizvode uglavnom po vašarima širom Bačke. Porodica se širila i već od 1919. zajedno sa ocem radili su i sinovi Karolj, Jožef i Nandor. Fabriku su nazvali: „Štolc Henrik i sinovi“.

Posle I svetskog rata, nekadašnja radionica prerasla je u malu fabriku koja je 1920. godine smeštena u zgradu dužine 20 i širine 8 metara, sa 2 struga na transmisijski i nožni pogon, strugom za drvo, bušilicom na ručni pogon, kompletnim kovačkim alatom i raznim ručnim alatkama. Livnica se sastojala od tri odeljenja od kojih je jedno služilo za kalupovanje, drugo za livenje, a treće za čišćenje i obradu odlivaka.

Prostorije su bile adaptirane u starim zgradama bez ventilacije, pa su radnici, radi zaštite, upotrebljavali neke vrste gasmaske. U livnici je bila smeštena zidana peć sa ugrađenim grafitnim loncem. Peć je služila za topljenje mesina i bronze, ali i za sušenje kalupa i jezgara. Livenje je vršeno u sušene kalupe. Pored mesinga i bronze korišćeni su fosfor, cink i ostali metali za legiranje. Livenje se obavljalo jednom nedeljno, a ostalim danima su vršene pripreme.

U to vreme industrija je bila veoma oskudna, sa malo mašina, tako da je Štolcova livnica bila glavni snabdevač delovima, uglavnom bronzanim ležajevima, vodokazima, mazalicama, lokomobilnom armaturom i manometarskim slavinama. Štolcova fabrika je u to vreme preuzela kompletno održavanje mašinskog parka kudeljare u Odžacima, da bi kasnije počela rad na obradi pojedinih delova za prskalice, proizvodnji kompozicije za ležajeve, legura za lemljenje, itd.

U radionici najpre rade vlasnik, njegovi sinovi i nekoliko učenika, da bi se kasnije razgranavanjem posla, ukazala potreba za zapošljavanjem i druge radne snage. Pretežno su zapošljavani radnici koji su potrebne kvalifikacije stekli upravo u toj radionici. Već 1924. godine Štolcova firma se pominje kao prava fabrika, u kojoj su, pored vlasnika i njegovih sinova, zaposleni još 3 livca, 5 metalostrugara, 4 mašinbravara, 4 učenika i 3-4 pomoćna radnika. Tada je fabrika već imala svoj proizvodni program, koji je plasirala preko sopstvene trgovine otvorene u Novom Sadu.

Sa grananjem proizvodnje, osavremenjivana je i tehnologija. Godina 1925. smatra se prelomnom, jer je tada otpočela proizvodnja vodovodnih armatura. Livenje se obavljalo svakodnevno, a mehaničkoj obradi već stoji na raspolaganju 10 „revolver“ strugova i druge potrebne mašine i alati. U toku 1934. godine nabavljena su i postavljena prva frikciona i ekscentra presa, čime je u proizvodnji delova armatura uveden novi tehnološki postupak kovanja.

Fabrika je smeštena u centru Kule, a rad se obavljao u prostorijama koje su adaptirane od stambenih zgrada, ili u dograđenim prostorijama u kojima su smešteni livnica, čistiona i montaža. 1935. godine, izgradnjom novih radionica i nabavkom novih mašina, fabrika dobija potpun industrijski karakter, što označava i bitnu promenu u načinu proizvodnje.

U to vreme ovo je jedina fabrika u Jugoslaviji sa kompletnim proizvodnim programom armatura, tako da su njeni kapaciteti bili dovoljni za snabdevanje ondašnjeg jugoslovenskog tržišta. Tada fabrika već izrađuje kompletan asortiman vodovodne, parne, gasne, sanitarne i lokomobilne armature i vinogradarske prskalice.

To je priča o Štolcu čija je fabrika pred II svetski rat zapošljavala oko 120 radnika.

Čim su okupacione vlasti 20. oktobra 1944. godine napustile zemlju, na narodnom zboru legalizovan je prvi Narodnooslobodilački odbor koji je na svojoj sednici već sutradan, odlučio, između ostalog, da se aktivira proizvodnja livnice „Henrik Štolc i sinovi“. Fabrika je poslovala pod imenom „Livnica i fabrika armatura Kula“ od polovine 1945. godine do 3. septembra 1946. godine kada je, na predlog radnika, Predsedništvo Vlade NR Srbije donelo rešenje br. 70 kojim se dosadašnji naziv menja u „Fabrika armatura „Istra“ – Kula.“

(Odlomak iz knjige „100 godina fabrike armatura „Istra“ – Kula)