Zdravko Mišović: Svet je onakav kakvog ga stvorimo za sebe

KULA – U okviru projekta “Naša Kula i naši ljudi”, razgovarali smo sa poznatim kulskim atletičarem Zdravkom Mišovićem, dobitnikom velikog broja priznanja, organizatorom trka i osnivačem najpoznatije trkačke manifestacije u opštini Kula, Trke prijateljstva.

Zdravko Mišović, lična arhiva

Ono što ljude čini velikima, upravo je njihova sposobnost da se izbore sa svim iskušenjima, da iznova i iznova pobeđuju sami sebe. Čovek zna da je prevalio veliki put tek kada se okrene iza sebe i vidi niz savladanih prepreka. Ljudi koji savladavaju te prepreke su hrabri, a prepoznajemo ih po tome što bez oklevanja biraju svoje ciljeve, bez obzira na težinu puta. Jedan od tih ljudi je Zdravko Mišović.

Za istrčavanje rastojanja od 42 km potrebno je puno rada, mnogo volje i discipline. Za učešće na velikom broju takvih trka potrebno je mnogo samokontrole, entuzijazma i ljubavi. Za okupljanje pedesetak atletičara u okviru zajedničkog kluba i redovnih treninga potrebno je mnogo iskustva, ali i autoriteta. Za okupljanje hiljade ljudi u sve većem broju, iz godine u godinu, potrebno je da čovek bude lider i neko koga valja slediti. Ovo je priča o jednom takvom čoveku – lideru.

 

NM: Kako se rodila tvoja ljubav prema trčanju?

Zdravko: Prva velika ljubav u osnovnoj školi bila je atletika na sekciji kod nastavnice Milke Sekulić u trećem razredu. Godine su prolazile a ja sam se tražio u mnogim sportovima i slučajno, a možda i namerno, u trećoj godini srednje škole sam se vratio trčanju. Naime, u julu 1989. godine sam na letnjem raspustu zamislio da krenem na trčanje do kulskog izletišta Planinarski dom. Bio sam dokon i razmišljao u sebi “Daj da barem nešto pametno radim za sebe i svoj organizam”. Ispostavilo se da je to bilo presudno za moj dalji sportski razvoj. Trčeći ka Planinarskom naišao sam na poznate kulske trkače Zorana Jankovića i Jožefa Čuporta i uz kratak razgovor šta radim, objasnio sam im da trčkaram za sebe. Oni su mi rekli šta da radim narednih 15 dana i da ima u avgustu trka u Kanjiži na 12km. Ispostavilo se da će oni postati moji dugogodišnji treneri, mentori a na kraju i životni prijatelji.

 

NM: Da li si imao podršku roditelja, budući da si ovim sportom počeo mlad da se baviš?

Zdravko: Moj put je bio drugačiji od ostale dece. Bio sam radničko dete i roditelji nisu imali razumevanje za moje trčanje. Bila je večita borba zbog toga što radim. Govorili su mi da je trčanje naporno, da nemam nikakve korsti od toga, a ja sam, čini mi se, bio sve više i više ogrezao u trčanje, trening, trke i putovanja. Možda bi neko podlegao pritisku roditelja ali ja sam bio dobar učenik i primerno dete tako da je možda zbog toga izostao dodatni pritisak kako bih odustao. Bio sam uporan i jako tvrdoglav u nameri da pobedim sebe i protivnike.

 

NM: Kako uspevaš da uskladiš posao sa redovnim putovanjima na takmičenja?

Zdravko: Imam tu sreću da sam imao razumevanje pretpostavljenih gde god da sam radio. Godišnji odmor koristim za odlaske na trke i putovanja, mnogo puta se desi da čak i pređem limit slobodnih dana. Odgovornost prema poslu, tačnost, preciznost i činjenica da za 20 i nešto godina rada imam samo tri dana bolovanja, koje sam iskoristio kada nisam mogao da ustanem iz kreveta, dovoljno govori o tome koliko mi je sport doneo dobrog.

Zdravko Mišović, lična arhiva

NM: Možeš li da nam nabrojiš neke od najznačajnijih trka koje si istrčao?

Zdravko: Mnogo je bilo trka u mojoj, sada već tridesetogodišnjoj, trkačkoj karijeri i teško je odlučiti se koje su najznačajnije. Možda bih izdvojio neke rekorde, poput maratona 42,195 km Barselona 2003. i lični rekord 2h30:10, deset pobeda na Somborskom polumaratonu od 21 km i rekord staze 1h08:46.

Svaka trka je lepa na svoj način. Bilo je tu i humanitarnih trka kao što su Beogradski maraton i ultramaraton Sombor – Beograd protiv bombardovanja 1999. godine, zatim 2014. trka za pomoć poplavljenima u Obrenovcu, ultramaraton Sombor – Obrenovac, trke za reprezentaciju u planinskom trčanju Slovenija, Austrija, Italija, Poljska i tako dalje, zatim trke u Njujorku, Parizu, Istanbulu, Berlinu, Kelnu, Pragu, Čikagu, Moskvi, Tokiju, Budimpešti, Viljamuri, Barseloni, Mon San Mišelu, Korbjelovu, Ljubljani, Zagrebu, Splitu, Skoplju, Podgorici, Rimu, Torinu, Insbruku, Beču, Sarajevu, Atini, Bratislavi, Krakovu i tako dalje.

 

NM: Ako bi se sabrali svi kilometri koje si istrčao, kolika bi to bila razdaljina, geografski gledano? Da li se može reći da si optrčao planetu Zemlju?

Zdravko: Svakako da moj dnevnik, koji sam vodio skoro 20 godina, to potvrđuje. Poslednjih nekoliko godina ga ne vodim ali sam sigurno dva puta optrčao planetu Zemlju, ako ne i više.

 

NM: Tokom svoje trkačke karijere imao si prilku da upoznaš veliki broj ljudi sa različitih merdijana. Koliko ti znače ta poznanstva ili prijateljstva?

Zdravko: To je možda i najveće bogatstvo koje mi je trčanje donelo. Ljude. Imao sam priliku da trčim s najvećim trkačima našeg vremena kao što su Hajle Gebreselasije, Pol Tergat, Kenenisa Bekele, Zersenaji Tadese, Kipčoge, Sergej Lebed, Mutai… To mi mnogo znači ali mislim da su najveće bogatstvo ljudi koje sam upoznao u samom trčanju, organizatori trka i trkači. Upoznavajući se s ljudima i deleći iskustva s njima, stekao sam prijatelje koji su postali sastavni deo mog života.

 

NM: Trčao si u mnogim zemljama Evrope i sveta. Kakva su tvoja iskustva sa trka van naše zemlje? Da li iskustvo koje si stekao na tim trkama sada primenjuješ u organizaciji trka?

Zdravko: Naravno da se neke stvari mogu primeniti i kod nas i primenjujem ih ali smo i dalje daleko od evropskih i svetskih standarda. Naši budžeti su i dalje skromni da bismo mogli da pratimo Evropu i svet ali trud, rad, požrtvovanost, posvećenost, energija i smisao za improvizaciju nam omogućavaju da držimo neki korak. Osnova je u profesionalizmu, mada ja lično nisam ljubitelj toga ali definitivno budućnost je u tome. Vreme će pokazati koliki ćemo put preći do te realizacije.

 

NM: Iako si u dosadašnjem delu svoje trkačke karijere pravio sjajne rezultate, ljudi te sve više doživljavaju kao organizatora trka. Kako ti to doživljavaš? Kao početak neke nove priče ili kao deo tvoje dosadašnje karijere?

Zdravko: Mislim da je to samo nastavak sportske karijere i logičan sled dešavanja u novom okruženju i vodama. Organizacijom trka i putovanja sam počeo da se bavim pre deset godina, kada sam još bio solidan trkač. Dug trkački staž, logičan pad forme, rezultata, više obaveza, voljni moment i neka druga interesovanja uticali su da se sve više posvetim organizacijama trka, kluba i treninga. Pored toga, ja sam na trkama i dalje prisutan i kao trkač, svestan svojih mogućnosti i realan da se prošlost ne može vratititi. Trčanje doživljavam sada na neki drugi način.

 

NM: Osnivač si i glavni organizator “Trke prijateljstva” u Kuli. Ove godine se održava jubilarna deseta trka. Kada pogledaš sve to u poslednjih deset godina, da li si na početku mogao da pretpostaviš da je moguće uspostaviti tu vrstu tradicije?

Zdravko: Iskreno, teško da je to neko mogao da pretpostavi sada već daleke 2009. godine, kada smo počinjali. Nekako smo stidljivo počeli, bez ikakve reklame, sa nekoliko SMS poruka i poziva i na prvoj trci se okupilo 87 ljudi, finišera. Kada se osvrnem na taj period, mi nismo bili ni svesni da pravimo nešto veliko za nas, ovu sredinu, Srbiju. Tek sada, kada smo pred pragom 10 i očekivanih 1.000 trkača, vidim da smo napravili veliku stvar. Mnogo dugujem Dejanu Špadijeru, čoveku koji me je prelomio da napravimo Trku prijateljstva. Bez njegove podrške bi sve ovo bilo nemoguće. Čovek je prepoznao moju ljubav, entuzijazam, energiju i posvećenost a sve ostalo je istorija. Možda sam ja ovde ključan čovek, ali bez ostalih ljudi, koji me godinama podržavaju, pomažu mi i razumeju me, to nikada ne bi bilo ovako. Zato se svima neizmerno zahvaljujem što podržavaju moje lude ideje da možemo uvek više, bolje i jače. To sve izgleda lepo i dobro sa strane, ali samo mi znamo koliko je teško organizovati. Do te realizacije imamo mnogo muka, udaraca u zid, mnogo nerazumevanja i prepreka, ali smo dokaz da, kada nešto zaista želiš i voliš, moguće ga je realizovati. Kada se okrenem i pogledam iza sebe, ipak smo napravili i ostavili nešto čime možemo da se ponosimo. Voleo bih da ovaj niz nikad ne prestane.

9. Trka prijateljstva / Foto: Naše Mesto

NM: Koliko aktivnih članova ima AK “Hajduk – Maraton tim” čiji si osnivač?

Zdravko: AK “Hajduk MT Kula” ima 39 članova kluba a ove godine prelazimo i 40.

 

NM: Pokrenuo si i Kulsku ligu trčanja. Kakvi su planovi u vezi sa ligom?

Zdravko: Liga je nekako logičan nastavak svega što je klub stvarao. Ona je osmišljena kao jedan zajednički trening nedeljno gde se okupljaju članovi kluba i ljubitelji trčanja. Iz Kulske lige trčanja će se možda roditi neki talenat, a odradi se i kvalitetan trening, družimo se i kujemo planove za budućnost… Cilj je da se broj učesnika stalno povećava.

 

NM: Svaka ideja obično sa sobom nosi i neku viziju ili cilj. Kakva je tvoja vizija? Možeš li nam otkriti šta bi želeo da postigneš, a što ima veze sa našim gradom?

Zdravko: Moja vizija je da dobijemo biciklističku i trim stazu na potezu Sivac – Crvenka – Kula – Vrbas, na budućem sportskom centru na Vašarištu tartan stazu oko sportkih borilišta, a jednog dana i atletski stadion! Pošto sam ove godine završio za atletskog trenera, želja mi je da osnujem školu trčanja i atletike u okviru kluba, a vreme će pokazati da li sam sposoban za tako nešto.

 

NM: Mnogi veliki trkači rekli su da je trčanje pre svega bitka sa samim sobom. Kako si ti uspeo da pobediš sebe samog?

Zdravko: Neke stvari imaš ili nemaš, svako vodi borbu na svoj način sa samim sobom. Jedino mesto gde sam svoj na svome je trčanje, ono je terapija za glavu, srce i dušu. Mnogi se pitaju kako ti nije dosadno da trčiš sam, ali nekada jednostavno imaš potrebu da budeš sam sa sobom, sa svojim mislima, da sabereš i oduzmeš sve što misliš, želiš, radiš… Nekad je to borba s tempom, nekad s problemima, nekad s poslom, a nekada misliš o lepim stvarima. Svaki put kada odem na trčanje i vratim se, pobedio sam sebe.

9. Trka prijateljstva / Foto: Naše Mesto

NM: Kako se trčanjem postaje bolji čovek?

Zdravko: Imao sam sreću da neke prave vrednosti ponesem iz kuće, nastavim u školi kod učiteljice Ljubice Tomašević, kasnije nastavnika Ratka Miletića, profesora Joakima Varge i u svetu trčanja od profesora Jankovića, Čupike, dr Dušana Nikoliša, Vladimira Špajzera, dr Slavka Gordića, mr Milenka Popića I drugih. U trčanju sam stekao disiplinu, odgovornost, istrajnost, energičnost, strast, humanost, inat, tvrdoglavost, karakter, sportski duh, fair play…

 

NM: Sa velikim uspehom uspevaš da usadiš želju za trčanjem i našim najmlađim sugrađanima. Kako to uspevaš?

Zdravko: To je jedna od stvari na kojoj svi moramo da radimo. Očekujem da se uključe profesori i nastavnici fizičke kulture kako bismo sistem izgradili na zdravim osnovama i omogućili deci da u okviru kluba idu dalje na takmičenja. Sama liga trčanja i Trka prijateljstva nisu dovoljni za veći broj mladih koji trči i bavi se atletikom. Tu očekujem veliku pomoć AK “Crvenka” i trenera Nedeljka Zorića.

 

NM: Kako motivisati mlade da se više bave sportom?

Zdravko: Pre svega mladima treba napraviti sportske terene, urediti ih. Ponuditi, dati priliku, šansu da se bave sportom, kroz škole, sekcije, klubove, takmičenja… Napraviti strategiju, šta mi u Kuli možemo da imamo od sportova, kakva nam je infrstruktura, raditi na edukaciji kadrova, otići u škole, posvetiti se deci I njihovim potrebama. Moramo ulagati u sport na svim nivoima I nagraditi svačiji rad, trud.

 

NM: Da li trčanjem i zdravijim odnosom prema sportu i životu uopšte može da se napravi neki bolji svet?

Zdravko: Ubeđen sam da može. Bavljenje sportom mi je, sem zdravlja, donelo i neke dobre navike. Ne bih da zvučim prepotentno, ali mnoge stvari sam nastavio i oplemenio u trčanju i atletici. Postao sam dobrovoljni davalac krvi, zaveštao organe, učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama, na direktan ili indirektan način pomogao ljudima u svetu trčanja na ovaj ili onaj način, upoznao i video svet iz više uglova, upoznao mnogo sjajnih ljudi, naučio se nekoj disciplini, odgovornošću, uverio sebe da mnoge stvari mogu da se dese ako nešto voliš i želiš… Svet je onakav kakvog ga stvorimo za sebe. Moj neki moto je uvek dati više nego što dobiješ, okrenuti se oko sebe i pomoći kada god možeš jer nekad i lepa reč i osmeh mogu biti dovoljni. Mnogo puta mi se desi da posmatram i osluškujem ljude oko sebe.

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Podelite ovo sa prijateljima!

Pročitajte još:

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija Portala "Naše Mesto" ručno odobrava sve komentare i zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
novi stari najviše glasova
rouz

Sve čestitke – za lične rekorde, zvanična priznanja, upornost i istrajnost!
Hvala za predivnu manifestaciju “Trka prijateljstva” ,redovno je pratim i lično se osećam kao na Njujorškom maratonu…
Bravo Mišoviću!