Veliki intervju sa Natašom Đerić, direktorkom OŠ „Vuk Karadžić“ Crvenka

NM: S obzirom na to da starimo kao nacija i da je sve manje dece, kakvo je stanje u vašoj školi?

Nataša: U našoj školi se smanjuje broj učenika iz godine u godinu, nažalost. Ne mogu da kažem da se broj učenika u poslednjih 10 godina prepolovio, ali je njegovo opadanje uočljivo. Svake godine nam je tako i gubimo po jedno odeljenje. Recimo, kada sam ja išla ovde u školu, bilo je šest odeljenja, a sada se po tri odeljenja upisuju svake školske godine. Još uvek imamo po četiri odeljenja u 6, 7. i 8. razredu, a kada oni završe biće po tri.

 

NM: Koliko je prvaka upisano ove školske godine i koliko se taj broj razlikuje u odnosu na prethodne godine?

Nataša: Imamo 75 prvaka i otprilike je svake godine isti broj jer se uvek desi da neko dođe ili da neko ode. To su tri odeljenja.

 

NM: Neke škole su početkom ove školske godine uvele školske uniforme. Kakav je stav Osnovne škole „Vuk Karadžić“ po tom pitanju i planirate li da im se pridružite od septembra?

Nataša: Na nivou Ministarstva prosvete je rađena anketa sa učenicima i kada su se naši učenici izjašnjavali, veći broj njih se izjasnio za đačke uniforme. Međutim, ne znamo šta će biti sa tim i da li će biti od septembra jer je problem finansiranje tih đačkih uniformi i koliko deca uopšte shvataju kako uniforme treba da izgledaju. Bojim se da deca đačke uniforme vide u smislu raznih američkih serija, ali tu se postavlja pitanje i menjanja garderobe, koliko uniformi treba jer se deca sada nalaze u periodu intenzivnog rasta, treba obezbediti različite veličine. Mislim da to deci možda s neke strane nije dobro objašnjeno. Lepo je kada se vidi da su svi isti i da svi imaju uniformu, ali opet se vraćam na problem finansiranja. Znate i sami kakva je situacija, to bi zaista bio problem. Ako bi se to sada svelo samo na neku majicu, to onda nije uniforma, već više kao neko obeležje škole koje će da ima sportski tim škole ili hor, da u datom trenutku bude uniformisan, ali to nije uniforma. Još uvek nemamo neku povratnu informaciju od strane ministarstva da li smo u obavezi i na koji način da to realizujemo. Ono što znam iz medija je da su neke beogradske škole uvele uniforme, ali mislim da će to malo biti problem.

NM: Da li se pripremate za uvođenje elektronskog dnevnika i koje su, po Vašem mišljenju, njegove prednosti i mane?

Nataša: Polako se pripremamo, jedino što je problem nedostatak računara. Svaka učionica i svaki nastavnik i učitelj bi trebalo da ima svoj računar, da bi se moglo unositi u bazu podataka. Prednosti elektronskog dnevnika jesu te što ne postoji halo efekat kod nastavnika, neće videti kakve su ocene zaključene nekom učeniku. Prednosti koje vidim na osnovu iskustva i izveštaja ministarstva jesu i te da je smanjen broj izostanaka, jer deca, znajući da broj neopravdanih izostanaka alarmira direktora, pedagoga i odeljenskog starešinu, automatski manje izostaju. Mi nemamo taj problem jer smo osnovna škola, ali u srednjim školama je to uočljivo i dobili smo čak i izveštaj ministarstva, Analize upotrebe elektronskog dnevnika. Oni su do sada primetili da je upotreba elektronskog dnevnika primer dobre prakse. E sada, videćemo kako će to sve izgledati. Škole koje su ove školske godine uvele elektronski dnevnik će tek sada, u drugom polugodištu, roditeljima podeliti šifre da mogu da pristupe ocenama svoje dece. Kažem, za sada je problem nedostatak informacionih tehnologija, ali ćemo videti kako će to da funkcioniše.

 

NM: Jedna ste od retkih škola koje imaju ribolovačku sekciju. Koliko su đaci zainteresovani za ovakvu vrstu aktivnosti?

Nataša: Bude veliki broj učenika i obično se na kraju školske godine organizuje jedno takmičenje. Nastavnica engleskog jezika vodi ribolovačku sekciju jer je ona strastveni ribolovac i kada vremenski uslovi dozvoljavaju, na kanalu se organizuje jedno takmičenje i jedna akcija. Dosta učenika bude na sekciji, posebno zato što kroz Crvenku prolazi kanal i dosta dece voli da peca i njima to bude zanimljivo. To je nešto što nije vezano za nastavu, u prirodi su i uvek bude interesantno i propraćeno.

 

NM: Da li se u vašoj školi javlja problem vršnjačkog nasilja?

Nataša: Problem vršnjačkog nasilja, sem onih standardnih gurkanja i udaranja, ne postoji. Škola ima tim za zaštitu od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, ono što je u obavezi, koji reaguje na vreme ukoliko se desi neka takva situacija. Postoji procedura, prvo, kome se učenici obraćaju u slučaju da trpe nasilje, i u saradnji sa odeljenskim starešinom, pedagoškom i psihološkom službom se dalje reaguje, tako da nekog velikog vršnjačkog nasilja nema. To su neka gurkanja, udaranja i čarkanja koja se rešavaju. Nema nešto veliko kao što je nekada bilo i kao što možemo da pročitamo u medijima da postoji u drugim delovima države.

 

NM: Da li škola ima video-nadzor?

Nataša: Delimično. Na video-nadzoru treba poraditi zato što je to mali broj kamera koji ne pokriva sve prostorije.

NM: Koliko se uspešno sprovodi inkluzivna nastava u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“?

Nataša: Mi smo već godinama uključeni i možda smo jedni od prvih u opštini koji su započeli rad sa decom sa posebnim potrebama. Ove godine je kod nas, po Individualnom obrazovnom planu (IOP) upisan 21 učenik. Redovno se sarađuje i sa školskom upravom i sa interresornom komisijom. Imali smo uspeha do sada i sva ta deca su upisala srednju školu. Postoji maksimalna saradnja sa roditeljima i zajedno sa njima se pišu obrazovni planovi.

 

NM: Koliko je nastavni kadar edukovan za izvođenje ovakve nastave?

Nataša: Tu postoji jedan problem jer nastavnici, koji rade u redovnoj nastavi, kroz redovan proces svog školovanja nisu stekli znanje za rad sa takvom decom. Tako da su to prošli kroz seminare, gde su edukovani kako da rade sa decom sa posebnim potrebama, kako da im posebno pišu plan i program i kako da se deca prepoznaju. Na taj način smo mi to negde uspeli da nadomestimo seminarima tog tipa, da bi nastavnici mogli da rade sa decom sa posebnim potrebama.

 

NM: U kakvim sve projektima učestvuje vaša škola?

Nataša: Učestvovali smo u projektu „Pokrenimo našu decu“, u pilot projektu „Bezbedno na biciklu“, zatim „Energija je svuda oko nas“, „Za čistije i zelenije škole Vojvodine“, informatičkom projektu „Klikni bezbedno“, to su najčešće oni projekti u koje se naša škola uključuje svake godine.

 

NM: Da li imate problema sa angažovanjem stručnog kadra?

Nataša: Ono što je tradicionalno problem, jeste nastavnik nemačkog jezika i fizike.

 

NM: Šta biste izdvojili kao najveći problem u školi?

Nataša: Pošto mi radimo u dve školske zgrade, u ovoj školskoj zgradi je najveći problem sanitarni čvor. Projekat za rekonstrukciju sanitarnog čvora u ovoj zgradi, koja se nalazi na adresi Duška Trifunovića 7, postoji. Konkuriše se svake godine, konkurisala je i bivša direktorka i ja se nadam da ćemo ove godine uspeti to da rešimo. To je zaista veliki problem, dobijali smo i opomene od sanitarne inspekcije, međutim u pitanju su ogromna finansijska sredstva da bi to moglo da se reši.

 

NM: Kako funkcioniše nastava u Novoj Crvenki?

Nataša: Postoji jedno kombinovano odeljenje od četiri učenika. Dva učenika su ove godine upisala 1. razred, tako da tamo isto opada broj učenika.

 

NM: Da li uvodite neka moderna nastavna sredstva?

Nataša: Naravno, i stalno se radi na modernizaciji nastave, koliko god smo u mogućnosti. Imamo dve interaktivne table u školi, a skoro smo putem donacije uspeli da dobijemo još tri projektora. Pre nekoliko godina, kada smo dobili nagradu „Đorđe Natošević“, uspeli smo da kupimo laptop računare koje koriste nastavnici koji nemaju računare u svom kabinetu. Trudimo se da koristimo informacione tehnologije i savremene metode u nastavi koliko god je to moguće.

 

NM: Kakvi su planovi za dalji razvoj škole?

Nataša: U drugoj školskoj zgradi, koja se nalazi u Ulici Moše Pijade, radi se projekat modernizacije, koji finansiraju Ministarstvo prosvete i Evropska banka i taj projekat treba da se završi u maju mesecu. U toj zgradi su učenici od 1. do 4. razreda, a u ovoj u Duška Trifunovića od 5. do 8. i mi smo sada zbog tog projekta svi u jednoj školskoj zgradi, da bi majstori mogli tamo da rade. Ostalo je još da se uradi jedan sprat, da se zameni stolarija, rekonstrukcija podova u učionicama, uspećemo i dva toaleta da renoviramo. Mi smo sada svi ovde, nauštrb kabinetske nastave kod viših odeljenja jer nemoguće je organizovati najkvalitetniju nastavu u takvoj situaciji. Dobili smo sredstva od Sekretarijata za sport i omladinu za rekonstrukciju poda u sali za fizičko i nadamo se da ćemo uz pomoć lokalne samouprave uspeti da završimo i taj projekat. Uz pomoć lokalne samouprave smo uspeli da završimo projekat rekonstrukcije drugog krila zgrade u Moše Pijade, gde se na prvom spratu nalaze predškolske grupe PU „Bambi“, drugi sprat, koji je u potpunosti devastiran, mora da se rekonstruiše i kada bismo to uspeli da uradimo, onda bi svi učenici od 1. do 4. razreda mogli da idu u jednu smenu. To je isto jedan od projekata i naravno, sve zavisi od finansijskih sredstava koliko ćemo uspeti i šta ćemo uspeti da uradimo. Završetak radova očekuje se u maju mesecu i od sledeće školske godine bi deca od 1. do 4. razreda trebalo ponovo da pohađaju nastavu u toj školskoj zgradi.

NM: Kakvu saradnju imate sa lokalnom samoupravom?

Nataša: Imamo odličnu saradnju sa lokalnom samoupravom koja nam uvek izlazi u susret kada je to potrebno. Nastoje da zadovolje sve potrebe i zahteve škole, koliko god su u mogućnosti. Otkako sam ja direktor, uz pomoć njih smo završili sve što je bilo potrebno.

 

NM: Pojedine osnovne škole u okolini organizuju posetu mesnoj zajednici i sličnim javnim ustanovama, da li i vi radite tako nešto?

Nataša: To još uvek nismo radili. Ja sam nekada predavala građansko vaspitanje i učenike 6. razreda sam same slala i u javno komunalno preduzeće, Vodovod i u mesnu zajednicu jer je njima planom i programom za taj predmet predviđeno rešavanje problema na nivou lokalne zajednice. Nekada su imali uspeha, nekada nisu. Ranije je, recimo, bilo da su uz pomoć Vodovoda napravili table, kao apel na građane da ne zagađuju kanal, zatim su delili pamflete o zagađenju, uglavnom su deca birala problem zagađenosti, naročito zagađenosti kanala. Međutim, tu vrstu saradnje koju ste pomenuli, nažalost, još uvek nismo uspostavili, ali se nadam da ćemo uspeti.

 

NM: Želite li da dodate nešto za kraj?

Nataša: Ono čime mogu da se pohvalim je da su naši učenici u toku prethodne školske godine, po postignućima na završnom ispitu bili na najvišem nivou otkako je uveden završni ispit, i na nivou opštine i okruga i na nivou školske uprave. Zaista su pokazali izvanredne rezultate. Naravno, to sve zavisi od generacije do generacije. Deca se maksimalno trude i učestvuju u raznim takmičenjima i osvajaju veliki broj diploma. Prethodne školske godine smo imali učenika koji je bio na republičkom takmičenju iz geografije i osvojio prvo mesto. Svake godine se i nastavnici i učenici zaista angažuju po pitanju takmičenja i u smislu i promocije škole i rada u školi. Nekad ima više sreće, nekad manje, ali uvek toga ima.

N. Janjanin, M.V.