Veliki intervju sa Radmilom Musić, direktorkom Gerontološkog centra Vrbas

NM: Kakvu saradnju imate sa Srednjom stručnom školom Crvenka?

Radmila: Imamo izuzetno dobru saradnju koja je već postala tradicionalno okupljanje kada polaznici škole dolaze u našu ustanovu da obiđu korisnike i da pruže usluge šišanja i brijanja. To je ujedno jedan vid saradnje koji ostvarujemo sa školom, ali verovatno i dobra aktivnost za polaznike škole jer imaju priliku da se obuče na terenu. Gerontološki centar Vrbas ima frizerski salon i ima frizera sa pola radnog vremena koji obavlja pomenute usluge, ali smatramo da je to nedovoljno jer naša ustanova ima blizu 120 korisnika. Inače smo uvek otvoreni za saradnju i za polaznike raznih kurseva, tako da mi, sem toga što imamo takvu saradnju, radimo i obuke za negovateljice i gerontodomaćice i tu imamo saradnju sa Radničkim univerzitetom u Vrbasu i sa Univerzitetom „Božidar Adžija“, tako da se praktična obuka za kurs negovateljice obavlja u Gerontološkom centru.

 

NM: Kakvu saradnju imate sa ostalim udruženjima i ustanovama?

Radmila: U Vrbasu imamo uspostavljenu saradnju sa udruženjima penzionera, sa Crvenim krstom, sa udruženjima za ručne radove, s obzirom na to da Gerontološki centar Vrbas u okviru svoje radne terapije ima tkačku radionicu sa deset razboja, imamo saradnike, a naše bake koje su pokretne, koje imaju afiniteta za ručne radove, one tkaju, rade pletiva, a naša tkačka radionica je poznata i učestvujemo na raznim etno sajmovima. Izlažemo u Vrbasu, kada se održava Kulturno leto ili bilo koja druga manifestacija, zatim Panonski vašar u Novom Sadu, gde takođe izlažemo naše radove.

 

NM: Kakve sve aktivnosti realizujete u toku godine?

Radmila: Gerontološki centar Vrbas ima dva radna terapeuta koji se bave radno-okupacionom terapijom korisnika. Pošto imamo dva objekta za smeštaj, jedan u Vrbasu, jedan u Kucuri, tako imamo i dva radna terapeuta. Imamo razne aktivnosti kao što je tkačka radionica, to je radno-okupaciona terapija za korisnike na smeštaju i u njoj učestvuju pretežno žene. Zatim, imamo psihološke radionice, grupne i pojedinačne, pošto je jedan radni terapeut psiholog. U oba objekta na svaka dva meseca proslavljamo rođendane naših korisnika. Takođe imamo dobru saradnju i sa predškolskim ustanovama i sa školama u Vrbasu i sa Kulturno-umetničkim društvom, tako da kada su neki praznici poput Nove godine ili 8. marta, napravimo priredbu za naše korisnike, a organizujemo i izlete. Gerontološki centar Vrbas, pored usluge smeštaja, pruža i dnevne usluge u zajednici. Iz opštinskog budžeta se finansira služba vaninstitucionalne socijalne zaštite, to je služba pomoći nege u kući, i finansira se klub za stara lica. Na taj način imamo saradnju lokalnog starog stanovništva koje dolazi u taj klub, sa korisnicima smeštaja. Oni u klubu imaju razne aktivnosti poput turnira u šahu, pikadu ili dominama. Klub je otvoren svakog dana od 08:00 do 20:00 časova za starije sugrađane sa teritorije opštine Vrbas. Tamo imaju čaj, kafu, razne aktivnosti i organizuju se za njih izleti, a lekar Gerontološkog centra jednom mesečno odlazi u klub. Mi kada organizujemo izlete, pozivamo i članove kluba, tako da se negde integrišu naši korisnici sa lokalnim stanovništvom iz Vrbasa.

 

NM: Kako funkcioniše odeljenje u Kucuri?

Radmila: Gerontološki centar Vrbas je osnovan 30. septembra 2003. godine. Tada su kolektivni izbeglički centar, koji je bio ovde u Vrbasu i domsko odeljenje u Kucuri, spojeni u Gerontološki centar odlukom Vlade Republike Srbije. Kapacitet Gerontološkog centra je 125 korisnika u dva objekta. Objekat u Vrbasu ima kapacitet za 95 korisnika i tu se smeštaju sve tri kategorije: pokretni, polupokretni i nepokretni. Objekat u Kucuri ima kapacitet 30 korisnika i tamo se smeštaju pokretni i polupokretni korisnici. Gerontološki centar Vrbas ima svog lekara opšte prakse i ukupno devet zaposlenih zdravstvenih radnika. U objektu u Vrbasu imamo dežurstvo medicinskog osoblja od 24 sata, a imamo i stacionare za nepokretne korisnike. Budući da poslednjih godina imamo sve više zahteva za smeštaj nepokretnih korisnika, mi smo sve sobe u prizemlju pretvorili u stacionare, tako da u objektu u Vrbasu imamo 55 stacionarnih mesta i sva su popunjena. Popunjenost kapaciteta je oko 90 odsto i taj procenat slobodnih mesta se odnosi na pokretne korisnike, a što se tiče nepokretnih i smeštaja u stacionarima, imamo liste čekanja. Broj zahteva za smeštaj se konstantno povećava. Imamo izuzetno dobru saradnju sa Centrom za socijalni rad Kula i sa okolnim centrima jer nemamo samo korisnike sa područja opštine Vrbas, nego i iz Kule, Crvenke, Srbobrana, Malog Iđoša, Subotice, Novog Sada. Ako u velikim centrima nema mesta, mi smo tu da popunimo kapacitet.

NM: Imate li u planu proširenje kapaciteta?

Radmila: Odluke o mreži državnih ustanova socijalne zaštite donosi Vlada Republike Srbije. Tu je propisan kapacitet za sve ustanove koje su u državnom sistemu. Mi možemo da tražimo povećanje, ali pitanje je da li će se ono odobriti. Što se tiče i okolnih gerontoloških centara i domova za stare, svuda je problem, jer je popunjen kapacitet za nepokretne, tako da bi bilo prilike da se poveća broj korisnika i to za smeštaj nepokretnih. Što se tiče konkretno nas, Gerontološki centar Vrbas ima urađen projekat dogradnje objekta još od 2010. godine pošto ovde imamo veliki plac. U tom objektu bi u prizemlju bio dnevni centar za stare i osobe sa invaliditetom, a na spratu sobe za smeštaj nepokretnih korisnika, tako da bi se kapacitet povećao za nekih 30 mesta. Nažalost, još 2010. godine je bila odluka Fonda za kapitalna ulaganja da će dati sredstva da se to uradi, ali nije bilo sredstava, tako da to nikada nije realizovano. Ipak postoji šansa da će projekat nekada ući u finansiranje i da će se povećati kapacitet jer jednostavno, za nepokretne sigurno treba veći broj mesta. Ne mislim samo na Vrbas, nego i na okolinu, s obzirom na to da svi centri u blizini imaju popunjena mesta.

 

NM: Nelegalan smeštaj starih i odraslih lica se pokazao kao dobar biznis u Srbiji. Kako se borite protiv toga?

Radmila: Koliko ja znam, na teritoriji Vrbasa nema neregistrovanih domova. Pretprošle godine je država propisala da svi domovi moraju da imaju licencu, tako da su i državni domovi ušli u sistem licenciranja. Mi smo tada podneli zahtev za licencu ali je još nismo dobili, s obzirom na to da Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja treba da da tu licencu. Što se tiče naše ustanove, mi smo ispunili sve zahteve za licencu za državne domove, jedino što nam nedostaje lift i mi očekujemo da ćemo dobiti od Ministarstva sredstva ove godine da se napravi lift u ovom objektu, što je uslov za licencu, a sve drugo smo završili. Kontrola Ministarstva ide u tom smeru da se kontrolišu neregistrovani objekti koji rade kao moteli i zabranjuje im se rad i onda mi dođemo u situaciju da, kada inspekcija zatvori takvu ustanovu, nam se javi mnogo zahteva za smeštaj i onda se desi da ti zahtevi nisu potpuni. Da bi se neko smestio u državni dom, ne može to da uradi direktnim ugovaranjem, nego mora da se ide preko Centra za socijalni rad sa te teritorije. Postoji veoma opširna dokumentacija koja treba da se skupi, počev od opštih, kao što su lična karta, zdravstvena knjižica, izvod iz matične knjige rođenih, ček od penzije, izjava srodnika, a pored toga i medicinska dokumentacija poput snimka pluća, nalaza koprokulture, nalaz psihijatra i psihologa, neurologa itd. Sve je to neophodno da bi se takva dokumentacija sredila i onda dođemo u situaciju da, kada se neki privatni dom zatvori, ti korisnici urgentno treba da se izmeste u državni dom, a kompletna papirologija mora da bude sređena, tako da onda srodnici faktički dođu u problem, zato što za neregistrovane domove nisu morali da dostave tu dokumentaciju. Zbog toga i država apeluje na ljude koji smeštaju svoje roditelje da budu do te mere odgovorni, jer ne verujem da je takav dom mnogo jeftiniji od državnog, pošto cene u državnom nisu menjane od 2015. godine. Cenovnik državnog doma propisuje Ministarstvo. Mislim da građani treba da budu odgovorni prema svojim roditeljima i da ih smeste u državni dom ili privatni dom koji ima licencu, koji bi trebalo da je u rangu državnog doma, bar zbog usluge koja se pruža, posebno zdravstvene. Za razliku od nekih manjih domova, mi smo poznati po tome da imamo svog lekara opšte prakse, a imamo i izuzetno dobru saradnju i sa Opštom bolnicom Vrbas, tako da naši korisnici direktno idu na preglede, a lekari specijalisti svakog meseca nepokretne korisnike pregledaju ovde kod nas u ustanovi. Budući da imamo program koji nam je Pokrajinski sekretarijat finansirao prošle godine kao podrška IZIS-u, naš lekar direktno ovde zakazuje preglede gde god treba.

 

NM: Imate li problema sa angažovanjem stručnih lica?

Radmila: Imamo problem jer je na snazi zabrana zapošljavanja i onda ne možemo da popunimo broj zaposlenih, i to ne samo stručnih radnika nego i saradnika. Kada neko ode u penziju, saglasnost za popunjavanje njegovog radnog mesta čeka se dva meseca. Konkretno, nama kao Gerontološkom centru nedostaje socijalni radnik pošto imamo dva objekta za smeštaj, ali mi to radno mesto ne možemo da popunimo bez saglasnosti Ministarstva. Definitivno smo, ne samo mi, nego i drugi gerontološki centri, u problemu sa zdravstvenim radnicima i sa negovateljima jer ljudi napuštaju radna mesta i odlaze u inostranstvo.

 

NM: Koji je plan za 2018. godinu?

Radmila: Naš plan za 2018. godinu se odnosi prvenstveno na obezbeđivanje sredstava od Ministarstva za dogradnju lifta. Gerontološki centar je uradio projekat dogradnje lifta, što se tiče lokalne samouprave dobili smo građevinsku dozvolu i očekujemo od Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja ili nadležnog sekretarijata da se realizuju obećanja iz 2017. godine, da se dobiju sredstva i uradi lift da bi Gerontološki centar ispunio zahtev za licencu. Mi smo krajem godine dobili saglasnost na plan zaštite od požara, tako da smo rešili protivpožarnu zaštitu, koja je veliki problem u objektima kao što je ovaj, koji nije namenski građen za gerontološki centar. Dosta dugo je trajala ta procedura koja je bila jedan od uslova za dobijanje licence. Trenutno smo u predlogu odluke Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima za kompletnu rekonstrukciju objekta u Vrbasu i objekta u Kucuri. Pošto nam prokišnjava krov, treba to da se sredi, da se zamene neki sanitarni čvorovi, da se uradi fasada i objekat u Kucuri da se okreči, da se okreče sve sobe. Upravo se rade projekti za kompletnu adaptaciju i rekonstrukciju i jednog i drugog objekta i nadamo se da ćemo u 2018. godini ući u proceduru, da dobijemo sredstva od Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima i da onda kompletno sredimo oba objekta.

 

NM: Šta biste izdvojili kao najveći problem u Gerontološkom centru?

Radmila: Možda je najveći problem nedostatak osoblja jer je sve veći broj nepokretnih, stacionarnih korisnika. Nama jednostavno taj normativ kadrova, koji inače postoji i koji je nepopunjen, uopšte ne odgovara sadašnjoj strukturi. Godine 2003., kada je osnovan Gerontološki centar, svi korisnici su bili pokretni. Danas smo u situaciji da je 80 odsto korisnika polupokretno ili skroz nepokretno. Morate priznati da broj medicinskog osoblja i negovatelja ne može biti za te strukture korisnika, pogotovo kada su svi zahtevi koji sada stižu oni za smeštaj nepokretnih korisnika, čak i korisnika koji se otpuštaju iz bolnice na kućno lečenje, koji su za palijativno zbrinjavanje.

 

NM: Da li imate dovoljno sredstava za tekuće troškove i za rad Gerontološkog centra?

Radmila: Za sva investiciona održavanja i kupovinu osnovnih sredstava dobijamo transfere od Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja. Od sopstvenih, mi imamo samo sredstva za tekuće troškove. Sve što ide mimo toga za održavanje objekta, to su sve namenski transferi iz Ministarstva. Mi upravo pripremamo finansijski plan za 2018. i očekujemo da će nam Ministarstvo odobriti te transfere da bismo ih mi stavili u plan. Gerontološki centri tako funkcionišu da oni jednostavno za sva ulaganja dobijaju sredstva od Ministarstva. Ono što mi dobijamo za cenu smeštaja, to je samo za funkcionisanje ustanove, za tekuće troškove.

 

NM: Kakvu saradnju imate sa lokalnom samoupravom?

Radmila: Sa lokalnom samoupravom imamo izuzetno dobru saradnju. Mi imamo službu koju nam finansira lokalna samouprava, dnevne usluge u zajednici se finansiraju istim intenzitetom iz godine u godinu. Imamo šest zaposlenih koje finansira lokalna samouprava, to su te dnevne usluge u zajednici, pomoć u kući i kućna nega i klub za stara lica.

 

NM: Kako stojite sa donacijama?

Radmila: Ako preko Direkcije za robne rezerve bude nešto ponuđeno za gerontološke centre, onda od Pokrajinskog sekretarijata dobijemo dopis i dobijamo donacije s vremena na vreme. Svake godine imamo donaciju od kompanije Carnex u njihovim proizvodima i dobijamo simbolične donacije od nekih naših lokalnih ustanova.

 

NM: Imate li nešto da dodate za kraj našeg razgovora?

Radmila: Dodala bih još da je Gerontološki centar Vrbas otvorena ustanova i ne smešta samo korisnike sa teritorije opštine Vrbas, nego sa teritorije cele Srbije. Otvoreni smo i za saradnju druge vrste, što se tiče obuke, kurseva, donacija i slično i očekujemo da ćemo u 2018. ispuniti sve uslove za dobijanje licence kao državna ustanova i da ćemo možda ući u neki projekat. Imamo planove da preko projekta finansiramo neke dodatne usluge i da vidimo da li ćemo uspeti da dogradimo objekat, pa da se proširi kapacitet jer mislim da bi bilo zahteva za smeštaj, pogotovo nepokretnih korisnika.

N. Janjanin, M.V.