in , ,

(INTERVJU) Julija Jerkov, Kuljanka koja je priznata u umetničkim krugovima Amerike

KULA - U okviru projekta "Naša Kula i naši ljudi", razgovarali smo sa Julijom Jerkov Klajn, Kuljankom koja živi i stvara u državi Mičigen u Americi, gde je i priznata u umetničkim krugovima.

Julija Jerkov

Naša sagovornica je veoma mlada napustila sredinu u kojoj je odrasla i gde je bila društveno aktivna. U potrazi za boljim životom, put ju je odveo do Amsterdama, a potom i u druge evropske gradove, dok konačno nije stigla do Amerike, koju je sanjala od najranijih dana svoga života.

Budući da se u umetničkim vodama kretala od samog detinjstva, bilo je prirodno da umetnost bude i njen životni poziv. U dosadašnjem toku svoje karijere bavila se lutkarstvom, radom sa metalom i bakrom, staklom i mnogim drugim materijalima.

Julija je u stvari multimedijalna umetnica i osoba koja se profesionalno bavi arhitektonskim dizajnom. Iza sebe ima gotovo trideset godina stvaralačkog iskustva, a ovom prilikom će deo tih iskustava podeliti sa svojim bivšim sugrađanima. Ovo je njena priča.

NM: Pre odlaska iz Kule bili ste veoma društveno angažovani. Pošto naši mlađi čitaoci nisu upućeni, možete li nam reći čime ste se bavili u našem gradu?

Julija: U Kuli sam još kao dete bila aktivna glumica u školskim predstavama sa nastavnicom Verom Kovačević i to pamtim kao predivan period u kojem sam stekla prijatelje za ceo život i počela da učim o pozorišnoj umetnosti. Posle toga sam nastavila da igram u kulskom amaterskom pozorištu, a bila sam i član planinarskog društva sa kojim sam prošla celu bivšu Jugoslaviju. Planinarili smo na vrh Triglava, pešačila sam kroz staze Sedam jezera, takmičila se u orijentaciji  i osvajala medalje, videla Grčku sa vrha Olimpa, manastire na Meteorima i beskrajno lepe mnoge druge predele. Bilo je druženja bez granica, upoznala sam se sa decom iz cele zemlje. Pored toga, bila sam i redovan član hora pri školi, a posle i u gradskom horu, koji je osnovan pod rukovodstvom Vendel Đenđi koju poštujem i obožavam. Sećam se divnog druženja uz muziku i pevanje, nastupa, putovanja… To su tri aktivnosti kojima sam, pored škole, posvetila najviše pažnje i ljubavi u mlađim danima.

 

NM: Vaš otac, Sava Jerkov je osnivač poznatog Planinarskog kluba “Hajduk” Kula. Čega se najradije sećate iz tog perioda?

Julija: Najviše su mi u sećanju ostali vizuelni pejzaži, priroda, osećaj prostora, zvuk. U prirodi je sve drugačije, svetlo je drugačije, sve se kreće i stalno menja. Taj neki mir kad sam sa planinarima, ostao je i dan danas. Naravno, u sećanju mi je ostalo i druženje sa decom iz raznih krajeva, sa drugačijim naglascima, jezikom i tradicijom. To je sve bogatstvo, drugačije je, osvežavajuće, drugačija je melodija. Mi smo svi isti kao ljudska rasa, ali smo svi u suštini različiti i lepo je to videti i biti okružen pozitivnim ljudima. Na planini nema negativnosti, brige, žurbe, svađe, sve se to svede na minimum. Imala sam prostor i slobodu da čujem svoje misli, samu sebe, da meditiram, maštam, razmišljam i da se igram. Za dete nema ništa lepše nego kada ima prostor da mašta i da se oseća bezbedno sa ljudima kojima je okruženo, divnim ljudima.

Planinarski klub “Hajduk” Kula

NM: Koliko je angažovanje u kulskom pozorištu uticalo na Vaš umetnički razvoj? Takođe, da li je kontakt sa prirodom koji ste ostvarili zahvaljujući aktivnostima u planinarskom klubu uticao na Vaš rad sa prirodnim materijalima?

Julija: Kada smo mladi, postoje stvari koje najiskrenije volimo bez predrasuda i to što volimo, ako mu se posvetimo u mladosti, je kao seme, može da se razvije ili da uvene. Sva ta sloboda koju sam imala kroz navedene aktivnosti mi je omogućila da se razvijam i znala sam da sam srećna dok se njima bavim. Kada sam imala 12 godina, maštala sam da odem u Njujork i rekla sam mojima da ću jednog dana biti u Americi. Naravno, dok nisam to ostvarila, nailazila sam na podsmeh, jer ko bi u to verovao. Međutim, to što sam videla ili osećala teško mi je bilo da razjasnim ili razumem. Taj put je tek kasnije počeo da se pokazuje. Mi smo svi kreativna bića, svi imamo želje, snove i potencijal i možemo ili da ih održavamo, ili da ih izgubimo.

NM: Ubrzo posle završetka srednje škole u Kuli, preselili ste se u Amsterdam. Možete li nam reći kako ste doneli odluku da napustite Kulu i da li je to bilo povezano sa Vašom težnjom da se ostvarite kao umetnik?

Julija: Kao što sam već rekla, kao dete sam maštala da odem u Njujork, imala sam rođake tamo i razmišljala sam o tome da ih možda jednog dana posetim. Odlazak u Amsterdam nije u potpunosti bila moja odluka, ali sam željno prihvatila poziv za novim životom. Posla, ne samo u Kuli nego u okolini, nije bilo dovoljno za moju generaciju. Kada svi pokušaji završe u ćorsokaku, vreme je da se nešto menja. To je više bila želja za opstankom i želja da dam sebi šansu u životu, kada već nije moglo da bude drugačije. Otišla sam bez velikih planova.

 

NM: Završili ste Institut umetnosti u Pitsburgu. Da li Vas je obrazovanje koje ste tamo stekli usmerilo ka onome što sada radite?

Julija: Mnogo toga sam naučila sama u procesu stvaranja. Škola je bitna za razvoj, to je istina, bez sumnje. Ona stavi jače noge na zanat i podstiče slobodu ekspresije, da jači intenzitet tome što želimo da radimo, da nam alat, znanje koje kao samouk ne možeš da stekneš. Škola je donela harmoniju mom haosu.

NM: Bavili ste se različitim vidovima umetnosti kroz svoju karijeru. Možete li ukratko da upoznate naše čitaoce sa svojim profesionalnim razvojem?

Julija: Teško je ukratko opisati trideset godina i staviti ih u hronologiju događaja jer moj razvoj nije imao uobičajeni tok. Proces učenja i razvoja je u mom slučaju tekao kao kada su u davnim vremenima roditelji učili decu da plivaju, koristeći metod borbe za goli život. Bacali su dete u kanal i onda se u njemu probude instikti za životom, počne panično da mrda rukama i nogama i onda polako, kada panika i strah prođu, graciozni sinhronizovani pokreti između ruku i nogu i disanja kreiraju sposobnost dobrog plivača. Moj put ima neke sličnosti sa ovom pričom. Nekad su me ljudi, sa kojima sam radila, bacili u situaciju da brzo naučim, da bih mogla da se uklopim u projekat. Tek posle sam analizirala šta se desilo, tražila stručne udžbenike, literaturu i učila o alatima na svoju inicijativu, jer me je zanimao proces. Naučila sam da manipulišem marionetama i da ih pravim, zatim sam naučila da radim sa metalom praveći 3S apstraktne i funkcionalne elemente. Posle dugogodišnjeg rada, sastavila sam program po kome učim decu kako da rade u metalu, zatim sam obradila par projekata i usput naučila da radim sa staklom i tradicionalne reljefne mozaike na zidu gipsom, koristeći znanje starih majstora i njihov proces. Sve u svemu, jako su me interesovali stari zanati koji izumiru sa progresom tehnologije.

Julija Jerkov

NM: Šta je to čime se trenutno najviše bavite? Koliko su ljudi iz Vašeg okruženja zainteresovani za tu vrstu umetnosti?

Julija: Ja, u suštini, nemam jednu profesiju. Radim unutrašnji arhitektonski dizajn, zatim radim nameštaj, a volim i da slikam. Ovog leta imam nekoliko kurseva i radionica koje sam pripremila, a pripremam i solo izložbu za 2019. godinu. Ovaj region je miran i lep i može da se radi, ali što se tiče zarade od mog rada, to ide malo teže jer moram da tražim tržiste i kolekcionare po celoj Americi. Posao se ne zaustavlja kada završim projekat jer posle toga moram da nađem galeriju, mesto gde svaki rad pripada, gde izgleda najbolje, gde može da nađe svoj dom. Nije lako i posao nema kraja.

NM: Nedavno ste izlagali svoje radove u galeriji Oliver Art Centra. Kakve utiske nosite sa te izložbe i da li planirate neku novu izložbu u skoroj budućnosti?

Julija: Izložba je bila dobro primljena, ljudi su uživali u radovima. Moji dekorativni stolovi sa staklenim mozaikom su bili lepo primljeni kod publike, a galerija je bila puna energije. Prošlog vikenda je bila grupna izlozba u Oliver Art Centru, gde smo sve troje imali izložene radove (moja porodica). Stiv, Katarina i ja zajedno, kao porodica, 1. maja počinjemo sa postavkom izložbe u galeriji “Iron Fish”.  Ja ću izlagati moje slike na platnu, Stiv skulpture, a Katarina crteže rađene grafitom i mastilom na papiru. Radovi će biti izloženi mesec dana i nadamo se dobrom odzivu.

NM: Koliko često posećujete Kulu i u kojoj meri ste upoznati sa umetničkim dešavanjima u našem gradu?

Julija: Poslednji put sam bila prošlog leta, a pre toga je od poslednje posete prošlo deset godina. Bilo bi lepo da mogu da dođem češće i podelim znanje i ostvarim saradnju sa lokalnim mladim umetnicima. Novosti iz Kule rado pratim preko lokalnih portala, Fejsbuka, Jutjuba i čitam o svim zbivanjim, pa čak i vremensku prognozu. Mislim da bi trebalo da bude više vesti o mladim umetnicima.

 

NM: Kakav uticaj kultura ima na zdrav razvoj ličnosti i da li ljudi tome pridaju dovoljno značaja?

Julija: Jasno je da bez umetnosti, muzike, pozorišta i literature, mi, kao ljudska rasa, nemamo šanse da preživimo. To je bitno kao što dišemo vazduh i kao što pijemo vodu. Umetnosti nikada nije dosta i svaki pokušaj i uloženi rad u širenju kulture ostavi svoj pozitivan rezultat. Nikada ne treba odustati od toga.

 

NM: Šta biste poručili mladim ljudima koji tek počinju da se bave umetnošću?

Julija: Umetnici, samim tim što se odluče da budu umetnici, napravili su prvi hrabar korak. Njima ne treba savet, to je poslednje što kreativna duša želi da čuje. Ono što im je potrebno su vera u njih, ljubav i puna podrška da izdrže u nastojanjima da realizuju ideje u delo u kome će svi uživati, od kojeg će svi nešto naučiti, koji će im probuditi razmišljanja i inspirisati ih. To je zadatak umetnika u društvu i treba im dati prostora da dišu.

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Kako ocenjuješ ovo?

0 points
Upvote Downvote

Komentari

Leave a Reply
  1. Naravno da je rodjena Kuljanka morala otici iz rodnog grada i ove ucmale sredine da bi nesto uradila u zivotu, kao i stotine drugih, a mi i dalje uvozimo u svoju sredinu priglupe primitivce da rukovode svim aspektima nasih zivota.

  2. Divno je sve što je naša sugrađanka postigla i želim joj da je ambicija i upornost ne napuštaju…srečno ma gde bila

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Loading…

0

Komentari

0 komentari

Ministarstvo privrede deli bespovratna sredstva za podršku malim preduzećima

U ponedeljak bez struje u Kuli, Somboru, Ravnom Selu i Bačkom Brestovcu