Otrgnuto od zaborava: Kako je nastala BIBLIOTEKA u Savinom Selu

U jesen, 1945. godine, sa prvim zajedničkim životom, javljaju se kulturna zbivanja.

Činjenica, da je bilo malo porodica bez gusala, još manje gde se živa reč narodnog pripovedača nije oglašavala svakog dana u pričama domaćih i starijih, a narodna pesmarica bila potreba u večernjim satima, stvoren je prostor u duhovnom biću za onim što krepi i snaži misao.

Bila je to – knjiga.

Zato se bez pretencioznosti može reći kako je ovo blago duha neprekinuta „zlatna nit“ u životu stanovništva.

Velike stvari, žive tiho, prisutne u suštini života, stamene u  nevolji, nezaobilazne u radosti; takav je život živela i živi, biblioteka u tadašnjoj Torži, a danas u Savinom Selu.

S jeseni, 1946. godine, zemljoradnička zadruga određuje prostoriju, imenuje knjižničara koji će pokrenuti rad prve knjižnice u Torži, posle oslobođenja.

Vremešniji čitalac se seća perioda naše društvenosti od 1945.-1960. godine, kada su po selima živele knjižnice sa čitaonicom ili bez nje, tek razlika između njih i kasnijih biblioteka bila je ne samo u stručnom, već i u kvalitativnom radu čisto profesionalne usmerenosti.

Kategorisanje i signiranje knjiškog fonda, klasifikacija po numeričkim sistemima, počela je tek posle „knjižničarsko-čitaoničke faze“.

Fond knjiga u prvoj knjižnici iznosio je 619 knjiga. Evidentirane su po prostom, inventarnom (imovinskom) spisku, redosledom kako su kupovane ili najviše, dobijane na poklon. Tematski, sadržajno, kjige su ideološki strogo kontrolisane. Naravno, to je imalo tumačenje u aktuelnom društveno-političkom stanju posle rata kod nas.

Prvi, pomenuti fond knjiga imao je 40% broširanih idejno-političkih izdanja govora, ekspozea, stenografskih, partijskih i sličnih materijala (ovi su materijali, po sećanju nekih polaznika) koristili kao radni materijal po čitalačkim kružocima; 30% stručnih poljoprivrednih izdanja o planskom i selektivnom gajenju pojedinih kultura (na primer: Mičurinov rad u voćarstvu), pa do 30% knjiga iz beletristike. Najprisutniji autori bili su Petar Petrović Njegoš, Janko Veselinović, August Šenoa, Stevan Sremac, Milovan Glišić, kao i pesnici Đura Jakšić, Aleksa Šantić i Vojislav Ilić. Naročito su tražene „narodne pesmarice“, i to epskog sadržaja. Ova izdanja išla su od ruke do ruke, pa je knjižničar imao muke da iste pokupi, jer se vreme dato za čitanje nije naročito poštovalo.

Prvi knjižničar je Milorad Femić, entuzijasta, koji je pionirski posao knjižničara vodio volonterski.

Nakon tri godine, iz nepoznatih razloga, knjižnica prestaje sa radom. To je u svemu, prva inicijalna faza bibliotekarskog rada u mestu, knjižničarsko – čitalačkog karaktera. Godinu dana kasnije, Petar Muselinović, prosvetni radnik, pokreće akciju prikupljanja knjiškog fonda, podstiče aktivnosti darodavanja i razvijanje ideje da se formira mesna biblioteka po svim pravilima bibliotečke službe.

Ističemo posebnu okolnost da je po tavanima i manjim privatnim bibliotekama, zaturen čamio, daleko od oka drugih, brojan fond knjiga. Deo tih izdanja, uništen je čišćenjem kuća, naročito tavana, pa je ovaj celishodan potez imao zadatak da pretraži, analizira i sačuva sve što je pronađeno. Međutim, inicijativa za otvaranje biblioteke u mestu, imala je širi statusni karakter. Bibliotekar i sve dnevne potrebe morali su da budu obuhvaćeni budžetom i tako postanu profesionalni. Osim toga, trebalo je ubediti mesne vlasti da se prostorije kafane i zadružnog doma, dodele za potrebe biblioteke.

Svi ovi problemi prevaziđeni su i 1951. godine, u proleće, otvara se Narodna knjižnica i čitaonica „Milan Kuč“ u Savinom Selu.

Rad u biblioteci preuzima Golub Lalić, takođe na volonterskoj osnovi.

U prostranom prostoru čitaonice, bio je dozvoljen šah, kao igra izuzetne duhovne vrednosti koja komplementarno knjizi, deluje na šire narodne mase. Tako je knjižnica u inventaru čitaonice imala dvanaest šahovskih garnitura.

Biblioteka dobija Pravila rada, sa dvadeset sedam tačaka, koje uglavnom regulišu rad, red i bibliotečki postupak.

Početkom 1952. godine biblioteka štampa članske karte, sa nazivom na koricama i prva tri člana iz Pravila, na poleđini ove legitimacije. Mesečna članarina bila je deset dinara; a članu koji tri meseca ne bi platio članarinu, prestajalo bi članstvo u biblioteci.

Fond knjiga 1952. godine iznosio je 2.137. Dijapazon naslova i tematike bibliotečkih jedinica znatno je proširen.

U čitaonici se mogao čitati list „Borba“ i neka nedeljna izdanja. Sećanje vremešnijih meštana, uz smešak, kažu da su u čitaonici dominirale tri parole, napisane krupnim štampanim rukopisom: „Ne pljuj na pod“, „Učiti, učiti i samo učiti!“ i „Kulturan čovek skida kapu u zatvorenoj prostoriji“. 

U proleće 1952. godine, uz mnogo napora, osnivači uspevaju da se biblioteka zvanično registruje, a bibliotekar platežno uključi u budžet. Za novog bibliotekara biva postavljena Desanka Marsenić, koja će preko tri decenije obavljati svoju dužnost. Spretna i vredna, obezbediće vlast ove ustanove, uspevajući ponekad čak i da nametne potrebno prisustvo, ako bi ono stagniralo ili bilo bez potrebnog napretka.

Takav trud morao je biti zapažen.

U proleće, 25. aprila 1972. godine, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, pvodom akcije „Mesec knjige“ dodeljuje diplomu biblioteci u Savinom Selu. Nagrada je dodeljena za značajne rezultate u radu na širenju prosvete i kulture u seoskim naseljima. Nagradu je dodelio žiri, Antonije Isaković, Milan Đoković, Đoka Stojčić, Sveta Ćurić. Uručio ju je u ime Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, njen predsednik, Stevan Majstorović. Biblioteka i dalje bogati bibliotečki fond, ali što je izuzetno značajno, širi i čitalačku aktivnost.

Dnevna, nedeljna i odabrana revijalna štampa, izbor dečijih publikacija okuplja sve veći broj stalnih posetilaca – čitaonice, kako među odraslima, tako i među decom.

Osamdesetih godina, biblioteka je imala odnegovane grupe čitalaca, čija je funkcija postala u potpunosti ista kao u većim i velikim urbanim sredinama.

Održavani su povremeni književni susreti i razgovori, a književni matinei za učenike osnovnih škola, bili su organizovani planski i osmišljeno.

Kao primer penetracije biblioteke uzete su 1985. (527 članova), 1986. (918 članova) i 1987. godine (932 člana).

Biblioteka je 1995. godine imala 10.000 knjiga. Uz školski fond o kome se brine, to je za malu urbanu sredinu impozantan broj od preko 16.000 bibliotečkih jedinica.

U retrospektivnom sagledavanju života i događaja biblioteke, moraju se pomenuti misionarske akcije pomaganja knjiškim fondom, drugim bibliotekama. 1979. godine, školi u Rijeci Marsenića, upućen je na dar komplet od 490 knjiga lepe i naučne književnosti primerene deci osnovnoškolskog uzrasta. Razume se da je akcija sprovedena sa decom iz osnovne škole u mestu. Još u dva navrata 1980. i 1982. godine, biblioteka će sa učenicima osnovnih škola, kroz akciju Radio Beograda, poslati brojem značajne opuse knjiga u zabačene krajeve bivše Jugoslavije.

1983. godine, u zajedničkoj akciji, utemeljuje se školska bibloteka u Deliblatu, pri školi u prirodi „Paja Marganović“, čiji je inicijator bila škola u mestu, uz značajnu pomoć i saradnju ove biblioteke. Tada je darovan inicijalni fond od 250 knjiga lektire i beletristike za decu.

Bibliotekarski rad je, kao i posao prosvetnih radnika, poseban i misionarski. Baš zato, recimo da su u ovoj biblioteci, pored pomenutih bibliotekara radili još i Blagoje Baković, Miroslav Aleksić, Radinka Bulatović i Vesna Pešut. 

(Odlomak iz knjige „Od domaje do novih prostora“, autora Nikole Putića)