(INTERVJU) Zoran Radulović: Za mene je privilegija, čast i sreća što mogu da se bavim pozorištem

0
28

KULA - Glumac Zoran Radulović poznat je po velikom broju sjajnih uloga u Crvenki i Kuli. Njegova glumačka karijera traje već 22 godine. On je naš naredni sagovornik u okviru projekta "Naša Kula i naši ljudi", a kako je protekao ovaj razgovor pročitajte u redovima koji slede.

Zoran Radulović / Foto: N. Janjanin

Zoran Radulović se glumom bavi od 1996. godine, kada se prijavio na audiciju crvenačkog pozorišta za jednu od tada sporednih uloga. Njegova gluma je samo po nazivu pozorišta amaterska, ali ga publika poznaje kao velikog profesionalca i odličnog glumca.

To je, uostalom i potvrđeno na mnogim festivalima gde je on učestvovao sa svojim pozorišnim ansamblom, ali i osvojio mnoge nagrade. Poslednjih godina je glumio i u Crvenki i u Kuli, za koje sa punim pravom kaže da su njegova matična pozorišta.

Za svoje uloge na početku karijere kaže da su po redosledu dramskog predloška bile treće ili četvrte, ali je on od njih pravio glavne. Kako Zoran kaže, godine koje je proveo u amaterskim pozorištima ne bi dao nizašta, jer to za njega nema cenu. Ta vrsta posvećenosti pozorištu i glumi od njega je napravila veoma prepoznatljivog i rado viđenog glumca, kako na malim scenama, tako i na pozorišnim daskama gradskih profesionalnih pozorišta.

U okviru razgovora koji smo vodili sa Zoranom možete pročitati šta on misli o amaterizmu danas, o dramskoj sceni u našoj opštini, pozorišnim festivalima i komadima u kojima je glumio, o svom veoma uspešnom rediteljskom radu sa decom, kao i o mnogim drugim stvarima.

 

NM: Tvoje uloge su uvek neverovatne i zanimljive. Da li ti njih biraš ili one biraju tebe? Kako oblikuješ svoje uloge?

Zoran: Nešto biram ja, a nekako mogu da kažem da su češće one birale mene. Možda je to tako i bolje zato što, kada radiš lik, nikada nisi načisto koliko je to dobro ili koliko to nije dobro. Naravno, reditelj je tu uvek glavna karika i ruka koja vodi čitavu predstavu, čitav projekat i koji, naravno, vodi tvoj lik. Eto, mogu da kažem da su uloge nekako više birale mene. Slobodno mogu reći da nisam imao nešto mnogo izbora da biram uloge. Ne mogu da kažem da sam za sve ove godine dobijao mnogo glavnih muških uloga. To su bile treća ili četvrta uloga po redosledu dramskog predloška, ali sam se nekako trudio i od toga sam, uz pomoć dobrih reditelja sa kojima sam radio i uz pomoć svoje volje i mašte, pravio glavne uloge.

 

NM: Gde je granica između interpretacije i improvizacije i na kojoj od ove dve strane se ti češće nalaziš?

Zoran: Ja nisam nešto naklonjen improvizacijama zato što mislim da su jako opasne u amaterskom pozorištu. To su ansambli koji često nisu baš ujednačeni i gde svi akteri ne mogu da se “skontaju” i onda improvizacija ne može da uspe. Ja sam nekako više za to da pred publiku iznesemo ono što na početku dogovorimo i što stvaramo kroz proces rada. Naravno, nijedno izvođenje nikada nije isto i onda se to može nazvati nekom blagom improvizacijom, ali nisam za te neke prejake improvizacije koje bi se videle. Mislim da u amaterskim pozorištima i nema improvizacije i da amateri to ne mogu sebi da dozvole. Profesionalci mogu, jer imaju taj zanat koji nama fali, hteli mi da priznamo ili ne.

 

NM: U svojoj glumačkoj karijeri si radio sa mnogim glumcima. Možeš li da izdvojiš neke od njih za koje te vezuju posebno lepa sećanja?

Zoran: Posebno lepa sećanja vezuju me za mog dragog kolegu Vinka Stupara. Kada sam došao u crvenačko pozorište 1996. godine, on je tada bio tu, bio je oformljen glumac i za mene je u to vreme bio pojam. Od Vinka sam puno naučio i uvek me malo obuzmu emocije kada pričam o njemu. Imao sam čast da igram i sa profesionalnim glumcima, konkretno u komadu “Karlovački mir” koji je rađen u Sremskim Karlovcima u produkciji Srpskog narodnog pozorišta. Igrao sam sa Novakom Bilbijom, sa Tanasijem Uzunovićem. To je za mene bio veoma dragocen rad, tih nedelju dana. U taj projekat sam uskočio sasvim slučajno, ali mi je nedelju dana bilo sasvim dovoljno da vidim kako ti ljudi rade i puno su mi pomogli da sa njima uđem u taj projekat.

 

NM: U čemu se ogleda razlika između rada amaterskih i profesionalnih glumaca?

Zoran: Dobra amaterska pozorišta su se prilično približila profesionalnom radu zato što u dobrim amaterskim pozorištima rade isti reditelji koji rade i u profesionalnim pozorištima. Uz dobre ansamble, koji već imaju veliko glumačno iskustvo, razlika je postala veoma mala. Sami reditelji, okrugli stolovi i kritike na festivalima na koje odlazimo kažu da je razlika zaista mala i da se oseti, eto, taj neki nedostatak zanatskog koji nama amaterima fali, ali u pristupu rada, u čitanju dramskog predloška, u opremanju predstava, razlika se briše. Neki reditelji, sa kojima sam radio poslednjih godina, kažu da smo mi amateri trenutno u velikoj prednosti zato što kod nas postoji neverovatna ljubav, a da profesionalci sve više, nažalost, taj posao odrađuju i da vrlo često ne ostanu ni na poklonu za svoju predstavu u drugom činu ako su igrali u prvom činu. Kod nas nije takav slučaj, kod nas se igra “do devedesetog minuta”, da kažemo u fudbalskom žargonu.

 

NM: Koji su ti omiljeni komadi u kojima si glumio? Možeš li navesti neke od njih? Ne nužno oni sa kojima ste dobili najviše nagrada.

Zoran: Jedan od omiljenih komada mi je komad “Kod večite slavine” Momčila Nastasijevića. To jeste predstava koja je na festivalima pobrala nagrade, ali nije mi jedna od omiljenih iz tog razloga nego zato što Momčila Nastasijevića smatram srpskim Šekspirom. To je jedna predivna poetska drama koja je zaista bila nekako zapostavljena, nije uopšte rađena u profesionalnim pozorištima. Mi smo 1999. godine skinuli prašinu sa tog nepravedno zapostavljenog nerađenog našeg teksta i nepravedno zaobiđenog pisca i “Večita slavina” mi je zaista prirasla srcu. Mogu da navedem i “Porodične priče” Biljane Srbljanović zato što je u to vreme postavka te predstave bila prava stvar. To je bilo ono vreme, 1999/2000 kada neke stvari nisu mogle javno da se izgovore i mi smo to prosto uradili uz veliki rizik. Imali smo pravo da igramo sat i 15 minuta i kažemo glasno i jasno publici kakvo je stanje u našoj državi, kakvo je stanje u srpskoj porodici, a da nas niko ne prekida. Naravno, “Malograđanska svadba” Bertolta Brehta. To je pisac koji, čini mi se, gotovo nije ni postavljen na amaterskim scenama. Profesionalna pozorišta ga takođe izbegavaju jer je to neka specifična brehtolska gluma. Eto, mi smo se odvažili i rizikovali da to uradimo i ispalo je dobro. To je komad koji zaista obožavam da igram i koji će za nekoliko dana biti po 31. put izveden, u Sloveniji, u Postojni, na završnici Republičkog festivala Slovenije (komad je izveden 29. septembra). Izdvojio bih i “Rodoljupce”, naravno. Ja klasiku obožavam, Sterija mi je naš omiljeni dramski klasični pisac, tako da moram da pomenem i “Rodoljupce” Jovana Sterije Popovića u režiji Dragana Ostojića, u produkciji Kulturnog centra Kula. Ima toga dosta, “Paradoks” Nebojše Romčevića, sjajan tekst “Portugalija” mađarskog pisca Zoltana Egrešija u režiji Ivana Hansmana Jesenskog. Eto, neka to budu najdraže glumačke predstave.

 

NM: Pored glume, baviš se i režijom za dečje pozorišno stvaralaštvo. Da li je teško raditi sa decom?

Zoran: Jeste, teško je raditi sa decom. Teško je, ali je i zadovoljstvo i odgovornost. Za mene je to velika odgovornost zato što ne možeš da im budeš samo reditelji nego moraš da im budeš pedagog, drug, moraš da budeš veoma blizak sa njima, onoliko koliko smeš da budeš, koliko ti je dopušteno. Tu je sve bitno, a režija je, po mom mišljenju negde na trećem mestu i normalno, moraš da znaš da radiš posao jer moraš da budeš autoritet. Oni vide da li znaš ili ne znaš i automatski gubiš njihovo poverenje. Na sreću, radim to dvadeset godina i dobro ide. Za nekoliko dana idem sa crvenačkim dečjim ansamblom u Smederevsku Palanku na Republički festival amaterskih dečjih pozorišta (ansambl je u Smederevskoj Palanci nastupio 5. oktobra i osvojio prvo mesto na festivalu) . I ove godine su ušli u osam najboljih kao pobednička predstava Vojvodine. To je težak i lep posao koji ja izuzetno volim i gluma i režija u isto vreme me stvarno dopunjuju.

 

NM: Sa različitim pozorišnim ansamblima si učestvovao na velikim festivalima i pritom si dobio mnoge nagrade i priznanja. Koliko truda je potrebno da bi ostvario te rezultate?

Zoran: Potrebno je mnogo truda, mnogo odricanja, mnogo vremena, ali nikada neću reći potrošenog vremena jer za mene to nije potrošeno vreme. Uvek kažem da ovih dvadeset i nešto godina rada u amaterskim pozorištima ne bih dao nizašta. To za mene nema cenu. Za mene je stvarno privilegija, čast i sreća što mogu da radim i da se bavim pozorištem. Ja se na sceni osećam najsigurnije. Eto, živimo od nekog drugog posla ali nekako ti je taj dan lakši kada znaš da ćeš, kada sve obaviš i kada uveče dođeš u pozorište, imati tu sreću da budeš neko drugi. Što kažu, običan čovek ima jedan život, a glumci onoliko koliko ih naprave.

Zoran Radulović / Foto: N. Janjanin

NM: Koji je tvoj omiljeni pozorišni festival i zašto Trebinje?

Zoran: Zašto Trebinje? Zato što je Trebinje, pre svega, jedan čaroban grad u koji mi svi želimo da odemo tačno u tom letnjem periodu kada je najlepše. Zato što je to najbolje organizovan festival. Zato što tamo dođu pobednici svih bivših jugoslovenskih republika i ti prosto jedino na tom mestu imaš šansu da vidiš kako to rade amaterski ansambli iz Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i to je jedino mesto gde možeš da se uporediš sa predstavama u regionu. Zato mi je najdraži, kao i zbog tog čarobnog grada, klime, druženja. Eto, imali smo tu nesreću da živimo u tako nestabilnom regionu, a mi smo već prvim plasmanom, dok je ovde još trajao sukob, te granice odmah brisali. Čini mi se da kultura to stvarno odmah uradi. Kada smo prvi put otišli u Trebinje posle rata, to je tamo nekako odmah nestajalo i prijateljstva traju do danas. Zašto još Trebinje? Zato što, kada napraviš uspeh u Trebinju, onda tvoja predstava dobija neverovatno mnogo gostovanja, što u Srbiji, što u regionu. To je jedan sajam gde će tvoja predstava tebi obezbediti još najmanje pet igranja, a mi za to živimo. Mi amateri nemamo platu, plaćeni smo svakim narednim izvođenjem predstave, to je naša nagrada.

 

NM: Dve godine zaredom sa dva različita pozorišta osvajaš nagrade u Trebinju. Šta je sledeće?

Zoran: Treba da počnemo da radimo nešto novo. Bilo bi lepo ponoviti taj uspeh, ali ja uvek kažem da sam ponosan što živim u ovoj opštini, koja je, bez lažne skromnosti, najjača što se tiče pozorišnog amaterizma u Srbiji. Svake godine se bar jedan ansambl plasira i bude učesnik Republičkog festivala amaterskih pozorišta Srbije u Kuli i eto, u poslednjih nekoliko godina bar jedan ansambl izbori to pravo da učestvuje na Festivalu festivala u Trebinju. To je dokaz. Mnogi kritičari i mnogi pozorišni ljudi ovu opštinu gledaju sa velikom respektom, što se tiče dramskog pozorišnog stvaralaštva. Mislim da nas više cene nego možda neke strukture ovde u samoj opštini.

 

NM: Neke predstave si odigrao i na sceni velikih gradskih pozorišta i pred publikom koja je navikla na profesionalna glumačka ostvarenja. Kakav kontakt ste ti i tvoje kolege ostvarili sa publikom i da li ste čuli neke od reakcija vaših kolega koji se glumom bave profesionalno?

Zoran: To se upravo desilo sa “Malograđanskom svadbom” sa kojom smo dobili poziv da igramo na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je to veče bila popunjena do poslednjeg mesta i imali smo dva nastupa na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gde su ulaznice bile rasprodate dva ili tri dana pred samo izvođenje. Naravno da u Novom Sadu imamo mnogo naše publike, ljudi iz naše opštine, ali mnogo Novosađana i mnogo ljudi iz sveta pozorišta se interesovalo da dođe da pogleda “Malograđansku svadbu” i komentar je bio: “Ovo je gotovo profesionalna predstava”. Veliki srpski dramaturg Željko Hubač, reditelj Kokan Mladenović, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Zoran Ćosić, čuveni reditelj Egon Savin, koji je tu predstavu žirirao u Trebinju, bili su bukvalno zahvalni što ta predstava odlazi na profesionalne scene. Rekli su da je to predstava koje se ne bi postidelo nijedno profesionalno pozorište u Srbiji. Posle toga je bilo gostovanje i u Narodnom pozorištu u Somboru, u Pozorištu “Dobrica Milutinović” u Sremskoj Mitrovici, bilo je sedam ili osam nastupa na profesionalnoj sceni.

 

NM: U našoj opštini postoji veliki broj uspešnih pozorišnih ansambala. U čemu je tajna uspešnosti kulskih pozorišta na amaterskoj pozorišnoj sceni Srbije?

Zoran: Ima više tajni. Tajna je, pre svega, u velikoj tradiciji koju smo nasledili mi koji trenutno igramo i stvaramo u pozorištima u našoj opštini, zatim u tome što su pozorišta ovde zaista organizovana i nekako, sa malo sredstava i sa dosta mašte, sa dosta poznanstava koja su stečena i u ranijim decenijama i sada, uspevamo da dovedemo kvalitetne ljude da rade u našim pozorištima i naravno, moram da istaknem, uz veliku pomoć lokalne samouprave, ne samo danas. Lokalne vlasti su se menjale, ali na svu sreću, svi su nekako prepoznali da je to ona dobra kulturna priča u ovoj sredini i bio bih nepošten kada bih rekao da su nam zakidali budžet. Uvek su davali i da se uloži i da se dovedu profesionalni reditelji, da se predstave opreme. Naravno da to nisu neka basnoslovna sredstva, ali su sasvim dovoljna da mi funkcionišemo onako kako trenutno funkcionišemo, tako da je tajna u tradiciji, finansijskim ulaganjima i očigledno i talentu ljudi koji ovde gravitiraju u proteklih 10, 20, 30 godina. Naravno, starije kolege koje smo zatekli tu su nam prenele zanat i onda smo se mi nadograđivali uz saradnike koji su nam dolazili. To bi bila tajna uspeha.

 

NM: Glumci iz Kule, Crvenke, Kruščića i ostalih mesta, svi se među sobom poznajete i družite. Ima li među vama osećaja konkurencije?

Zoran: Ima osećaja konkurencije. Svako pozorište želi da doživi uspeh i slavu. To je nekada bilo veoma izraženo. Sećam se kad sam ja došao u pozorište, to je bilo opasno rivalstvo, ali mislim da smo mi, neke nove generacije, to malo izbrisali. Meni se čini da ja konkretno jesam, zato što je meni matično pozorište “Stevan Sremac” u Crvenki, a “Rodoljupci” su mi peta predstava koju radim u Kuli. Ja sam osetio potrebu da igram i u tom pozorištu, da radim i sa tim ljudima, jer mi se dopalo. Crvenka nekoliko godina nije htela da se bavi klasičnim repertoarom a Kula jeste i ja sam bio željan da igram nešto i sa klasičnim repertoarom, misleći da Crvenka to možda nikada neće raditi. Kula je radila i na svu sreću su me pozvali, tako da se ta granica nekako izbrisala. Nisam samo ja, igrali su i drugi. Ove godine kulski glumci igraju i u Crvenki. Igrao sam i za kruščićko pozorište, dok neki od Kruščićana trenutno igraju i u Crvenki, tako da se to izmešalo. Meni je uvek bio san, ne samo moj nego i ljudi koji su pre tridesetak godina vodili pozorište u Kuli, da napravimo jednu zajedničku veliku predstavu, da se odaberu oni najbolji, da se napravi jedan veliki spektakl i ja se nadam da će se to jednog dana realizovati. Izmešali smo se, tako da, kada Kuli treba neki tip glumca, oni ga prosto pozajme iz nekog drugog pozorišta. Meni su sada i Kula i Crvenka matična pozorišta, u Kuli se nikada nisam osećao kao gost i nikada nisam dočekan kao gost, uvek su me respektovali i prihvatili kao glumca Kulturnog centra u Kuli. Lepo je kada imaš taj osećaj, onda nekako lakše, slobodnije i opuštenije radiš. Imam pravo da kažem i šta mi prija i šta mi ne prija, imam pravo da možda nešto iskritikujem. Osećam se potpuno opušteno i to mi daje slobodu da radim.

 

NM: Kako bi ocenio interesovanje lokalne publike u našoj opštini za rad amaterskih pozorišta?

Zoran: Dobro je interesovanje. Vidite i sami da na Republičkom festivalu svake godine u junu mesecu u 15 do osam sala bude ispunjena, svi jure, mesta više nema. Kada se izbaci plakat da će da bude premijera za dva, tri dana, sala bude ispunjena do poslednjeg mesta i u Crvenki i u Kuli. Nažalost, pozorišta u Crvenki i u Kuli nikako da sačuvaju te predstave, pa da imaju repertoar. Mislim da bi to značilo za publiku jer bi imali naviku da kažu “večeras je petak veče, idemo u pozorište”. Prođe mnogo vremena, a da mi na repertoaru nemamo ništa, ni što se tiče amaterske predstave, ni profesionalne i to je problem. To nekako ohladi publiku i prosto mislim da taj finansijski momenat ovde ne igra ulogu, da našoj publici nikada nije bio problem da plate simboličnu cenu da bi ušli i pogledali naše predstave. Mislim da bi im značilo da imamo više gostujućih i više naših, urađenih i sačuvanih predstava. Moram stvarno da kažem da je publika sjajna i u Crvenki i u Kuli i u Kruščiću, a posebno u Kuli gde se održava Festival i svake godine se pogleda najbolja srpska produkcija i to je jedna negovana publika koja zna da čita pozorište i da nagradi ansamble. Ima sredina gde postoji amatersko pozorište i gde mi dođemo i odigramo, ali ne dobijete uvek povrat od publike, iako ste mislili da ste dobro igrali. Neke sredine ne znaju da čitaju pozorište. Ovde, srećom, to nije slučaj.

 

NM: Ima li prostora za neka nova lica, koja su talentovana, a koja smatraju da bi mogla da se bave glumom? Postoje li neke audicije za mlade glumce?

Zoran: Trenutno postoje audicije za dečje ansamble. Pre dve godine sam napravio audiciju za novi dečji ansambl u Crvenki i to radim po principu prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti. Zašto bismo nešto eksperimentisali kada je to dobar model? Radimo tako što se prijavi 40-50 mališana i mi odaberemo jedno 25 dece za uži izbor i onda sedam dana radimo sa njima vežbe, što govorne, što vežbe poverenja, pokreta, da se oni oslobode i onda odaberemo njih dvadesetak koji će dobiti pravo da budu u dečjem ansamblu, jer po propozicijama ne može da ih bude više da bi se ansambl pojavio na festivalu. Za odrasle ansamble nema klasičnih audicija ali su pozivi uvek otvoreni, to mogu da kažem u ime svih pozorišta u našoj opštini. Svi koji žele, uvek mogu da dođu u bilo koje pozorište u našoj opštini i vrata će im biti otvorena.

Postoji jedan problem, sve je manje interesovanja i prvo što nas ljudi pitaju je koliko smo plaćeni. Kada im kažemo da nismo plaćeni i da je to, prosto, stvar ličnog izbora, tu im se ruši prvi utisak, tako da bi pozorišta trebalo da čuvaju ovo što trenutno imaju, a sačuvaće tako što će obezbediti dovoljan broj izvođenja i uslove kakve smo bar dosad imali. Sve je teže animirati mlade ljude da se bave radom u amaterskom pozorištu. Prosto je takvo vreme u kojem živimo, svi jure da se bave nečim od čega će moći da žive i to je to.

NM: Kao i svi amaterski glumci, i ti imaš posao od koga živiš, konkretno u pošti u Kuli. Kako uspevaš da uskladiš obaveze i aktivnosti između to dvoje?

Zoran: To je burno. To je predstava za sebe. Posao u pošti je vrlo odgovoran posao, radi se platni promet, moraš da budeš skoncentrisan. Srećom, imam kolege koje razumeju čime se bavim, pa uspem da se menjam kada mi treba, zamenim smenu, odradim vikend unapred ako treba, ako znam da me sledećeg vikenda čeka neko gostovanje. Mogu slobodno da kažem da imam divne kolege koje imaju razumevanja za to, ali i ja imam razumevanja kad god njima treba. Posao od koga živim ne sme da trpi, a ja gledam da ne trpi ni pozorište. Zasad sasvim dobro uspevam da se uskladim.

 

NM: Da li si nekada poželeo da se glumom baviš profesionalno? Da li te je ta ambicija u stvari dovela do toga da postaneš glumac amaterskog pozorišta?

Zoran: Meni je prvo bilo bitno da ja uopšte počnem da se bavim glumom i to mi je stvarno bio san još iz osnovne škole. Prosvetni radnici to nikada nisu prepoznali, a možda se to tada nije ni videlo. Želeo sam da budem deo dramskog dečjeg ansambla, ali nisam bio. Bio sam recitator dugo godina, pevao sam u horu i hteo sam da budem član dramske sekcije ali nije bili mesta, sve do 1996. godine, kada je amatersko pozorište raspisalo veliku audiciju za predstavu “Tri čekića” Deane Leskovar gde je trebalo preko trideset glumaca uz već postojeći ansambl. Tada mi se posrećilo da prođem audiciju, dobio sam prvu ulogu i odmah zaigrao za prvi izvođački ansambl. Ja nisam došao sa ambicijama da budem profesionalni glumac. Ne, ja sam želeo da igram u crvenačkom pozorištu, meni je to tada bio najveći mogući san. Ja bih voleo da mi je ovo profesionalni poziv i probao sam jednom prilikom na prijemnom ispitu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i mogu da kažem da mi je falilo vrlo malo da uđem na klasu Miše Janketića. Iste te godine pošta je ponudila ugovor za stalni angažman i ja nisam hteo da se kockam jer su došla loša vremena. Potpisao sam taj ugovor i ostao u amaterskom pozorištu. Bez obzira na to, ja sam zadovoljan. Mislim da mi u našim amaterskim pozorištima možda i više radimo i igramo nego neka profesionalna pozorišta u malim, provincijskim gradovima. Mislim da smo možda negde i srećniji i zadovoljniji. Voleo bih da mi je to profesionalni poziv ali dobro je i ovako, zadovoljan sam.

 

NM: Gde ćeš glumiti u sledećoj sezoni? U Crvenki ili Kuli? Može li neka najava predstave? Na čemu radite?

Zoran: Ja bih voleo da igram i u Crvenki i u Kuli i voleo bih da oba pozorišta izaberu dobre reditelje, dobre saradnike i da odaberu zaista dobre tekstove, nešto što možda neće promeniti svet, jer ni ne može, ali što će u svakom slučaju uticati na publiku i na njihovu svest. Voleo bih da to budu takvi tekstovi.

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

KOMENTARI

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija u vezi sa tekstom. Redakcija Portala "Naše Mesto" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

avatar