(INTERVJU) Rihard Hengl, direktor Kulturnog centra Vrbas

NM: Šta sve spada pod nadležnost Kulturnog centra Vrbas?

Hengl: Pod nadležnost Kulturnog centra Vrbas, pre svega, spada Galerija, Gradski muzej, bioskop Jugoslavija u kom odžavamo i probe amaterskog pozorišta, probe dečjeg pozorišta – gde imamo tri grupe dece sa kojima radimo. Zatim, folklorna redakcija i dramsko-recitatorska redakcija u kojima beležimo značajne uspehe. U folkloru okupljamo oko trista amatera, raznih uzrasta, čak imamo i stariju, rekreativnu grupu, izvođački ansambl koji broji oko četrdesetak ljudi, informativnu redakcija i pravni sektor.

NM: Možete li nam malo detaljnije opisati aktivnosti u KC Vrbas?

Hengl: U Muzeju smo prošle godine oformili stalnu postavku. Imamo i jedan tematski prostor, gde u toku godine promenimo pet-šest raznih izložbi ili tema koje izlažemo, a muzejskog su karaktera – da li arheološkog, etnološkog, istorijskog, privrednog, itd. Najčešće vršimo razmene sa drugim muzejima iz drugih gradova, mi nešto što radimo dajemo njima, oni nama, izlažemo mi kod njih a oni kod nas. U Galeriji imamo između 15 i 20 izložbi godišnje. Imamo Umetnički savet u koji su uključeni vajari, slikari i grafičari, koji na kraju svake godine otvore konkurs da bi se za iduću godinu napravio izbor umetnika koji mogu da izlažu u našoj galeriji, jer ne može svako izlagati kod nas. Tokom godine imamo i dva likovna salona, to vam je za naše umetnike iz grada, imamo 32 akademska umetnika i amatere umetnike koji postižu značajne uspehe i rezultate. Oni imaju dva puta godišnje, prolećni i jesenji likovni salon po 14-15 dana, gde je Galerija u njihovom posedu i mogu da izlažu šta oni misle da je prigodno.

U bioskopu prikazujemo pedesetak raznoraznih filmova tokom godine. Sad smo ušli u dogovor sa distributerskom kućom Kupina film, oni su nam dali na revers digitalnu opremu i prikazujemo apsolutno najnovije filmove koji su dostupni na srpskom tržištu. Broj gledalaca se bitno povećao, ali i obim našeg rada.  Najčešće imamo 2-3 projekcije dnevno, verovatno će se i povećavati ukoliko bude povećano interesovanje građana.

U folkloru planiramo da pojačamo aktivnosti, malo smo sad usporili, početak je godine i bila je zima, ali nailazi period april, maj, jun kada je to intenzivnije, zatim ide pauza od dva meseca i opet septembar, oktobar, novembar i decembar budu aktivni. U septembru imamo tradicionalni Festival folklornih tradicija, to bi ove godine trebalo da bude četrdeseti, jubilarni festival. Tu se okupi negde čak i do 2.000 raznoraznih izvođača iz Vojvodine.

Ove godine organizujemo i obeležavamo 50. Festival poezije mladih. Ove godine mislim da treba, u tom, da kažemo, svečanom delu, da dođu Kornelije Kovač i Sead Memić Vajta.

Organizujemo svake godine i Dane muzeja, to traje deset dana. Prošle godine mislim da je bilo od 12. do 20. maja, to je praktično ta druga dekada maja, a manifestacija se zove „Deset dana muzeja, od deset do deset“. Osim što smo prošle godine imali na desetak mesta prikaz nekih naših aktivnosti, imali smo i dane rok muzike.

Obeležili smo 55 godina rokenrola u Vrbasu, a gost nam je bio današnji najveći roker sa prostora bivše Jugoslavije, Dado Topić sa svojom grupom. Bilo je baš lepo. Imali smo deset dana roka u samom centru grada. Mislim da je manifestacija bila dobra, iako je broj gledalaca bio promenljiv. Imali smo sreću da je bilo i lepo vreme, ali reakcija je takva kakva jeste. Ponekad Vrbašani ne reaguju na očekivan način, ali eto, prilika je da mi to sada gajimo i da vratimo interesovanja na neke naše aktivnosti.

NM: Da li su finansijska sredstva koja opština izdvaja dovoljna za realizaciju svih vaših aktivnosti?

Hengl: Obično tokom godine napravimo program aktivnosti i dostavimo finansijski plan koji bi bio, prema našem mišljenju, zadovoljavajući za realizaciju tih programskih aktivnosti. Onda to sve prolazi kroz određene finansijske „filtere“ i obično se odredi neki manji iznos. Tada mi pokušamo da prilagodimo programe sredstvima koja ćemo možda dobiti ili koja očekujemo da ćemo dobiti ili koja su nam obećana. Recimo da je to neka dogovorna politika programskih aktivnosti.

NM: Šta biste izdvojili kao najveći problem Kulturnog centra?

Hengl: Najveći problem je to što mi nemamo našu kuću već više od 25 godina. Godine 1992. je izgorelo naše pozorište, tako da nemamo prostor, sa naglaskom na adekvatan prostor, u kome bismo vežbali i prikazivali to što uradimo. Mi smo sada podstanari, kako god da to zvuči, uz puno razumevanje svih onih koji nam iznajmljuju ili daju te neke prostorije na korišćenje. Bila bi sasvim druga priča kada bismo imali naš prostor, kao kad imaš svoju kuću sasvim se drugačije organizuješ, nego kada si kod nekog drugog u gostima. Pored toga, problem je i oprema. Nama treba oprema koja bi bila novija, kvalitetnija, moćnija nego što trenutno jeste. To nisu neka velika sredstva, ali iz godine u godinu taj problem odlažemo jer stalno određujemo neke prioritete i nikako da oprema dođe na prvo mesto. Mozda i neko podmlađivanje našeg stručnog kadra, koji bi radio sa amaterima.

NM: Kako teku radovi na izgradnji pozorišta, kada se može očekivati kraj?

Hengl: To je vrlo teško pitanje i nezahvalna procena. Mi smo došli do toga da je pozorište dovedeno maltene do samoga kraja, što se tiče građevinskih i mašinskih radova, ostali su radovi na osvetljenju i ozvučenju bine, protivpožarnoj zaštiti, na koju se sada stavlja poseban akcenat, s tim što se mora naglasiti da, kada se ovo pozorište stavi u funkciju, ono će biti apsolutno najbezbedniji objekat u Srbiji, jer se sve radi u skladu sa najnovijim standardima koji su propisani, posle svih ovih nesreća koje su desile širom bivše Jugoslavije, a vezani su za javne prostore. Treba da ugradimo sedam protivpožarnih vrata i da se završi sistem za grejanje i hlađenje. On je praktično doveden do samog kraja, postavljena je klima i komora i slično, ali nismo to uvezali tako da nije još u funkciji. Za završetak radova bi bilo potrebno još nekih 70 miliona dinara, verovatno nešto ispod te sume, kako je projektom i predviđeno. Mi smo sada u nekim razgovorima da se napravi presek urađenog, jer je firma koja je izvodila radove u prvom delu završne faze, otišla u stečaj i stojimo sa radovima već skoro godinu i po dana. Dogovorili smo se da napravimo presek između ukupnih projektovanih radova i izvedenih radova, pa da se ovaj novi deo, koji nije urađen, napravi kao novi projekat i da sa time konkurišemo kod Uprave za kapitalna ulaganja ili gde god budemo mogli, da bi se taj objekat završio. Iz budžeta ne možemo očekivati neku veliku pomoć jer budžet kuburi sa finansiranjem osnovnih potreba. On zaista zadovoljava i potrebe u vezi sa grejanjem, hlađenjem, osvetljenjem, osiguranjem, zaradama, itd. Za neke aktivnosti, koje bi bile investicionog karaktera, u budžetu nema sredstava. Uz puno razumevanje, koje zaista imamo od lokalne zajednice, ne možemo očekivati pomoć u tom delu.

NM: U kojoj meri su mladi ljudi zainteresovani za učešće u radu Kulturnog centra?

Hengl: Imamo par sekcija koje sam ranije spominjao, koje u okviru Kulturnog centra angažujemo za sva dešavanja koja se održavaju u našoj organizaciji. Rekli smo da u okviru bioskopa imamo 4 pozorišne grupe, amatersko pozoriše i tri grupe rada sa decom. U okviru Galerije smo organizovali školicu crtanja, tu imamo decu koja dolaze i uče da crtaju, vajaju, rade sa plastelinom i možda nešto malo sa glinom. Taj deo rada sa glinom ćemo posebno proširiti, jer smo deo Galerije osposobili sa nekim aparatima, kojima se radi sa glinom. Imamo dobru recitatorsku sekciju, tu postižemo godinama izuzetne rezultate. U delu folklora, čak i u selima koje pokrivamo, u Savinom selu i u Bačkom Dobrom Polju imamo podmlatka, sa decom se radi kao i u Vrbasu. U okviru tih tristotinak amatera imamo raznoraznog uzrasta dece, predizvođačke, izvođačke grupe i rekreativne grupe, koje sam već spomenuo.

NM: Kao osoba iz sveta kulture, kako komentarišete generalno kulturu nacije?

Hengl: Nažalost za kulturu ostaje malo, mada kulture nikad nije dosta. Za kulturu ima malo vremena, malo para, nažalost, ljudi su u mnogo većim problemima, bave se obezbeđivanjem nekih osnovnih životnih potreba za egzistencijom i onda kultura dolazi na neku marginu interesovanja. Čak i kada završimo ovo naše pozorište, čemu se nadamo, bojim se da će proći dosta vremena dok se pozorišna publika ne vrati u pozorište i da te kulturne aktivnosti koje budemo mogli da organizujemo neće u samom startu imati dovoljno odjeka, ali moramo biti uporni, ne smemo se predavati.

Primećujemo da, kada radimo neka otvaranja, kada se organizuje nešto u biblioteci, tipa promocija nekih knjiga ili kada otvaramo neke postavke u Galeriji, kad imamo neke prve projekcije u bioskopu, jednostavno nemamo punu salu, nemamo dvoljno gledalaca. Imamo standardan broj istih ljudi koji dolaze, redovne goste. Želeli bismo da se to promeni, da vidimo što više mladih i novih lica, a da ovi što i sada dolaze, nastave i dalje da dolaze.

NM: Spomenuli ste da imate saradnju sa drugim Kulturnim centrima?

Hengl: Imamo saradnju sa drugim muzejima. Lepu saradnju imamo sa muzejima iz Zrenjanina i Kraljeva. Sa muzejima iz Novog Sada i Beograda tradicionalno sarađujemo, a imamo saradnju i sa galeristima. Bili smo pre par nedelja u Kikindi, vezano za „Tera Art“, to je udruženje koje se bavi vajanjem u glini, ali velikih dimenzija. Čak su nam ponudili i lepu saradnju, da otvore „Tera Art 2“ u Vrbasu, ali za to treba prostora, neke hale tipa „Vojvodine prometa“, „Šećerane“ ili nešto slično, jer mi nemamo napuštenu fabriku crepa, kao što oni imaju i tamo su sve organizovali, a stvarno im je predivno.

NM: Šta biste dodali za kraj ovog našeg razgovora?

Hengl: Ono što nas muči i žulja, to smo rekli da je ovo pozorište. Nisam spomenuo da naše amatersko pozorište razmenjuje svoje predstave sa 12, 13 možda čak i 15 pozorišta širom Srbije. Imamo sad bioskopsku salu koja ima nekih 174 mesta. Novo pozorište bi trebalo da ima 433 mesta. Ponekad uspevamo da napunimo pozorište, ali nisam siguran kako ćemo uspeti da obezbedimo 2-3 puta više gledalaca u novoj sali. Što se Muzeja tiče, svake godine organizujemo 10 dana arheološkog filma, gde svaki dan puštamo drugi film. Nekad imamo 5, nekad 30 gledalaca.

Ono što ja stalno tražim od folklorno-muzičke redakcije, to je da organizujemo orkestar da uđu u veću, bolju, kvalitetniju, sadržajniju saradnju sa muzičkom školom, ali ne uspevamo da se pomerimo sa mrtve tačke. Nemamo orkestar, a trebalo bi da uz folklorni ansambl imamo i orkestar koji bi svakog dana pratio folkloraše i svirao. Vežbe održavamo u prostorijama Druge mesne zajednice. Ona je prilično dobra za te namene, iako je u trošnom stanju i zimi je hladno, a leti je vruće, ali tako je kako je. Imamo neka dva klima uređaja, koja smo stavili, ali su za takav prostor nedovoljni. To mu je što mu je, mi ne možemo ništa bolje dok ne obezbedimo prostor u novom pozorištu. Ti radovi u pozorištu bi mogli bukvalno da se završe za 30-40 radnih dana, ne bi trebalo više, ukoliko se obezbede sredstva. Tih nešto manje od 70 miliona dinara je teško obezbediti, ali ako uradimo taj projekat i ako počnemo da konkurišemo, možda bismo mogli da pronađemo rešenje i konačno završimo sve radove.

N. Janjanin