in , ,

(INTERVJU) Vlastimir Vujić: Kada izađem na teren, ja znam da igra počinje

BUDIMPEŠTA / KULA - Projekat "Naša Kula i naši ljudi" nastavljamo intervjuom sa profesorom Vlastimirom Vujićem koji smo obavili u Srpskoj gimnaziji "Nikola Tesla" u Budimpešti, gde on radi kao profesor fizičke kulture i sporta.

Vlastimir Vujić / Foto: Lična arhiva

Profesor Vlastimir Vujić je čovek koji iza sebe ima nekoliko različitih karijera – pritom je u svakoj od njih izuzetno uspešan.

Trenersku karijeru započeo je u FK “Mladost” u Novom Sadu, gde je vodio najuspešniju generaciju u istoriji kluba. Obrazovanjem se sa velikim uspehom bavi od svog dolaska u Budimpeštu. Izveo je veliki broj generacija, koje su zahvaljujući njemu, postizale vrhunske uspehe i to na najvišim nivoima svih školskih takmičenja u Mađarskoj.

On je pritom veoma značajna figura srpske nacionalne zajednice u Mađarskoj, s obzirom na to da veoma aktivno učestvuje, ali i unapređuje društvene aktivnosti svih naših ljudi u regionu. Svoju novinarsku karijeru započeo je u NIN-u, dugo je pisao za Svedok, redovno piše za Pečat. Politikom se bavi analitički, piše o društveno-političkim prilikama u Mađarskoj i o tome kako se one odražavaju na region. Veoma je kritičan, novinarski nezavisan. Ima veoma izražen stav, ali je politički neopredeljen.

Dobitnik je mnogih priznanja od kojih su možda najznačajnija zvanje Srpskog viteza Prvog reda i nagrade za životno delo u novinarstvu od strane Međunarodne organizacije “Zlatno pero Štajerske” iz Maribora. Veliki je Srbin, ali i lokal-patriota. U Kulu se vraća veoma često, iako su okolnosti zbog kojih je otišao iz nje bile takve da je imao razloga da se ne vrati.

O svemu ovome, kao i o mnogim njegovim stavovima čitajte u intervjuu koji je ispred vas.

Srpska gimnazija “Nikola Tesla” / Foto: B. G.

NM: Svoju sportsko-trenersku karijeru započeli ste pre više od tri decenije u novosadskom FK „Mladost“. Nedavno ste imali druženje sa najuspešnijom generacijom u istoriji kluba čiji ste strateg bili. Da li je Vaše prijateljstvo u ovom slučaju izdržalo test vremena?

Vlastimir: Jeste! Zajedničkom večerom u novosadskom restoranu „Piano” obeležili smo i godišnjice od osvajanja šampionske titule i finala Omladinskog kupa Jugoslavije (za područje Vojvodine) koju sam imao sa njima. Godišnjicu pre ove proslavili smo u drugom novosadskom restoranu – „Gambrinus”… Oba puta bilo je 18 fudbalera od 20, koliko je u generaciji bilo. Dvojica, koja više ne žive u Srbiji (jedan je s porodicom u Kanadi, a drugi u Nemačkoj) poslali su nam poruke da su uvek sa nama! Svi moji igrači završili su Više i Visoke škole, danas su odgovorni familijarni ljudi i vredni neimari u svojim profesijama. Svi smo u povremenim kontaktima tako da smo upoznati sa većinom aktuelnosti u kojima se svako od nas nalazi, a uvek smo spremni i za međusobnu solidarnu pomoć!

Foto: B. G.

NM: Iz Kule u Novi Sad otišli ste pre skoro četiri decenije, a iz Srbije u Mađarsku pre dve i po! Sada živite u Budimpešti gde ste takođe vrlo uspešni u ulozi profesora Fizičke kulture i sporta u Srpskoj gimnaziji „Nikola Tesla”. Koliko Vam je trenersko iskustvo iz novosadske „Mladosti” pomoglo u nastavku niza uspeha kod bavljenja ovim poslom u inostranstvu?

Vlastimir: Značajno! Ali kroz redovna stručna usavršavanja – znanje i u predmetnoj nastavi, i u trenažnom procesu – konstantno sam morao osavremenjivati. Jednostavno, to je edukativni trend koji se ovde mora pratiti, inače zaostajete. Imao sam, međutim, odličnu osnovu (koju sam u Mađarsku doneo), tako da je kod mene u ovom domenu bila samo nadogradnja pojedinih manjih delova.

Centar Budimpešte / Foto: N. J.

NM: U Budimpešti ste veoma priznati član Srpske nacionalne zajednice po više osnova. Pored rada u prosveti, vrlo ste aktivni i na što čvršćem povezivanju Srba iz Mađarske i regiona sa maticom, kao i graditelj zdravih srpsko – mađarskih odnosa. Da li je teško nositi se sa takvom odgovornošću?

Vlastimir: Nije! Zašto? Zato što odgovorno pristupam svakom poslu koji obavljam. Uz to – odgovornost se ne može deliti, niti stepenovati. Ona se uči. Ili ste odgovorni, ili ne! O odnosu prema nacionalnom, diplomatskom, političkom, kulturnom i teritorijalnom puno sam naučio i od Mađara. Gotovo svi slavni Vujići, Srbi, koji su i te kako zadužili srpsku naciju, rođeni su na ovom prostoru, koji je tada bio u sastavu Habzburške monarhije. Joakim, otac srpskog teatra rođen je u Baji, Jovan (jedan od najvećih srpskih dobrotvora) rođeni je Senćanin, tu je i Zemunac Kosta Vujić, filmovan u „Šeširu profesora Vujića”, rodonačelnik savremenog školstva u Srba čiji su preci iz Sremskih Karlovaca. Svi oni su „filigranski“ uklapali Srbe u evropski mozaik nacija koje imaju identitetsko-kulturni „pečat“, stvarali su dela da traju i da se ponavljaju. Igrom sudbine i Vlastimir nastavlja deo nacionalne misije slavnih prezimenjaka (od kojih mu je Joakim čak i dalji predak). A svi oni, isto tako i ja – to smo naučili i poneli iz svojih porodica.

Vlastimir Vujić pored biste slavnog pretka Joakima u Baji / Foto: Lična arhiva

NM: Često ste u prilici da razgovarate sa javnim ličnostima Srbije o čemu svedoče i mnoge Vaše fotografije. Gde ste ih upoznali i da li ste sa njima razgovarali o tome kako podstaći druge ljude da se na neki način uključe u društveni život matice?

Vlastimir: Dve trećine javnih ličnosti Srbije upoznao sam u – Mađarskoj! Budimpešta je geopolitički centar Srednje Evrope i čest domaćin kontinentalnih i svetskih skupova, od političkih i diplomatskih do kulturnih i sportskih. Veliki deo ličnosti iz javnog života matice redovno je prisutan na svakom od tih dogadjaja. U sklopu protokola redovno posećuju i „Teslinu” Srpsku gimnaziju u mađarskoj metropoli i priređuju prijeme u Ambasadi Republike Srbije u Budimpešti na koje sam uredno pozivan. Srećemo se i kao akteri pojedinih političkih konferencija. Sve su to prilike da porazgovaramo i o tome kako podstaći druge ljude da se u pojedinim sferama uključe u društveni život matice. Iz priča sa njima zaključio sam da, angažman mladih u programima danas isključivo zavisi od visine finansijskih sredstava kojim je taj projekat podržan! Bez obzira o kojim je parama reč, vladinih ili nevladinih organizacija. Entuzijazam, volonterstvo i akcijaštvo kategorije su koje je današnja omladina definitivno arhivirala. Odgovor je neverovatno brutalan, ali do kraja istinit.

Susret i duži razgovor Vlastimir Vujić je u Ambasadi Srbije imao i sa bivšim guvernerom Narodne banke Srbije – Radovanom Jelašićem, danas direktorom ERSTE banke za Centralnu i Jugoistočnu Evropu sa sedištem u Beču (Austrija) / Foto: Lična arhiva

NM: Da li Srbija vodi dovoljno računa o svojoj dijaspori i na koji način bi taj odnos mogao da se unapredi?

Vlastimir: Na veliku tugu, Srbi u rasejanju još uvek nemaju partnere unutar Vlade Srbije. Ne postoji adresa na koju bi oni podneli svoje inicijative, zahteve, molbe za zaštitu. Odavno ukinuto Ministarstvo vera i dijaspore zamenila je Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, koja je pripojena Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, s vrlo malim političkim kompetencijama i bez budžeta. Svetlo dana za ovogodišnji Dan državnosti nije ugledala ni dugo najavljivana Deklaracija o zaštiti srpskog nacionalnog identiteta, jezika i običaja. To je poodmakli početak definitivnog nacionalnog kraja Srba izvan matice. Takav maćehinski odnos Beograd već ovog momenta mora početi da menja. Prvo, Srbija pod hitno mora da korakne tamo gde su delovi srpske nacije i srpske organizacije vitalno ugroženi, gde im preti gašenje. Vrlo zabrinjava činjenica da Srbi u mnogim zemljama regiona perspektivu imaju tek ukoliko promene svoj nacionalni identitet! U većini slučajeva psihološki se dovode do sloma stvarnog identiteta. „Crveni“ alarm odavno je upaljen, i ako Srbija u svom odnosu prema sunarodnicima izvan matice i dalje ništa ne bude menjala, zvanični Beograd uskoro neće po tom pitanju imati potrebu da raspravlja ni pod tačkom „razno“. Srba vrlo brzo više neće biti.

Foto: B. G.

NM: Pored Vašeg rada u obrazovanju i u sportu, pišete kao stalni dopisnik iz Mađarske i za vrlo čitani politički magazin u Srbiji „Pečat“, a pre toga ste to bili i u NiN-u, odnosno „Svedoku“. Na koji način birate teme?

Vlastimir: U novinarstvu sam blizu četiri decenije! Prošao sam sve faze u tom poslu. Sada sam u poslednjoj – političkoj analitici, koja je najčešće kritička. Završio sam „Dnevnikovu školu novinarstva” u Novom Sadu. Teme u tzv. velikoj politici jedna drugu „najavljuju” zaredom, često su povezane i imaju puno nastavaka. U svakoj od njih tražim uzročno-posledične veze i na prvi pogled „spajam” nespojivo. Na kraju napišem štivo iz kojeg uče i političari (to su mi mnogi od njih i lično priznali), a većina ambasadora iz bivših republika SFRJ, danas država, na prijemima mi doslovce zahvale što sam ih upoznao sa političkim stanjem (i uveo u tokove) u Mađarskoj u koju su došli u misiji diplomatskih predstavnika svojih država.

 

NM: Pošto pišete o društveno-političkim temama, a u Mađarskoj ste živeli i pre njenog ulaska u EU, da li možete da povučete neku paralelu u vezi sa evrointegracijama Srbije i Mađarske?

Vlastimir: Jedanaest godina pre stupanja Mađarske u članstvo i 14 godina njenog unijskog „staža” je moj saldo od dve i po decenije, iliti četvrt veka života i rada u zemlji severnog komšije Srbije. Paralelu u vezi sa evrointegracijama Mađarske i Srbije vrlo teško je povući. Ovde nije reč o (minimalnom) vremenu za završetak jednog poglavlja ili pak otvaranju drugih, već o promenama okolnosti za prijem. „Zasićenje” proširenjem članstva i prijemom novih država nametnula je predstojeća velika reforma EU, jer su se brojni projekti koje je Brisel finansirao pokazali neuspešnim. Uz to, Mađarska je kod ispunjavanja uslova za punopravno briselsko članstvo, za razliku od Srbije, imala najvažniji uslov – definisan teritorijalni suverenitet države. Beograd već 23 godine ne uspeva da dogovori razgraničenje s Hrvatskom i BiH, dok ni status KiM nije odmakao dalje od početka. Tu je i modifikacija osam od 12 zakona koja je od Srbije iz Brisela tražena…

Centar Budimpešte / Foto: B. G.

Koje su blagodeti EU i Šengena u poređenju sa onima koji ne žive u njima? Iz države u državu putuje se bez unutrašnjih „granica”, u Mađarskoj je značajno povećan broj stranih turista iz unijskih zemalja, investicije zapadnih multinacionalnih kompanija tri i po puta su veće nego kada je Budimpešta bila izvan EU, novac za projekte dobija se iz pristupnih unijskih fondova (koji je osam puta veći od novca iz pretpristupnih – koji je jedino dostupan zemljama kandidatima za članstvo u EU), lična i imovinska bezbednost građana mnogo je veća nego što je bila dok Mađarska nije postala članicom.

Foto: B. G.

NM: Veliki broj građana Srbije, a najviše Mađara iz Vojvodine, prethodnih godina uzelo je mađarski pasoš. Šta Vi mislite o tome?

Vlastimir: Pojednostavljeni postupak dobijanja mađarskog državljanstva za Mađare izvan granica (ali i nemađare na teritorijama koje su u dva istorijska perioda bile u sastavu Mađarske, što je bio uslov za apliciranje) smatram dvostrukim (manipulativnim) političkim potezom desno-konzervativnog Fidesa premijera Viktora Orbana. Prva Orbanova politička „prikrivka” ovom kontraverznom odlukom je revizija Trijanona (upravo po granicama kojim se raspala Austro-Ugarska), a druga kontraverza je – što su mu trebali „birački” glasovi prekograničnih Mađara koji su mu u dva izborna ciklusa obezbedili dvotrećinsku većinu – kojom je, uprkos žestokim kritikama iz Brisela, promenio Osnovni zakon (Ustav) Mađarske i sebi obezbedio apsolutnu vlast.

Foto: B. G.

NM: Politikom se bavite kroz prizmu analitike, to jest, tekstove koje u ovom trenutku pišete za „Pečat”. Da li Vam je teško da napravite distancu u odnosu na lične stavove kada pišete o politici?

Vlastimir: Ovde ću se poslužiti jednom sportskom sintagmom, koja treba da važi za sve poslove. „Kada izađem na teren, ja znam da igra počinje“. Tog momenta, dakle, lično više ne postoji, sve postaje profesionalno. Tako je i kod mene u novinarstvu. U početku nije bilo lako, bila je potrebna duga priprema, mnogo više vremena. Danas, s ovim iskustvom, više ne. Upola mi je kraće i vreme za obradu teme.

Zamak u centru Budimpešte / Foto: B. G.

NM: Prošle, 2017. godine, na predlog Saveta „Srpske krune“ iz Kragujevca, dobili ste zvanje Srpskog viteza Prvog reda. Ujedno ste i prvi Kuljanin kome je dodeljena ova titula. Koliko Vam znači dobijeno priznanje i da li ono sa sobom nosi i određeni osećaj odgovornosti?

Vlastimir: Svoju definiciju odgovornosti detaljno sam pojasnio u odgovoru na Vaše treće pitanje! Ne bih ništa dodao. Jedino da je osećaj da ste prvi građanin Kule kome je ovo viteško zvanje uručeno – vrlo prijatan. Kulu, između Kragujevca, Beograda i Budimpešte, zbog toga sam i izabrao za mesto da mi u njoj pomenuto odlikovanje bude i uručeno. Rodni grad je zaslužio da mu se na ovakav način odužim i da ga barem za stepenik više – podignem na kulturnoj mapi Srbije!

 

NM: U Budimpešti Vam je 16. maja ove godine od strane međunarodne organizacije „Zlatno pero Štajerske“ iz Maribora uručena i istoimena Nagrada za životno delo u novinarstvu. Koliko vremena i truda je bilo potrebno kako biste zavredili ovo vredno priznanje?

Vlastimir: Četiri decenije! Upravo koliko i pišem. Ipak, nešto mi je važnije. Uprkos velikom iskustvu i velikim bitkama koje sam imao, srećan sam što sam uspeo da stignem do ove poslednje, političko-kritičke faze u novinarstvu, a da ne budem „ničiji“ partijski propagandista – već jedino nacionalni i svoj. Zato, posebno prija i obrazloženje zbog čega sam odlikovan. Bez imalo pretencioznosti, jer ona mi nije potrebna, izdvojiću deo koji kaže: „Vlastimir je srpska veličina u celoj Mađarskoj, veoma poštovano građansko, profesorsko, sportsko i novinarsko ime. Njemu treba pripisati sve uspehe koje zavređuje svojoj otadžbini i novoj domovini. On, pored svega ostalog, nastoji da u prvi plan stavi ljude i događaje koji afirmišu povezanost Srba u dijaspori i regionu sa maticom Srbijom i rad na očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta kao uslov opstanka daleko od otadžbine“.

Uručena nagrada za životno delo / Foto: Lična arhiva

NM: Često dolazite u Kulu i Srbiju i tada učestvujete u različitim društvenim aktivnostima koje se organizuju u našoj lokalnoj sredini. Da li je to stvar Vaše lične potrebe ili prosto odgovornosti prema Kuli iz koje ste otišli pre skoro četiri decenije?

Vlastimir: Za razliku od mnogih sugrađana (čiji je san bio kao i moj, da se – kada završimo fakultete vratimo u Kulu i tu gradimo radne karijere i zasnujemo porodice, a kada smo to i učinili – bukvalno smo „oterani” iz rodnog grada) nisam hteo, mada sam imao sve argumenete da „zaboravim” Kulu. Teško mi je i dalje pri pomisli da sam kod mog prvog konkurisanja za posao profesora u OŠ „Isa Bajić” (čiji sam osnovac bio) odbijen. U CK SK Opštine Kula (SFRJ je bila na početku „kraja”), tadašnji sekretar (i danas poznati sugrađanin!) mom ocu je doslovce rekao: „Petre, znam da je Vlastimir prvi Kuljanin koji je završio Fakultet Fizičke Kulture, a da je rodom iz Kule, ali ne možemo da ga primimo. Problem je što je Srbin! Treba nam neko ko to nije. Znaš, ovo je Jugoslavija i kod prijema u radni odnos strogo moramo poštovati nacionalne kvote”.

Kada je moj povratak u rodni grad još jednom bio aktuelizovan (već uveliko je „živeo” stranački pluralizam), tadašnji kulski gradonačelnik (iz redova DS) poručio mi je (s obzirom na to da sam u tom trenutku, kako je podvukao – bio jedan od najuspešnijih Kuljana, a stranci je u ovom trenutku i te kako potrebno „provetravanje”, pogotovo sa zvučnim imenom i prezimenom kakvo je moje!) – jedini uslov je partijska članska karta. I tu je bio kraj mojih „povratničkih” snova. Nisam, međutim, kao gotovo svi koji su iz Kule na ovakav način morali da odu (i da je upravo zbog toga potpuno „precrtaju”) hteo to da uradim. Hteo sam da je približim u većini polja gde imam uticaj, koji sam mukotrpno sticao, evropskim vrednostima, jer već deceniju i po živim u EU i Šengenu, a Srbija će tek za deceniju u nju da uđe. Uključio sam rodnu Kulu u brojne prekogranične programe, od kulturnih do privrednih i sportskih. Takođe i u manifestacije srpske zajednice u Mađarskoj kao što su izložbe, pozorišne predstave, recitali. Rekvizitima sam pomogao klubove fudbalera Lipara i Kule, zbratimio Crvenku i Tukulju u Mađarskoj, pomogao brojnoj deci iz kulske opštine kod upisa i regulisanja boravka, odnosno uključenja u tokove učenja i pohađanja nastave u budimpeštanskoj Srpskoj gimnaziji „Nikola Tesla” u kojoj sam četvrt veka profesor, domaćin u Budimpešti sam svakome ko mi se iz Kule i naselja u njenoj opštini obrati.

 

NM: Šta biste poručili našim sugrađanima koji su otišli iz Kule „trbuhom za kruhom” ili putem svojih ličnih ambicija? Takođe, imate li neki savet koji biste uputili mladim ljudima koji razmišljaju o tome da se posvete nekom obliku društvenog života?

Vlastimir: Ja sam morao da odem i ako je tada bilo mnogo više mogućnosti za zaposlenje, a danas mladi iz Kule i Srbije odlaze jer nemaju nikakvu mogućnost da se zaposle. Jedini način da se zadrže je otvaranje novih radnih mesta. „Istra”, „Sloboda”, „Eterna” i „Tehnika” imaju ono najvažnije – izgrađene objekte, a već drugu deceniju su prazni i iz dana u dan ruiniraju sve više. Tenderi su u ovakvim slučajevima formalnost jer znam kako se to radi na Zapadu. Svaka kulska lokalna samouprava, bez obzira na ideološki predznak vladalaca, uvek se ponašala isto, pozivala na kompetencije Pokrajine, Srbije i sve je ostajalo „po starom”, a grad i prigradska naselja upravo zbog toga praznili su se i dalje. Mnogo i dalje zavisi od gospode u Lenjinovoj 11, samo vrlo brzo će, ako ništa ne budu preduzimali, sve biti kasno. Dakle, tu je odgovor na prvi deo Vašeg pitanja.

I odgovor na drugi deo pitanja koji ste postavili sadržan je u mom prvom odgovoru. Iz iskustva znam da mnogo mladih ljudi razmišlja da se uključi u neku od korisnih sfera društvenog života. Međutim, oni od toga ne mogu da žive. Oni nisu stalno zaposleni. Oni moraju da imaju radna mesta koja su im izvor egzistencije. To je krucijalni uslov da mogu da zasnuju porodice koje će samo na taj način moći da izdržavaju. U protivnom priča o demografskoj katastrofi, koja je, zaista, u punom zamahu i koja preti vrlo brzom nestajanju srpske nacije, je čisto demagoška. Tu u vodu „pada” i priča o bilo kakvoj posveti mladih nekom korisnom obliku (najčešće volonterskom) društvenog života. Oni, što je uveliko već godinama trend, samo gledaju da na bilo koji način odu iz Srbije. Da odu bilo gde, gde mogu bilo šta da rade od čega mogu samostalno i vrlo skromno da žive. Na kraju, jedna velika istina: kada jednom odu iz Kule i Srbije – više se ne vraćaju. Ne vraćaju se bez obzira na to koliko vole svoj kraj, jer nemaju gde da se vrate, jer ih odande odakle su se otisnuli u svet čeka isto, u mnogim slučajevima i teže stanje nego kada su tu živeli. Dijagnoza je alarmantna i uveliko teče poslednji momenat za promenu stanja. Svaki pokušaj bilo čega bolji je od „nečinjenja” koje godinama (Kula je primer stanja kompletne srbijanske unutrašnjosti) – u lokalu suvereno vlada!

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Ukoliko ne želite da popunjavate polja za ime i email, registrujte se OVDE.

avatar
3 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
FarkašmioidragBese nekad Mile Recent comment authors
novi stari najviše glasova
Bese nekad Mile
Bese nekad Mile

Profesore, moj naklon!

mioidrag
mioidrag

Odličan intervju.

Farkaš
Farkaš

Pozdrav profesoru i pohvale za intervju.

Kako ocenjuješ ovo?

0 points
Upvote Downvote

Dođite na humanitarnu tombolu i pomozite Nađi Čolaković i Željku Šanti

(VIDEO) (FOTO) “City Games” stižu u Srbiju, 4. jula dolaze u Vrbas a 10. u Sombor!