in ,

Tode Nikoletić: Najveća je čast biti ravan deci, podići se na nivo deteta i učiti od njega

CRVENKA - Projekat "Naša Kula i naši ljudi" nastavljamo intervjuom sa dečjim piscem iz Crvenke Todetom Nikoletićem, autorom velikog broja romana i pripovetki, zbirki pesama i drama za decu.

Tode Nikoletić

Književni opus Todeta Nikoletića je zaista veliki, kako po svom obimu, tako i po značaju koji ima za decu, ne samo Srbije, već i regiona. Naš sagovornik je odavno prevazišao okvire koji su nam nametnuti različitim podelama ili granicama, a to je učinio objavljivanjem velikog broja zbirki pesama i pripovetki, kao i poezije za muziku koja se izvodi na gotovo svim dečijim festivalima na Balkanu.

Poseban trag ostavio je kao pisac drama za decu. Njih danas izvode gotovo sva pozorišta, amaterska i profesionalna. Neka od tih pozorišta Todetove drame ne skidaju sa repertoara godinama, što je slučaj sa “Tajnom čarobne muzike” koju kruševačko Narodno pozorište izvodi već 22 godine. Njegovu dramu “Kraljevski festival” izvelo je više od 1.000 različitih dečjih ansambala, a ona se neprestano izvodi gotovo tri decenije.

Dobitnik je osam nagrada za životno delo, velikog broja različitih povelja i nagrada, počasni je građanin Mrkonjić Grada. U toku dosadašnje karijere upoznao je i sarađivao sa mnogim rediteljima, scenaristima, piscima za decu, od kojih su mnogi baš kao i Tode, internacionalno priznati.

Kada se obraća deci, kaže da se uzdiže na njihov nivo i da tada uči od njih. Kaže da je svako dete poput dijamanta, a roditeljima poručuje da pronađu ono što je najdragocenije u njima.

O svemu ovome, kao i o mnogim drugim stvarima, razgovarali smo sa Todetom Nikoletićem. Da biste ga shvatili na pravi način, potrebno je da se poput njega pomalo zagledate u zvezde, a one će vam odgonetnuti i podučiti vas zaboravljenom jeziku koji smo kao deca govorili svi mi. Taj jezik i ta suština i dalje se nalazi u svakome od nas.

 

NM: Ko je bio Vaš uzor u detinjstvu zbog koga ste poželeli da budete pesnik?

Tode: Nasušna je potreba imati uzore i ljude koji su vam putokaz kuda i vi treba da se krećete. Ti ljudi imaju u sebi neku vrstu magije, prosto vas opčine svojim kazivanjem, slikanjem ili onim što je specifično za njihov način stvaralaštva.

Imajući u vidu da sam rođen u okolini Mrkonjić Grada, u selu Ubovića Brdo i da sam do sedme godine živeo upravo u jednom takvom ambijentu, mislim da me je pre svega ta priroda koja me je okruživala i način na koji su gorštaci živeli, umnogome i odredila, jer je to razlog i kreativnosti čoveka koji nije opterećen svakakvim budalaštinama koje se danas nude deci. Čovek u jednom takvom ambijentu mora da promišlja, mora sam da pronalazi rešenja šta sa svojim životom, šta želi da bude.

Naravno da svako ko mašta, on je večito zagledan u zvezde. Zvezde su odgovor na sve, a imajući u vidu da sam rođen na toj nadmorskoj visini, zvezde su bile neverovatno blizu i čovek je mogao sa njima da se dogovara. Naravno, iz tog perioda pamtim jednog mog rođaka Panu Nikoletića, koji je bio veoma načitan i obrazovan momak, koji me je zapravo i motivisao i koji mi je ponavljao pesme. Ja sam te pesme slušao i imao sam neverovatnu moć pamćenja, pa sam već u petoj godini umeo da govorim odlomke iz nekih epskih pesama. Taj čovek je zaista učinio jedno malo čudo, a da toga nije bio ni svestan. Kasnije, dolaskom u Vojvodinu 1965. godine, imao sam priliku da vidim nešto urbano, drugačiji život. Prvi put sam video bicikl, ušorane kuće, majice i ono što je fabrika napravila, a ne samo što je majka plela i što je baka tkala. Tada sam prvi put imao tu vrstu spoznaje ali i prvo uplovljavanje u knjigu. Sama je čarolija otkriti taj svet, svet ljudi koji su svojim umom ostavili nešto značajno. Sreća je pa smo imali kreativne profesore i učitelje u tom dobu, a to je danas i preporuka svim učiteljima. Oni su zapravo pronalazači i prosvetitelji, a ne samo prosvetari. Njihova je dužnost da otkriju afinitet deteta, pogotovo ako je sklono umetnosti. Ja sam imao tu sreću da su za relativno kratko vreme primetili da imam dara za sastavljanje pesama. Iz svog nestašluka sam izvlačio ono što je najvažnije – vedrinu i duhovitost i to me je umnogome i odredilo u početku.

Prvi susreti sa piscima su bili fascinantni. Recimo, kada je Mika Antić dolazio, to je još više pojačalo intenzitet da se bavim ovim čime se bavim. Nastupio sam tada i bio sam izabran na literarnoj sekciji da govorim pesmu pred Desankom Maksimović. Za mene je to bilo zaista nešto što dete može da doživi i time da se pohvali.

Mi se nismo hvalili materijalizmom, nismo pokazivali nove patike. Svi smo bili sirotinja i nismo jedni drugima mogli da se hvalimo markiranom odećom, ali mogli smo da se hvalimo da smo bili sa Desankom Maksimović, da smo videli Branka Ćopića, Gustava Krkleca, Dobricu Erića… Mogu da kažem da je susret sa Ljubivojem Ršumovićem takođe uticao na moje stvaralaštvo. Sećam se te godine, mislim da je bila 1974. godina. On je došao da promoviše knjigu “Ma šta mi reče”. Ja sam tada napisao jednu pesmu koja je u svom sadržaju imala hiljadu nekakvih pitanja i on mi je, oduševljen pesmom, predložio da se ona zove “Hiljadu zašto”. Ja sam tada uveravao sebe da ako mi je jedan Ršum to rekao, onda to sigurno vredi.

Mislim da je bilo mnogo važno što smo imali vannastavne aktivnosti na kojima smo pokazali svoje pravo lice. Čovek je u školi na neki način zaularen i mora da uči ono što je po programu, a svaka sekcija, bilo da je u pitanju sport ili muzika, nas je određivala i pokazala našu dušu. Mi, dok posmatramo cvet u aleji, sve dok ne osetimo miris, nismo još doživeli ono pravo, a upravo je to i poenta deteta. Ono u sebi ima skrivenu dušu i prikriveno znanje i veoma je važno da pedagog otkrije šta je to. Odgovor čitavog svemira je u čoveku, ali treba ga pronaći.

Kada je u pitanju dramsko stvaralaštvo, najveći uticaj je imao Ujević, reditelj naše opštine. Čika Pera je tada proglašen za najboljeg reditelja za decu na “Majskim igrama” i drugim pozorišnim smotrama. Kada sam govorio pesmu na jednom književnom susretu kao mlad pisac, on mi je prišao i pitao me je da li bih napisao dramu i rekao je da je svaka moja pesma jedna vrsta drame. Trebalo je samo da ubacim likove, malo razradim i proširim tekst i naravno, to je uspelo. Kasnije se ispostavilo da sam, do dana današnjeg, najizvođeniji dramski pisac kada su u pitanju deca i mladi. Više od sto pozornica godišnje izvede predstave po mojim tekstovima, ne samo ovde i u regionu, nego i u čitavom svetu.

Mnogo je bilo ljudi koji su uticali na mene, a najviše je uticao osmeh dece. Kad god bih čitao pesmu i pred mojim drugarima na literarnoj sekciji i kada bi odjeknuo taj gromoglasan aplauz i smeh, to je bio impuls da nastavim da se bavim time. Mislim da je stvaralaštvo beg od svakidašnjice. Ona je surova i veoma brutalna i nema ništa estetsko u sebi. Pogotovo sada kada je materijalizam u pitanju, morate da imate negde svoj odušak i da se sklonite, a pesma je najlepše utočište.

 

NM: Gde nalazite inspiraciju za svoje kreativno stvaralaštvo?

Tode: Sve je posmatranje. Onaj ko uoči lepotu cveta, žubor vode, šum lišća… Sve je živo oko nas, sve progovara i naravno da je motiv da zadržimo u sebi taj tren, tu lepotu, a kako drugačije nego zapisati, uslikati ili opevati. Kod mene je to presudan faktor. Sve je pesma, svako dete je pesma za sebe i treba ga posmatrati i istog trenutka opisati na jedan lep način. Motiv može biti sve, potrebno je samo pronaći dušu te materije. Ja uporno tvrdim da je sve živo ili da je sve bivši život. Steva Raičković je davno govorio u jednoj pesmi koja se zove “Kuća”: “Sve što je bilo, čega nesta, što ode u vodu, dim il’ paru, znam da negde traži mesta.” Dakle, sve je živo, na određeni način oduhovljeno. Kada mi kažemo “drvo”, ta reč ne može ništa da znači, ali ako shvatite da to drvo daje plod i taj plod nas hrani, onda shvatite da je ono živo i da zaslužuje da se opeva. To je uzajamna zahvalnost za sve što postoji, a decu danas treba učiti zahvalnosti.

 

NM: Javnosti ste pre svega poznati kao pesnik za decu, ali pišete i drame i pozorišne komade. Šta od navedenog najviše volite da radite?

Tode: Sve što čovek napiše, nije samo lični sud ili lični stav. Ono tek dobija na značaju ako se koristi. Ako su to smotre recitatora, pa u čitavoj državi ili u drugim državama govore vašu poeziju, neko je pronašao svoj smisao. Neko nema sklonosti za pisanje, ali ume dobro da govori, da lepo, slikovito i izražajno kazuje. Veoma je važno kada čujete da je neko pronašao svoju ličnost kroz to. Ja sam imao sreću kada je u pitanju poezija jer je svaka od mojih knjiga pronalazila svoje poklonike, kao i drame što su pronalazile. Postoji podatak da je na svih pet kontinenata izveden neki od mojih tekstova. Prosto je neverovatno koliko su se ljudi identifikovali sa time, a kasnije postali poznati glumci i poznati interpretatori. Recimo, kada je u pitanju poezija za muziku, ja sam napisao više od 500 pesama koje su komponovane i gotovo da ne postoji internacionalni festival gde se nešto ne izvodi, pa čak i po četiri, pet pesama. Danas možete da prepoznate more poznatih interpretatora koji su se ostvarili kroz te pesme. Kada je u pitanju dramolet, moja dela su uvrštena u oko 15 lektira. Tu se nalaze kratke dramske forme, a jedno moje dramsko delo će biti uvršteno i u Čitanke za drugi razred. Kreativni centar će ove godine, na radost dece i ljubitelja pozorišne umetnosti, ove godine objaviti jednu kreativnu i pre svega humanu knjigu “Vaspitanje pred spavanje”. Kada je u pitanju proza, građanima naše opštine nažalost nije poznato da sam autor romana koji je ušao u lektire, u ediciju sa najpoznatijim piscima od Mata Lovraka, do Branka Ćopića, Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića. Ponosan sam na to jer mnogo znači biti rame uz rame sa Gordanom Olujić, najpoznatijom spisateljicom bajki. Moj književni opus korespondira od dramoleta do epigrama, romana, pripovetki, bajki. Eto, nepoznato je da pišem i bajke. Ove godine sam dobio treću nagradu na Planeti bajki, gde su učestvovali eminentni pisci. To je već stvar mog istraživanja i moje hrabrosti da se uputim u nešto žanrovski novo, što postoji negde u meni, a ja samo treba da ga ispoljim i iznesem.

 

NM: Veliki broj dečjih pozorišta izvodi Vaše komade. Kakav je osećaj kad znate da svi žele da ih izvode?

Tode: Kao što sam rekao i u prethodnom odgovoru, ja sam srećan ne samo što oni izvode moje komade nego zato što postaju neko u tome. Susreti sa tom decom su očaravajući. Oni ni ne znaju kako izgledate, ali kada se kao pisac pojavite među njima koji su mesecima radili na tom projektu, za njih je to fascinacija. Pre svega, impresivno ih je videti na sceni, impresivno je videti da se lepo vaspitavaju i odrastaju, što je nama veoma važno, a s druge strane, korisno troše to vreme. Mogu slobodno da kažem da se moje drame izvode gotovo u svim pozorištima. Do sada ih je izvodilo 25 profesionalnih pozorišta, ali ne znam koju dramu bih izdvojio. Dramu “Kraljevski festival” je izvelo više od 1.000 različitih ansambala i sledeće godine slavimo tačno 30 godina izvođenja te drame. Važno je napomenuti da profesionalna pozorišta ne skidaju te drame sa repertoara, eto, kruševačko Narodno pozorište već 22 godine izvodi “Tajnu čarobne muzike”. Recimo, jedan od najpoznatijih reditelja za decu Miodrag Miško Dinulović je diplomirao na mom tekstu kod Branka Pleše. Kada dobijete takve podatke, to su lepi medaljoni vašeg stvaralaštva. Ponosni ste i srećni što to živi. Veoma važno za svakog pisca je, kada se pojavi negde i vidi čitav grad okićen plakatima koji najavljuju nešto lepo u gradu, a vi znate da ste vi ti od koga je sve počelo. Ponosan sam i na to što sam radio prepeve za čuveni brodvejski mjuzikl “Eni džunior” koji je izveden u Srpskom narodnom pozorištu i u Madlenijanumu u operi i mogu da kažem da je to bio kulturni šok i za Novosađane i za Beograđane jer se zaista radi o svetskom delu, a ja sam uspeo da to prevedem maltene kao što je original. Vidim da je i pesma “Sutra” zaživela i da je izvode horovi po čitavom Balkanu, što mi je jako drago. Od profesionalnih pozorišta, veoma je važno napomenuti da je tu Pozorište mladih u Novom Sadu, Dečje pozorište Kragujevac, Lutkarsko pozorište Niš… Ove godine su radili po mom tekstu “Luckasti klovnovi” koji je objavljen u knjizi profesora dr Radoslava Lazića i da je najgledanija predstava u Nišu. Za manje od godinu dana su imali 50 izvođenja i fascinantno je koliko deca jure da vide tu predstavu. Dečje pozorište u Banjaluci, koje se nalazi u kategoriji svetskih pozorišta jer gotovo da ne postoji svetska nagrada koju nisu osvojili, postavilo je moju dramu, muzičku bajku “Princeza i zmaj” i neverovatno je videti koliki je broj otkupljenih predstava. Kada vidite koliko se predstave izvode i koliko snimci predstava imaju pregleda na Jutjubu, to vas prosto motiviše da stvarate i dalje i da tražite novu tematiku kojom ćete oduševljavati decu.

 

NM: S obzirom na to da su Vaše pesme prevođene na više svetskih jezika, da li ste pozivani da gostujete u zemljama van regiona?

Tode: Naravno. Kao pisac, pesnik, kao dramski pisac i čovek koji se bavi lutkarstvom, imao sam priliku da prisustvujem predavanjima na mnogim akademijama i da upoznam ljude kao što su Henrik Jurkovski, Džim Gembl, Laura Kibel, koja je svetsko čudo sa svojim čuvenim teatrom nogom, teatrom rukom, teatrom pokreta… Upoznao sam takođe i Frederika Konrada, Panča Pančeva, sve najveće na svetu iz te branše i imao sam priliku da se družim s njima, da me pozivaju na internacionalne festivale, da vidim kako to igra lutkarsko pozorište iz Varne, jednako kao i užgorodsko pozorište, ili pozorište iz Tomska, Vladivostoka… To što radite vam zaista omogućava da budete magnetno privučeni tamo gde su oni najbolji. Sa svakog tog putovanja čovek nosi impresiju, ali tu impresiju kasnije pretvara u novo delo. Kada vidite kako svet avangardno ide napred i koliko ulaže u svoju produktivnost, onda i vi nastojite da pogurate svoj mali kamenčić. Nažalost, kod nas je to jako teško jer mi suviše dajemo na konformizam, na uhlebljenje ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog afiniteta za kulturu, niti su motivisani i oni troše ogromna sredstva, a čim se sredstva tako troše, nemamo za ono što će biti svrsishodno i što će predstavljati naš identitet.

 

NM: Organizovali ste veliki broj književnih festivala i konkursa za decu. Kako postižete da učestvujete u svim tim aktivnostima a da pritom zadržite i dozu kreativnosti koja Vam je potrebna za pisanje?

Tode: Znajući koliko je danas u ponudi sve ono brutalno, vulgarno i ružno i znajući da nam sistem nije naklonjen i ne odvaja sredstva za kreativnost, za stvaranje mislećih ljudi i ljudi sa ukusom, primorani smo da pravimo festivale i da na licu mesta, u živom kontaktu stvaramo one najbolje. Činjenica je da to oduzima mnogo vremena. Mi svake godine samo na Panonskom dečjem gradu okupimo više od 2.500 dece iz regiona, da bi svi na određeni način doneli ono najbolje i predstavili svoje najlepše. S jedne strane imate politiku koja predstavlja ono najružnije, a s druge nas koji predstavljamo ono najlepše. Naravno da to traži žrtvu, ali ako nemamo ljubitelje onoga što radimo, onda ne bi bilo smisla ni da pišemo sebi samima. Uvek je motiv iz takvih susreta izvući ono najbolje. Sve je kretanje, sve je krug i u tom krugu, u toj razmeni mi ne trošimo, mi uvek stvaramo, a to je vrlo važno.

 

NM: Osvojili ste mnoge nagrade za svoj rad. Možete li izdvojiti neke od njih?

Tode: Ja uvek svoje prijatelje, koji su gladni nagrada, savetujem da ne razmišljaju o tome i da im to bude periferna stvar u životu. Ljudima uvek objasnim da je važnije napraviti delo koje će ih nadživeti i ostati u vekovima koji dolaze, nego se kititi ordenjem koje je, po mom mišljenju, beznačajno. Nažalost, meni nagrade znače egzistenciju, imajući u vidu da nisam nigde zaposlen i da živim od pisanja, odnosno od honorara. One nagrade, koje nose novčanu težinu, dobro dođu, što bi se reklo. Nagrade kao nagrade mene lično nekada i plaše. Šta je iza nagrade kada je dobijete? Imajući u vidu da sam dobio osam nagrada za životno delo u ovim godinama, onda se između ostalog i plašim jer se pitam šta posle, ako dobiješ sve to. Mnogo je bolje čekati i biti na tom putu nego doći do kraja puta.

Ako već treba da nabrojim, važna mi je nagrada “Stara maslina”, koja je dodeljena najvećim umovima i stvaraocima od nastanka festivala. Među njima su Dušan Kostić, Stevan Bulajić, Luko Paljetak, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Slobodan Stanišić, ne mogu ni da nabrojim koliko je velikana tu uklesano. Pomenuo bih i “Vitezovu nagradu”, “Princa dečjeg carstva” za ukupno stvaralaštvo, nagradu za knjigu godine “Gordana Brajović”. Dobitnik sam svih muzičkih nagrada koje postoje, čak i muzičke nagrade za životno delo “Ta se pesma ljubav zove”, koju su dobili najveći kompozitori za decu. Ja sam dobio tu nagradu jer se komponovalo više od 500 mojih pesama i gotovo da ne postoji festival na Balkanu, a da nije izvedena neka moja pesma. Tu su i pozorišne nagrade za koje ne znam ni sam koliko ih je. To koliko nagrada sam dobio je manje bitno, meni je važnije da to delo zaživi i da ima svoje utočište.

Pomenuo bih povelju Duška Trifunovića sa Pala, nagrade za počasnog građanina među kojima mi je jedna od najdražih Počasni građanin Mrkonjić Grada. Ponosan sam na to jer me ljudi prisvajaju u ovim deobama u kojima danas živimo, gde svako svakome pravi zid i podiže žicu.

 

NM: U susretu sa najmlađima uvek ostavljate utisak da komunicirate na istoj ravni sa svom tom decom. U čemu je tajna?

Tode: Parafrazirao bih Duška Radovića: “Nijedna ozbiljna književnost za decu ne sme da se sroza na nivo odraslog čoveka”. Dete ima svoj mali radar i ono prepozna da li ste mu prijatelj ili neprijatelj. Svako dete raste kao cvet ili kao trn, a vaše je kako ćete mu prići. Ako mu priđete oštro i arogantno, vi ćete u njemu buditi trn, a ako mu priđete sa znatiželjom i ljubopitljivošću, pretvarate ga u cvet i naravno da vas on istog trenutka prihvata kao sebi ravnog. Najveća je čast biti ravan deci, podignuti se na nivo deteta i učiti od njega. Ono je čisto, nije opterećeno rigidnim normama, ambicijama i materijalizmom koji ga okružuje. Latini za dete kažu Homo ludens, dete koje se igra. Čovek je homo sapiens, a dete je homo ludens i igra mu je osnova. Ako ta igra posluži kao vaspitanje, onda je šansa da to dete uspe u životu. Ja se igram sa decom. Kroz tu igru im namećemo vaspitne norme koje oni usvajaju, a kasnije i oni to prenose na sledeće generacije. Svako dete u sebi nosi sunce, tj. svetlost. Ako se vi potrudite da to svetlo sine u lepšem sjaju, vi ste mu i više nego roditelj. Vi ste mu iskreni prijatelj jer ćete ga upozoriti na ono što se skriva u stvarnom životu i naoružaćete ga, da ume da se odbrani od svakakve negativne pojave, a danas, kao što sami znate, stil života nam je negativnost koja se ispoljava.

 

NM: Često ste u prilici da putujete širom Srbije i zemalja regiona. Da li se deca na svim tim mestima razlikuju po bilo čemu? Postoji li ikakva razlika između dece nekada i one koja odrastaju sada?

Tode: Ista je problematika i kod nas i u državama u okruženju. Svet je zahvatila zapadnjačka reka, ali ne u tom smislu da namećemo nešto što je negativno, nego to materijalno. Tehnika nas je pobedila. Čovek sada nije u jednoj ravni sa materijalnim i duhovnim. Ovo je sada doba kada je materijalno nadvladalo duhovno i onda se to duhovno povuklo i retkost je. Čovek danas teži ka tom materijalnom i u njega se uvukao strah… Strah od mobilnog, od pretplate, od struje, strah da li će imati da preživi i onda mahnito grabi ka tome da prikupi što više bespotrebnih stvari. Imajući u vidu da je dete sunđerčić koji sve upija, ono gleda, posmatra i usvaja, opasno je što se to deci nameće kao način života. Male velike stvari su u deci, samo treba njima da se okrenemo. Mogu da konstatujem da su ljudi i u drugim sredinama veliki borci i da se odriču mnogo vremena i materijalnog da bi deci stvorili taj svet koji je lepši, lepršaviji i koji ne stvara bore. Vidite kako brzo starimo, ovaj tempo je ubitačan.

 

NM: Vaša poezija je, pre svega, protkana emocijama i ljubavlju. Da li Vas pisanje na neki način ispunjava ili troši?

Tode: Slobodno bih mogao da kažem da je to obnavljanje. Čovek pražnjenjem zapravo sebe i puni. Ako izbacujete dobrotu, ona pronalazi put da se akumulira u vas. Tema kojom se ja bavim nije apsurd i apstrakcija. Nemam ništa protiv toga, ali u svojoj osnovi, poezija je nastala od reči lirik, liričnost, to je lepa izražajnost, lepa slikovitost. Ja se trudim da to probudim kod dece, da ih ne uvodim previše u mističnost i apstrakciju u kojoj će se izgubiti. Potrebna je gradacija da bi oni došli do svega toga i ne treba žuriti u odrastanju, ali ni u pisanju. Moj moto je to da im ostavim norme humanosti i solidarnosti, što je danas veoma važno. Vidite i sami da je svet unesrećen i prepušten je sam sebi. Kad čoveka snađe tuga, on postaje usamljeno ostrvo. Na ovaj način kada vidite da postoji neka vrsta saosećajnosti, vi imate na neki način prijatelja, a prijatelj je lek, on dušu blaži. Nije farmaceutska industrija ta, nego čovek koji nosi reč, od koje se lakše ozdravi. Kada sam napisao pesmu za Anu Spasojević, imajući u vidu da ja pišem za najpoznatije interpretatore dečje zabavne muzike, ona je bila nepoznata na festivalima u tom svetu i uzela je apsolutnu grand prix među onima koje su već suverene vladarke na sceni, ali je nosila pesmu u kojoj su iskreni stihovi “Nemojte pričati o lovu, ni onima koji pate, pričajte o rodi na krovu i lastama kada se vrate. O cveću poljskom pišite i cveću kada se stušti, sa šumom u gori dišite i lišćem kad zašušti. Crtajte sunce od osmeha i u srce ga stavite i nek odjekne od eha svaki tren koji slavite”. To je ta tema koju deca moraju da nose jer to je gradivo kojim se naoružavaju da se brane od ružnog.

 

NM: Ima li prostora za slobodno tumačenje Vaših pesama? Mogu li one biti rastumačene i doživljene na različite načine?

Tode: I ružna reč kada je lepo izgovorena, može se činiti da je lepa. Svako pronalazi sebe u nekom segmentu onoga što ja pišem i faktički postaje njegov zaštitni znak. Onaj ko shvati poentu i dođe do suštine, umeće i sam sebi da postavi pitanje, a onoliko koliko znamo da pitamo, toliko će nam u životu i pripasti. Ja sam imao tu privilegiju i čast da na velikim smotrama prisustvujem kada dete prema svome afinitetu pronađe ono što njemu odgovara. Dakle, sve ima jedan svoj specifikum i svako prinalazi put do onoga što ga zanima. Nažalost, pojedini pedagozi, koji ne umeju da se igraju sa decom, faktički ih obmanjuju kako je oko nas sve ružičasto i idealno, što je jako opasno. Opasno je pustiti danas dete u takav svet, a ne naučiti ga da se odbrani i kakav stav da zauzme. To su ljudi koji ili nisu pronašli dete u sebi ili se nisu školovali za to čime se bave iz nekih drugih pobuda, dakle, zalutali su. Sa detetom treba biti oprezan jer to nije flaša na liniji u nekoj fabrici, pa će pasti i slomiti se. To je živa materija i kako je stvorimo, takvo ćemo društvo imati.

 

NM: Da li se kroz sve Vaše pesme proteže neka nit ili ideja koju biste želeli da prenesete svoj deci tj. čitaocima? Šta je to što je vredno čitanja i pažnje?

Tode: Svako ko se bavi stvaralaštvom mora da zna da on ne živi svoj život. On je samo nastavak jednog lanca, a taj lanac ne potiče samo iz vaše plemenske zajednice ili rodoslova. Kada biste mogli da posmatrate čoveka iz ptičje perspektive, rekli biste da je isti kao određena grupa cveća. Da banalizujem, kada posmatrate ovce, sve su one iste, međutim nijedna nije ista, kao što ni čovek nije isti. Nijedna pesma nije ista. Sve je različito ali upravo se ta različitost ogleda u tome da je primetimo i da nam posluži kao mali temelj na kome ćemo mi odrastati. Ako kažemo da su to dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog ili Tolkina, ona nama treba da posluže da se obogatimo i leksički i iskustveno i da mi to prisvojimo i obogatimo sami sebe i pronađemo onih svojih 10 posto talenta koji će nam dati mogućnost da i mi stvaramo. Ja uvek deci objašnjavam da je talenat tren, svaki čovek ga ima. On je kao ptica i ako ga ne primetite, on nas neće čekati. Kulturno nasleđe je ono što nas upućuje na to da imamo i mi taj talenat i da se obogatimo svime što smo pročitali i upustimo se u jednu istraživačku misiju i postavimo sebi pitanje “Ko smo zapravo mi? Ko sam ja na ovoj planeti?” Ako je zrno pšenice dalo brašno i dalo nam kolač od tog malog zrnevlja, zamislite koliko tajni kulinarstva spava.

Tode Nikoletić / Foto: B. Grbić

NM: Koji osećaj je lepši – spoznaja da mnogi čitaju Vašu poeziju baš u ovom trenutku ili momenat kada pred publikom pročitate neke svoje stihove?

Tode: Imajući u vidu da se ovim bavim više od 30 godina i da spadam u red najtraženijih i najaktivnijih pisaca na Balkanu, u ovom trenutku mi je nekako draže kada izađem i pogledam neko delo i kada pogledam decu da oni nose to što sam ja napisao. Vaši čitatelji mogu da poslušaju kako poeziju govori Dunja Košuljandić iz Šida, koja na svom profilu ima “Dunjin kutak”. Ona govori moju pesmu “Baba u pubertetu” i fascinantno je da je 80.000 ljudi poslušalo tu pesmu. Po meni je to genijalno jer će svako usvojiti nešto lepo iz načina na koji ona interpretira tu pesmu. Svaki susret sa decom je jedna nova priča, jedna nova bajka. Imao sam sada priliku da posetim decu u 30 mesta na Kosovu i Metohiji, u izvorištu našeg roda. Kada dođete i prmetite njihove osmehe i ljubopitljivost i čistotu koja im iskri iz očiju, to je toliko veliko nadahnuće da nemam ni ja reči kojima bih mogao da opišem tu sreću. Neverovatno je koliku vam to snagu da, iako je previše naporno da dnevno obiđete po pet, šest škola, ali kada se sve to završi, vi posle nekoliko dana ponovo dobijete krila da krenete ponovo na te lepe susrete. Svaki susret je novi doživljaj i na svakom tom susretu otkrivamo upravo one koji će jednog dana krenuti našim stopama.

 

NM: Vaša poezija za decu je najčešće duhovita. Da li je humor univerzalni jezik koji sva deca razumeju?

Tode: Kao što sam ranije pomenuo, mi se sada nalazimo u mračnom svetu i sve to utiče na decu. Sve što nam sada ponudi televizija, rušenje je i ruženje naroda. Ono što je najgore u svemu tome, to se odražava i na unutrašnju senzualnost svakog čoveka, a ponajviše na dete. Ako mu svakog dana pričate o ratu, dete brže stari, postaje preozbiljno. Naravno da se ja trudim, iako imam mnogo poezije koja upućuje na tu opasnost koja ga vreba, da nikada to ne kazujem, osim ako nije u pitanju jedan odabraniji skup dece i prostor u kome ću da kazujem malo ozbiljniju poeziju. Uglavnom govorim poeziju koja ima vedrinu i humora u sebi i koja ga upućuje na to da je život lep i da mora da prenese tu vedrinu i svaku brigu da rešava na taj način. Svaki čovek u sebi nosi mrak i svetlo i vaše je kako ćete da se odbranite od mraka, a da usvojite svetlo. Svaki čovek hoda na granici genijalnosti i ludosti. Čak i kada posrnete, idemo dalje, ustani se, kreni, probudi se. To je srž svega što kazujem deci i na određeni način pokušavam da ih osrećim i da ih odvojim od hermetizma i usamljenosti, kakvu god brigu da imaju. Da ih na određeni način zaštitim od svega što je negativno.

 

NM: U današnje vreme čak i deca sve više koriste tehnologiju i društvene mreže. Da li je to dobro ili loše i na koji način to utiče na njihov razvoj?

Tode: Dobro je sve do onog trenutka dok to ne pređe u apsolutno trošenje njihovog vremena. Zato postoji reč umerenost i dobro je dok tehnologiju korisno koristite. Onog trenutka kada to preraste u izvor dokoličarstva, dangubljenja i trošenje vremena na sulude igrice i vulgarne stvari, to nema smisao. U vremenu koje dolazi, imaćemo sve više i više toga, ali zato je potreban glas razuma nekoga ko je autoritet, koji će da razgovara sa decom. Sa decom se može vrlo ozbiljno razgovarati, ali mu treba ukazati na to šta su opasnosti. Sva ta tehnika, dok nam služi kao poligon kreativnosti, ona je dobra. Nas vreme ne čeka, ono ima svoje skazaljke i mi smo samo prolaznici. Ako već sve to postoji, hajde da ga koristimo kako dolikuje, a ne da nam postane stratište koje će nas pojesti. Važno je voditi polemiku sa detetom i upućivati ga šta su dobre, a šta loše strane, ali upotrebiti i kontrolu i samokontrolu da bismo ih na neki način zaštitili.

 

NM: Kako je moguće afirmisati mlade talentovane ljude koji žele da se bave pisanjem?

Tode: Činjenica je da danas to više niko ne radi upravo iz tog razloga što je u svaki segment društva ušla ludost, ušla je negativna energija i u svakog je ušla bolesna ambicija. Kao što znate, danas ne morate da završite fakultet da biste imali diplomu, ne morate ništa da radite da biste imali kapital. To je ono što je pogubno za svako društvo. Ono što je najvažnije u toj trci za materijalnim dobrom i drugim vrednostima života je da je sve manje ljudi koji imaju vremena da motivišu mlade ljude da se bave stvaralaštvom. Vi vidite da je neko za relativno kratko vreme stekao kapital i da on živi i upražnjava sve vrste hedonizma i onda treba nekome da kažete da piše 30 godina i ako napišete nešto nakon 30 godina, moći ćete da živite. To je jedan apsurd u kome se mi nalazimo. Čekati toliko godina da čovek može da živi, a biti u ovolikom životnom tempu, to je opasnost. Važno je, između ostalog, ako čovek već poseduje toliko talenta, on prvo mora da bude strpljiv. Drugo, treba da veruje u to što radi jer ako veruje i ulaže napor u to što radi, ne očekuje da će preko noći da napravi uspešnu karijeru. Sve što dublje pusti koren, duže će trajati. Nažalost, mi danas nemamo to što se zove trpljivost, strpljenje, ulaganje u sebe na duge staze, upravo iz tog razloga što smo dobili sasvim drugi način života. Postoji jedna druga stvar: sve je prolazno. Ja. Vi. Svako od nas je prolazno biće kroz ovo vreme. Nažalost, sebičnost je danas postala stil života i nemamo ljude koji će da kažu “ja radim, da bi mi došlo nešto posle 30 godina i želim da ostavim nešto što će biti trajna vrednost za čovečanstvo”. To ne mora da ide u pravcu poezije, umetnosti, sporta. Danas zidar može da napravi nešto što će ga nadživeti, gde će njegova duša da obitava iznad nas kao duše svih velikih graditelja koji su stvarali u ma kojoj oblasti. Važno je da ostetite da je to vaš trenutak, da je to trenutak vaše kreativnosti, da čovek može da uživa u malim lepim stvarima i da ih uvek iščekuje i uvek ima, a može u jednom trenutku da se prejede i crkne od tolikog izobilja i tolike hrane. To je veoma važno danas objasniti mladom čoveku, posebno adolescentima i onima koji sada proživljavaju pubertet i koji bi hteli da su glavni u nekoj budalaštini. Racionalnost je veoma bitna, da čovek sve prihvati racionalno i umereno, da shvati da njegov život dugo traje, ali da rasporedi sve po etapama.

 

NM: Budući da ste stekli veliko iskustvo u radu s decom, imate li možda neki savet za mlade roditelje?

Tode: Pre svega, najvažnije je da razgovaraju sa decom, da ih upućuju na ono što je univerzalna vrednost, da svojim činjenjem shvate da su oni veoma važni vaspitači, uz društvo koje ga okružuje. Porodica je primarna. Jaka porodica je istog trenutka znak da ćemo imati dobro društvo. Druga stvar je ono što je najvažnije, a što svaki roditelj treba da zna, je da je njegovo dete dijamant i da moraju da pronađu sve ono što je najdragocenije u njemu. Roditelji ne treba da povlađuju deci i ispunjavaju im željice kao zlatna ribica, da od njega ne bi pravili gotovana, dokoličara i razmaženo derište koje će čitav život izvoljevati. Veoma je važno da mu objasne da čovek opravdava sebe stvaralaštvom i da zna da je na ovu planetu sigurno došao s razlogom, a ne da bi imao pet mobilnih telefona. Najvažnije za roditelja je da shvati da sa detetom treba biti veoma oprezan, da se ne radi samo o onome što je egzistencijalno, nego da je dete jedan emotivni grumen, prepun osećajnosti i da vode računa koliko će to dete očvrsnuti. Treba da ga ohrabre da izdrži sve uspone i padove, poraze i pobede i da zna da je to zapravo samo jedan proces kroz koji čovečanstvo prolazi i da ono što mu roditelji daju, da je dužan da uzvrati nekome s puno ljubavi i punom pažnjom. Roditelji treba da shvate da je svako dete genije, a da li će oni tog genija u njemu pronaći ili će gledati kako se urušava i propada, to je do njih.

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Ukoliko ne želite da popunjavate polja za ime i email, registrujte se OVDE.

avatar

Kako ocenjuješ ovo?

0 points
Upvote Downvote

Savinom Selu dva vredna priznanja na Susretima sela Srbije

Nezvanični rezultati izbora za Nacionalni savet Rusina