in ,

(INTERVJU) Stefan Žarić: Biti pozitivan i kreativno smeo, to je moj način

KULA - U okviru projekta "Naša Kula i naši ljudi" razgovarali smo sa Stefanom Žarićem, veoma uspešnim mladim čovekom i jednim od najkompetentnijih naših ljudi kada je reč o teoriji dizajna i mode, koji je uz to i Kuljanin.

Stefan Žarić / Foto: N. Janjanin

Stefan Žarić je naš mladi istoričar umetnosti koji je posebno fokusiran na teoriju dizajna i mode. Svoje obrazovanje sticao je u Srbiji, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama i Estoniji. Deo svojih studija završio je u Mineapolisu, gde je dobio stipendiju Stejt Dipartmenta za završetak osnovnih studija.

Napisao je knjigu o Mileni Pavlović Barili, koja je ujedno i njegov master rad, a koja je dobila i nagradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. U Petnici je nagrađen priznanjem Youth Heroes koje dodeljuje Exit fondacija, a Stefan ju je dobio za doprinos u kulturi i umetnosti. Trenutno je u fazi planiranja svog doktorata za koji skromno kaže da će kroz izložbu i naučni rad on predstavljati još jedan pokušaj brendiranja našeg nasleđa.

On je neko ko voli Kulu, iako ona, kako sam kaže, nije mogla da mu pruži sve što je želeo. Kaže da bi bilo dobro da Kula dobije kompleksniji kulturno-umetnički kadar, a veruje da bi u tom slučaju došlo i do upliva novog kapitala, što kroz kulturne fondove, što kroz fondove Evropske unije, što bi po njegovom mišljenju stvorilo održivi razvoj u sferama kulture i umetnosti.

Kaže da sebe vidi u Srbiji, ali se vodi idejom da jedino svojim povremenim odlascima može da obogati svoje znanje, koje želi da primeni ovde. Bavio se i neolitskim kulturama sa našeg podneblja i njihovim uticajem na estetiku i modu. Stefan kaže da je nužno stvoriti strategiju koja će da obezbedi svima nama, ne da se takmičimo među sobom, nego da se razvijamo u skladu sa nekim osnovnim postamentima humanosti. O svemu ovome i o mnogim drugim temama možete čitati u okviru ovog intervjua.

 

NM: Šta te je privuklo tome da se baviš istorijom umetnosti, a posebno teorijom dizajna i mode?

Stefan: Mislim da je to pitanje kompleksno za postaviti bilo kome ko dolazi iz sfere umetnosti, kao na primer koja ti je omiljena knjiga, koji ti je omiljeni slikar ili film… Pre svega, mislim da me je odrastanje u kulskoj sredini, koja je dosta ciljano nerazvijena u oblasti kulture i umetnosti, koja se na nivou države skrajnjuje na poslednje mesto jer smo uvek u nekom egzistencijalnom grču, dosta privuklo tome da se bavim nekim stvarima koje bi mi pomogle da otkrijem lepotu što samog sebe i uopšte života i sredine u kojoj živim i prosto zbog nekih drugih stvari koje su dosta netipične za sredinu iz koje potičemo.

Naša istorija umetnosti je dosta okovana nekim konzervativnim pristupom koji se uglavnom bavi proučavanjem srednjeg veka ili one klasične konzervativne moderne umetnosti. S obzirom na to da sam dosta putovao i završio studije u Americi i Estoniji, imao sam priliku da se upoznam sa nekim drugim praksama koje nisu tako tradicionalne, a opet obezbeđuju dosta naučnog pristupa materiji i obezbeđuju jedan, što bi rekla jedna moja profesorka dosta negativno ocenjujući moj rad, hipsterski pristup istoriji umetnosti, a to je pristup kroz modu, kroz dizajn. Na primer, baš nedavno sam se bavio jugoslovenskim stolicama. To je neki, da kažem, sklop i sredine i netipičnih interesovanja tokom odrastanja, a i neka vrsta pobune, što protiv sredine, što protiv klasičnih normi srpske istorije umetnosti.

 

NM: Svoje obrazovanje sticao si u Srbiji, Sjedinjenim Američkim Državama i Estoniji. Koliko je to uticalo na tvoje viđenje umetnosti, ali i afinitete prema različitim fenomenima današnjeg društva i kulture u celini?

Stefan: Poprilično, kao što sam već rekao. Mislim da nikada ne bih bio toliko uspešan student u Americi i Estoniji da nisam započeo u Srbiji jer mi je ovde to postsocijalističko preopširno obrazovanje omogućilo da steknem možda čak i preširok uvid u klasičan pristup kulturi, umetnosti, književnosti ili bilo kom drugom fenomenu kulturno-umetničke produkcije i da to onda prenesem u Ameriku. Dobio sam stipendiju američkog Stejt Dipartmenta, odnosno njihove vlade, da dovršim osnovne studije u SAD, tačnije u Mineapolisu u Minesoti, koji je dosta jedna urbana i liberalna sredina, čak i za samu Ameriku. Tamo sam tokom studija mogao da se usmerim i da to što sam dobio ili uzeo iz Srbije suzim na neke fenomene. Naravno, u mom slučaju je to bio dizajn, tačnije moda. Izbor studija, a potom i master studija u Estoniji je bio nekako logičan jer je Estonija na neki način nova Skandinavija i dosta se izdigla nakon raskida sa Sovjetskim Savezom i ulaskom u Evropsku uniju. Možda je to čak i najuspeliji primer evrointegracija. Malo ljudi, recimo, zna da je Skajp nastao u Estoniji. Dosta se posvetilo tom nekom i zanatskom i umetničkom aspektu proučavanja umetnosti. Ugledajući se mnogo više na svoje severne, a ne na svoje istočne susede, Estonija je brendirala dizajn kao svoj nacionalni produkt. Moram da priznam, sad se sebi i divim zbog te lepeze obrazovanja, iz Srbije u Ameriku, pa onda iz Amerike u Estoniju, to je zaista jedan divan sklop iskustva. U svakoj zemlji sam dobio nešto što nisam u drugoj i sklopio sam sve to u jedan vrlo impozantan studentski kurikulum.

 

NM: Da li si uočio neke razlike u radu univerziteta na kojima si se školovao i koji od njih ima najbolji pristup?

Stefan: Koliko ja znam, prema nekim statistikama Amerika važi za zemlju koja ima najbolji sistem visokoškolskog obrazovanja, odnosno osnovne studije. Razlog tome je što dozvoljava studentima da u okviru svog studentskog programa, uz neki minimalan broj osnovnih predmeta, mogu da biraju svoje studije po ličnom afinitetu. Tako smo mi na istoriji umetnosti imali obavezne predmete, jer zna se da jedan student mora da zna šta je barok, šta je renesansa, ali takođe smo mogli da biramo i najzanimljivije predmete poput umetnosti Perua ili dizajna u Iranu ili bilo kog drugog kursa koji bi omogućio studentima da uplove u jednu sferu i stvore iz toga neki naučni, pa čak i finansijski kapital. Estonija i Srbija se još uvek koprcaju u tom postsocijalističkom obrazovanju, tako da moram da priznam da mi je najstimulativnije bilo studiranje u Americi, ali jesam najviše kvantitativno naučio u Srbiji. Estonija je, kao neka poslednja etapa, suzila oba moja izbora, i američki i srpski, ali treba otići svuda i u komšiluk i što dalje, koliko neko može sebi da priušti. Kada sam se posle svega toga vratio u Beograd i pričao sa svojim kolegama koji su istoričari umetnosti, tek sam onda video, ne koliko više znam, nego na koliko načina nešto više znam od njih i koliko to mogu da implementiram, što je rezultiralo i knjigom, izložbom i nekim silnim nagradama koje su usledile nakon toga.

 

NM: Tvoja knjiga o Mileni Pavlović Barili, koja je ujedno i tvoj master rad iz istorije umetnosti, dobila je nagradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Kako je došlo do tvoje fascinacije ovom našom umetnicom?

Stefan: Moram da priznam da je na neki način došlo prisilno. Tada sam se baš vratio iz Amerike i Estonije i bio sam pod utiscima. Bio sam često u Metropoliten muzeju koji ima najveću muzejsku kolekciju mode. Tada sam video i izložbu Aleksandra Mekvina, britanskog modnog dizajnera i vratio sam se u Srbiju sav srećan sa željom da o tome radim svoj master rad, ali Katedra za istoriju umetnosti to nije odobrila. Moja izuzetna mentorka, prof. dr Simona Čupić, koja se i sama školovala i radila u Americi i bavi se vezama pop kulture i umetnosti, predložila je da krenemo linijom manjeg otpora i da se bavim Milenom Barili, koja je poznata našoj nauci i koja je na neki način ustanovljena kao kulturno nacionalno blago i kao slikarka, a s druge strane se bavila i modom. Plan je bio da iznutra, kao trojanski konj, dekonstruišemo norme, tako da je na neki način krenulo nevoljno, ali se posle zaista pretvorilo u jednu izvanrednu istraživačku avanturu koja je počela u Požarevcu, odakle je Milena Barili i nastavilo se otkrivanjem, što njenih novih radova, što nekih novih teorija koje su doprinele pozicioniranju njenih radova i mojoj nagradi, izložbi, knjizi i putu u London. Iz ove perspektive se stvarno ne kajem, ali sam tih nekoliko dana bio prilično besan. Čak sam razmišljao i da se ispišem sa Istorije umetnosti na Odeljenje za antropologiju jer sam smatrao da su poprilično konzervativni u tome šta smatraju da jeste umetnost, a šta nije, ali sam onda shvatio da ipak želim da budem istoričar umetnosti, a ne antropolog i čini mi se da sad uspevam polako u tome. Sada baš treba da se dodeli nova nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i poslali su mi teme studenata koji su nominovani ove godine. Od četiri rada, čini mi se da se čak tri bave modom i dizajnom, tako da se već nešto menja.

 

NM: Gde je moda danas u Srbiji? Ima li autentičnosti u radu naših modnih kreatora i dizajnera?

Stefan: Ovo je interesantno pitanje koje mi postavlja mnogo ljudi i čini mi se da postajem izvestan autoritet u naučnom bavljenju modom, koliko god to zvučalo paradoksalno, naročito mojim kolegama istoričarima umetnosti, kustosima, istoričarima. Svaka zemlja i svaki nacionalni kreativni diskurs ima svoj pečat. Srbija je taj pečat ostvarila možda na neke druge načine koji nisu bili istorijski u vezi sa modom ili tekstilnom produkcijom. Prosto smo, kao neko konzervativno istočnoevropsko balkansko društvo ono što se naziva primenjena umetnost, odnosno dizajn, tekstil, keramiku, nameštaj, modu, uvek smatrali nekim drugorazrednim stvaralačkim disciplinama koje su uvek bile namenjene damama iz visokog društva. Tim disciplinama su se istorijski u Srbiji bavile uglavnom bogate Beograđanke ili Novosađanke, što je prilično sporo uticalo na to da se te discipline i umetnički razviju. Kada govorimo o modi u Srbiji, meni je uvek glavni reper naša velika dizajnerka Roksanda Ilinčić koja je studirala arhitekturu u Beogradu, koja je obavezan gost sa svojim revijama na Londonskoj nedelji mode i koja danas oblači Mišel Obamu, Melaniju Tramp i Kejt Midlton. Malo ljudi se bavi time i zna da je Roksanda, koja sada živi u Londonu i ima britansko državljanstvo, potekla odavde i na neki način sebe smatra srpskom modnom kreatorkom. S druge strane, tu je i Milena Barili koja je pre gotovo sto godina pokušavala da istakne kombinaciju nečega što potiče odavde sa svim tim svetskim što je videla i doživela. Visoka moda, u smislu u kom možemo da je tretiramo u Parizu i Londonu, ne postoji ni u zemljama kao što su Danska ili Estonija, a pitanje je koliko postoji i u Sjedinjenim Američkim Državama, uzimajući u obzir društvo kapitala i tu neku postindustrijsku revoluciju koja je kontinuirana. Mislim da se naši dizajneri, pogotovo mlađi, trude da oforme neki novi izraz, ali priznajem da su Gruzijci, Rusi i Ukrajinci mnogo jači i glasniji jer se trude da kapitalizuju postsovjetsko nasleđe sa tim Adidas trenerkama, onim zelenim sovjetskim kaputima i slično. Mislim da bismo mi mogli dosta da izvučemo iz našeg jugoslovenskog nasleđa. Čini mi se da se na tome malo radi u Hrvatskoj i Sloveniji, a mi nekako više vučemo ka toj klasičnoj ideji zapada. Ima dizajnera, recimo Zvonko Marković, Ivana Pilja… Ono što mi u Srbiji znamo za dizajn, Vericu Rakočević ili Suzanu Perić, ja ne bih komentarisao. Prosto ne tumačim dizajn tih ljudi kao estetski validan da bi se tumačio u kontekstu srpske mode. Mislim da je problem shvatiti modu u Srbiji zato što je kod nas dosta povezana sa estradom, a estrada je neretko problematičan fenomen kao takav. Estradne ličnosti će da potenciraju strane marke da bi potencirale svoj lični kvalitet ili morbidan fetišizam prema brendu. Na našim dizajnerima je zaista težak zadatak da učvrste srpsku modu, ne u svetu ili Evropi, nego prvo u Srbiji, a onda da krenemo odatle.

 

NM: Budući da danas često možemo da vidimo da se etno motivi spajaju sa modernim dizajnom ili se koriste u muzici, kakvo je tvoje viđenje toga u smislu brendiranja Srbije?

Stefan: Što se tiče same upotrebe ili onoga što bi angloamerička teorija kulture nazvala aproprijacijom, ta čuvena reč na koju smo svi alergični, naravno da treba podržati, ukoliko se to radi kvalitetno. Bila je nedavno velika drama između Diora i rumunskih bakica koje su radile svoje tradicionalne vezove i čipke i modna kuća Dior je to pozajmila bez ikakvog kreditovanja izvora, a mogla je da se napravi priča koja bi koristila obema stranama i svima nama. Brendiranje nasleđa je nešto čime Srbija počinje da se bavi tek nedavno. Mi imamo nešto što moje kolege i ja volimo da nazovemo “Teslin sindrom”. To je potenciranje nauke, naučnosti. Možemo slobodno reći i “Teslin kompleks” jer se uvek trudimo da istaknemo u svetu naše naučnike, matematičare, fizičare, doktore, koji mogu da pariraju doktorima, naučnicima, astronomima sa Oksforda i Kembridža, a naši umetnici su uvek negde skrajnuti, mada mi volimo da se hvalimo i Marinom Abramović i Stefanom Milenkovićem, ponekad i Roksandom Ilinčić. S druge strane, ne ulaže se u to da se nasleđe brendira. Što se tiče nekih naših etno motiva, pitanje je koliko su ljudi spremni i žele da rizikuju. Kada kažem ljudi, mislim na kolege iz struke. Imamo primer Milene Barili, koja ne spada u deo etno diskursa naše kulture, ali opet na neki način može da brendira naše nasleđe jer se jedna njena ilustracija našla na naslovnici Voga. Možemo da imamo reklamu za srpsku umetnost, kulturu i uopšte našu zemlju putem najrenomiranijeg svetskog časopisa. S druge strane, dosta toga se radi na Zlatiboru u muzeju na otvorenom Sirogojno. Postoje izvesne modne linije koje tumače to neko naše nasleđe ali mislim da se može mnogo više. Kako da kažem, sve nam je tu pruženo na tanjiru. Valjda se ljudi plaše, misle da to iziskuje neki ekstremno dodatni trošak. Postoje zemlje koje izuzetno kvalitetno brendiraju svoje nacionalno nasleđe, kao što su baltičke zemlje. Naravno, to se radi kao otklon Rusiji, ali dosta upliću svoje nasleđe, svoje vezove… Baš sam nedavno slao nešto za Estoniju, oni su čak dizajnirali i svoje poštanske pakete i markice i to u zavisnosti u koji region Estonije šaljete, vi ćete dobiti pismo sa tradicionalnim motivom, što je izvanredno. Mi smo kao studenti u Estoniji čak i skupljali to kao dizajnerski primerak sa etno vezovima estonskih regiona. Eto, postoje razni načini da se nešto uradi. Naravno, raditi to kroz modu bilo bi, čini mi se, najprezentnije ljudima, ali to treba na neki način i demokratizovati i učiniti dostupnim, jer sve to što se radi dosta je minuciozno i skupo i onda se samim tim desi da kad odete u Beograd i prošetate se Knez Mihailovom, vidite zepe koje koštaju možda dve, tri hiljade dinara ili mali tepih, nešto što će jedan stranac da kupi. Zar nije bolje da to kupe svi stranci i čak i mi u Srbiji, nego da se naš dizajn brendira samo da bi on bio potencijalni izvor kapitala od strane stranaca?

 

NM: U novosadskom muzeju si održao predavanje posvećeno Vinčanskoj kulturi kao temelju visoke mode. Da li je naše istorijsko nasleđe neiskorišćeno?

Stefan: Istorijsko nasleđe, ako govorimo o celom kulturno-društveno-umetničkom nasleđu, prilično jeste neiskorišćeno, ali pitanje je u kom smislu se odnosimo na tu neiskorišćenost. Kao što vidimo, nedavno su se otvorili Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, neko bi rekao da naše nasleđe jeste iskorišćeno u svom originalnom obliku, prezentovano je narodu i smešteno u muzej gde može da se prezentuje, restauira i prezervira. S druge strane, kao što smo se osvrnuli na prethodna pitanja, postoji toliko mnogo strategija koje mogu da obezbede promociju, brendiranje uopšte, iskorišćavanje nasleđa zarad neke nacionalne i kulturne koristi ove zemlje. To predavanje, koje sam održao pre nekoliko godina, bilo je u vezi sa odnosom kulture praistorije, konkretno Vinče, i savremene mode. Ukoliko posetite Narodni muzej, možete da vidite skulpture, nakit i nacrte na kamenju i arheološki materijal koji dosta ukazuju na to da je čovekova potreba za odevanjem i estetizovanjem svoje okoline oduvek postojala, od malih ribljih kostiju, koje su služile kao naušnice, pa do perioda Rimljana ili srpskog srednjeg veka koji je čitav u zlatu. Uvek postoje modusi. Izvanredno bi bilo napraviti kolekciju inspirisanu našim nakitom. Tu je čuveni prsten carice Teodore koji je veliko arheološko otkriće naše zemlje, a da ne pominjemo Lepenski vir i Vinču, koje su dosta jedinstvene kulture, ne samo u kontekstu srpske istorije, arheologije ili kulture nego uopšte i svetske. Lepenski vir je dao svetu prve monumentalne neolitske kulture i iz toga se može dosta izvući. Ja konkretno pričam o brendiranju nasleđa putem mode, bilo bi neumesno s moje strane da govorim o video igrama, kada se ne bavim time, ali postoji toliko modusa i toliko načina na koje možemo da se ugledamo. Ono što nas, kao istoričare umetnosti, konkretno boli jeste ova izvanredna izložba u Momi (Muzej moderne umetnosti u Njujorku) “Ka betonskoj utopiji – arhitektura u Jugoslaviji”, da se niko sa ovih prostora nije setio da napravi izložbu posvećenu socijalističkoj brutalističkoj arhitekturi u Jugoslaviji, a da to radi kustos u Momi, Amerikanac i da Moma zarađuje, jer je izložba izuzetno posećena. Eto, govorimo o jednom klasičnom modernom muzeju kao što je Moma, koji pravi vrlo revolucionarnu izložbu, koja bi sasvim sigurno mogla da se odradi i ovde, s obzirom na to da se svi ti eksponati, odnosno građevine i spomenici nalaze u Srbiji. Moglo bi da se šeta, da se organizuju ekskurzije… Dosta ljudi sada povezuje te spomenike sa arhitekturom i dizajnom objekata u Ratovima zvezda, moglo je i to da se iskoristi, a da ne pričamo o nekim drugim stvarima. Ja sam se konkretno fokusirao na Milenu Barili, na njen put mode, na Vog, njen rad u Londonu, Parizu i Italiji, tako da se trudim kroz taj primer, ali čini mi se da bi bilo kasno dok se mi setimo da uradimo nešto. Sada bi bilo potpuno banalno da mi radimo izložbu o arhitekturi Jugoslavije jer je Moma to već uradila, objavila je knjigu o tome i na neki način “case closed”. Videćemo šta će budućnost i nova struka da donesu.

 

NM: Nedavno si u Petnici nagrađen priznanjem Youth Heroes za doprinos u kulturi i umetnosti. Kako inspirisati mlade da se aktivnije uključe u izgradnju boljeg društva i lokalne sredine?

Stefan: Nagrada Youth Heroes, koju dodeljuju Exit fondacija i NIS, upravo je primer uključivanja omladinskog kadra u ovoj državi, jer je Exit fondacija nešto što nastaje iz urbane kulture, iz nekog socijalnog revolta što je inicijalno bio Exit festival, a sada je jedan brend srpske popularne kulture. S druge strane, NIS je kao naftna industrija renomirana kompanija koja svoje poslovanje bazira na visokim ekonomskim i naučnim principima i samim tim se te dve stvari kombinuju i na neki način motivišu đake i studente koji dolaze iz različitih sfera društveno-kulturno-naučnog života da budu nagrađeni za svoj rad koji nije striktno vezan za jednu oblast. Prija dobiti svaku nagradu, posebno ako je u pitanju mlad čovek. Ako nas nešto uči naša istorija, to jeste da su neke velike nagrade u Jugoslaviji i Srbiji uvek rezervisane samo za one najveće, za ljude sa gomilom titula i izvesnim društvenim pedigreom. Zbog ovoga imamo kompleks da zaista moramo da budemo iznimno veliki i što je najgore od svega, da moramo da budemo stari i odrasli da bismo nešto postigli, a nagrada, ne samo Exit fondacije, nego i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, koja se dodeljuje za najbolji završni rad na Odeljenju za istoriju umetnosti, ciljano bira studente i omladince koji mogu da pariraju nečemu što “veliki” rade i da pokažu da mi možemo da budemo veliki, a možda čak i bolji. Dodeljivanje nagrade Youth Heroes u Petnici je takođe bilo značajno. Naravno, nagrada koju sam ja osvojio se dodeljuje za oblast kultura i umetnost, ali dodeljuje se i za nauku, obrazovanje, inovacije, menadžment… Petnica, kao primarna naučna omladinska ustanova, parira velikim institutima u zemlji i svetu svojim naučnim radom i delovanjem. Ja nisam toliko upoznat, ali pratim uspehe naših omladinaca. Nedavno su naši matematičari osvojili zlatnu medalju na matematičkoj olimpijadi. Država može mnogo više da uradi i to se na nekom velikom nacionalnom planu i radi, ali kada pogledate primere lokalnih samouprava u kulturi, konkretno u Kuli, gde ne postoji kancelarija za neki omladinski razvoj, ne postoji fond za nagrađivanje talentovanih ljudi sa ovih prostora, a svaka sredina može da iznese talentovano biće. Dolaze ljudi iz mnogo manjih i užasnije uređenih zemalja, pa otkrivaju izvanredne stvari. Vladajući kadrovi treba da prepoznaju, ako ništa drugo, makar naš finansijski potencijal, da mi možemo da budemo kreatori i nosioci nekih razvojnih ideja i u krajnjem slučaju kapitala. S druge strane, to može da utiče pre svega na psihologiju nacije, na zdravlje mladih ljudi, na psihu jer ipak na mladima svet ostaje. Ako vi kultivišete mlad kadar kojem nije želja da ode u Slovačku da radi u fabrici, nego da može da piše nagrađene radove iz istorije umetnosti ili da ide na matematičku olimpijadu, mislim da bi bilo mnogo bolje. Nisu nužne nagrade kao takve, nije nužno izdvojiti jednog od nas ili nas nekoliko i reći da smo mi najbolji. Nužno je stvoriti strategiju koja će da obezbedi svima nama, ne da se takmičimo među sobom, nego da se razvijamo u skladu sa nekim osnovnim postamentima humanosti. Biću kritičan prema Kuli: Gde mogu plivači da se razviju u Kuli, gde mogu balerine, slikari ili astronomi da se razviju u Kuli? Ne mogu nigde jer ne postoji uslov za to.

 

NM: Često si putovao, ali si se uvek i vraćao. Gde vidiš sebe za, recimo, deset godina? U Srbiji ili negde van nje?

Stefan: Ja sebe zaista želim da vidim u Srbiji. Mislim da je moj pristup svemu tome ponekad možda čak i agresivan jer smatram da biti rođen u jednoj zemlji predstavlja sticanje humanog prava na sve ono što toj zemlji pripada, odnosno ono što je deo te zemlje i njenog društvenog sistema. Tako želim da verujem da svi muzeji, sve galerije, sve knjige, celokupno nasleđe pripada takođe i meni i da je to deo neke demokratije u kojoj želimo da živimo, da svako od nas ima pravo da koristi te resurse, da li kroz profesionalni razvoj, da li kroz volonterske angažmane, kroz pisanje, izučavanje, sticanje koristi ili dobiti, što lične, što društvene. To je možda previše utopijski, zato se i trudim da menjam neke stvari, da pristupam državnim muzejima, koji su poprilično zatvorene institucije, da kroz neka svoja putovanja i angažmane u inostranstvu donesem taj duh ovde. Ponekad naša konzervativna sredina to prepoznaje kao negativno pozapadnjivanje nekog klasičnog patriotskog konteksta ove kulture, ali ne nužno. I Dositej Obradović, veliki edukator celog nacionalnog tela, uvek je putovao i uvek je govorio da se ono što je ovde uvek može videti bolje kada odete negde drugde. Zbog toga se zaista trudim da utičem na tu ideju i želim da verujem da mogu da ostanem i da mogu da kreiram jedan kreativni život ovde pod nekim tolerantnim uslovima. Naravno da bih voleo da svoj doktorat odbranim negde u inostranstvu i da što više praksi i konferencija ispratim u inostranstvu ali uglavnom s ciljem da to mogu da donesem ovde, pa da neko sutra dolazi u Srbiju s tim ciljem da možda nešto ovde nauči, vidi ili oseti i da se onda vrati u svoju zemlju i da kaže da mu je Srbija pomogla da nauči nešto. Možda sam naivan ili možda razmišljam previše utopijski, ali voleo bih da to bude i u Kuli, da ovaj grad dobije kompleksniji kulturno-umetnički kadar, da dobije neki muzej, kulturno-umetnički program koji bi obezbedili nastanak novih radnih mesta, upliv novog kapitala, što kroz kulturne fondove, fondove Evropske unije ili turizma i da se onda stvara održivi razvoj koji makar na planu kulture i umetnosti zaista ne postoji u ovom gradu.

 

NM: Uvek ističeš da je tvoje rodno mesto Kula u Srbiji. Da li je to stvar tvog lokalpatriotizma ili si jednostavno vezan za ljude koji žive u Kuli?

Stefan: Jedini put kad sam bio lokalpatriota je bio tokom mog studiranja u Mineapolisu, koji je jedan izvanredan grad i uvek je postojao rivalitet između Mineapolisa, Portlanda, Ostina, Čikaga… Moram da priznam da sam za vreme mog boravka u Americi uvek govorio da sam iz Minesote, a ne iz Srbije. S druge strane, nisam naročito vezan za Kulu u tom nekom lokalpatriotskom smislu. Naravno, to je stvar sticanja nekih emotivnih društvenih veza koje su potekle odavde. Moja porodica, naši psi, neki prijatelji koji su inicijalno formirali mene kao ličnost iz ove sredine, ali više je u pitanju neka moja borba. Nedavno sam držao vođenje svoje izložbe u Novom Sadu i došlo je nekoliko stotina ljudi i jedna žena me je pitala “Kako to ti iz Kule tako?” kao da je to nešto što može da uradi samo neko iz Novog Sada ili Beograda, da se bavi modom i umetnošću, da završi studije negde u inostranstvu, da bude elokventan… Ne krivim ja tu ženu, ona verovatno zna da ne postoji umetničko obrazovanje i nikakav umetnički marketing ili brending vezan za Kulu, ali s druge strane, na neki način me je povredilo to pitanje. Opet referišem da ljudi mogu da poteknu iz bilo koje sredine i da se izdignu iznad nje. Kula jeste na neki način bila ključna, prvo zbog toga što nije mogla da mi ponudi većinu onoga što sam želeo i što je, kao što je Meša Selimović rekao, postala ta neka tačka bez koje ako se ne vratiš ne možeš ni otići i ako ne odeš, ne možeš se ni vratiti. Postala je neka tačka oslonca. Godinama sam kao neki Indijana Džons dovlačio gomilu stvari iz inostranstva, nekoliko hiljada knjiga i predmeta i to je sve lepo smešteno u našoj kući koja je postala svojevrsni muzej, moja kancelarija za pisanje, za izučavanje… Gomila ljudi iz inostranstva dolazi na godišnjem nivou i mislim da je njima najinteresantnije da vide Kulu i da vide šta je mene nateralo da odem odatle i da se vratim. Njima je mnogo zanimljivije da osete život ovde nego da odemo u Beograd ili Novi Sad. Da li to možemo da nazivamo lokalpatriotizmom ili ne, možda u nekom sentimentalnom smislu da, ali ne u ekstremnom desničarskom smislu. Volim Kulu ali sam istovremeno i strašno besan na to, ne što radi Kula kao takva nego što rade pojedini ljudi koji zaista, zarad neke lične koristi ne mogu čak ni prema svojim građanima da imaju pardon.

 

NM: Da li si počeo da pripremaš doktorat i možeš li nam otkriti koja će biti tema tvoje doktorske disertacije?

Stefan: Prilično mnogo sam razmišljao o svom doktoratu i mislim da je moje bavljenje Milenom Barili na neki način završena priča. Prosto je došlo do nečega što se zove naučna sitost ili naučno zasićenje. Milena Pavlović Barili je radila dosta stvari. Recimo, pred kraj svog života je uradila izvanredne kostime za njujorški balet i čak sam razmišljao da li bi to mogla da bude moja tema, ali sam odlučio da moj master rad ostane završen takav kakav jeste i da neko drugi možda obori moje teze. Ovo leto sam proveo u Škotskoj koja je velika dizajnerska sila i konkretno, govorimo o Ujedinjenom Kraljevstvu, mnogo veća nego što su Vels i Irska ili sama Engleska sa Londonom. Ono što me je odvelo u Škotsku jeste naš tekstilni dizajner poreklom iz Sente. Interesantno, sa nekoliko ljudi iz muzeja iz vojvođanskog regiona sam pričao i nisu ni čuli za njega. U pitanju je Bernart Klajn, naš dizajner koji je tokom rata emigrirao u Škotsku i koji se danas smatra ocem škotske tekstilne industrije. Eto, da nije bilo jednog seljaka iz Sente, danas ne bi bilo škotske tekstilne industrije. On je radio tekstil i materijal za modnu kuću Šanel i potom za ostale velike modne kuće. Bio sam u Edinburgu, gde je u Nacionalnom muzeju Škotske ceo jedan displej u jednoj, ne tako maloj sobi, posvećen njemu. Ono što me je na neki način raznežilo je da, kada priđete eksponatima gde stoji objašnjenje i biografija umetnika, piše da je on bio Serbian designer. Neretko ćete za Marinu Abramović od strane američke istorije umetnosti čuti da je ona američka umetnica ili da je Tesla bio američki a ne srpsko-hrvatski naučnik. Ono što me je dosta pogodilo i raznežilo je da Škotska Bernarta Klajna smatra srpskim dizajnerom. Uoči tog perioda mi je bio i rođendan i moj kolega, koji je kustos u najprestižnijem muzeju mode u Londonu, mi je poklonio jednu izvanrednu haljinu Bernarta Klajna koju ja za sada pohlepno čuvam. Videćemo da li će moći da se pokloni nekom muzeju ili da li bi ovaj artefakt, koji se nekako vratio odakle je makar idejno potekao, mogao da označi početak nekog istraživanja, prevoda literature o Bernartu Klajnu koja je dosta obimna, ili možda neki izložbeni projekat. Ja se nadam da će to biti moj doktorat i trudim se da to svuda izjavim da mi neko ne bi ukrao temu. Pitanje je da li bi se neko odavde i bavio figurom kao što je Bernart Klajn. To je neka nada. Naravno, to može da se izjalovi i u pozitivnom i u negativnom smislu i da se desi nešto potpuno drugo. Kao neka alternativa, razmišljao sam da se bavim naučnim konceptom izlaganja mode u muzejima, odnosno nečim što se zove muzeologija mode. Godine 2015. sam objavio prvi rad na srpskom jeziku koji se bavi smeštanjem mode kao muzejskog nasleđa, tako da bih možda mogao da se bavim i time, ali neka moja lična ambicija za doktorat jeste za sada Bernart Klajn, koji bi zaista mogao da doprinese brendiranju nasleđa. Ono što je bitno, Milena Barili je bila iz Požarevca, Bernart Klajn iz Sente, govorimo o sredinama koje nisu Novi Sad i Beograd. Govorimo i o međugraničnoj saradnji koja, čini mi se, između Srbije i Škotske gotovo da ni ne postoji, kao i o nekom novom interesovanju nove publike za fenomene kulture kao što je izložba Marine Abramović koja je najavljena za kraj 2019. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koja će da dovede ovde verovatno kolege iz cele jugoistočne Evrope i turiste koji ne mogu da vide njene radove u Americi. Potrudiću se da doktorat bude zaista neko otkriće nečega što, ako ništa drugo, makar ne postoji na srpskom jeziku, a s druge strane i da bude opet neki pokušaj brendiranja nasleđa, što kroz izložbu, što kroz neki naučni rad.

 

NM: Šta bi poručio mladim ljudima koji gaje neka slična interesovanja ali im je teško da se izbore sa izazovima koji im se svakodnevno nameću?

Stefan: Ne znam da li bi neki moji lični primeri koristili ljudima, ali mi je nedavno na izložbi u Novom Sadu prišla jedna novinarka, možda čak i mlađa od mene i rekla je “vau, ti mi deluješ kao osoba koja ne udara glavom u zid nego lomi sva vrata”. Meni je to bilo simpatično. Ona je verovatno dosta čitala o meni i slušala je moje muzejsko vođenje koje je bilo dosta netipično, uzimajući u obzir to kako naši kustosi, da ne kritikujem sad kolege, imaju klasična vođenja za deset, petnaest ljudi kroz neko opšte istorijsko znanje koje se nudi publici. Ja sam se dosta trudio da razbijem tu atmosferu. Sećam se da smo govorili da je Milena Pavlović Barili uradila izvanredan portret kraljice Marije koji sam uporedio sa nedavnim predsedničkim portretom Mišel Obame i to je ljudima bilo zanimljivo. Bitno je kontekstualizovati sve i učiniti ga dostupnim. Valjda je odatle i potekla moja lična borba iz koje uvek i poručujem mladima da zaista budu ono što jesu. Neću da budem ovde neka Lujza Hej i da se inspirišemo porukama štampanim na flašama vode, daleko od toga. Nije ni mene imao neko mnogo da uputi u sve što sam radio, ali treba opipati teren, videti gde možete da pripadate, a gde ne. Ja se nikada nisam plašio autoriteta, štaviše uvek mi je prijalo da se borim s njima. Nikada nisam imao problem da sam odem u muzejsku instituciju, da zahtevam da pričam s direktorom, da predložim projekat, pišem mejlove… Tako sam stekao izvanredna poznanstva, što po Smitsonijan muzeju u Americi, što u Danskoj, u Londonu… Treba prosto biti pozitivan i kreativno smeo, ali to je moj način. Nas istoričare umetnosti u Srbiji uče da je to neodrživa disciplina, da mi samo sedimo i gledamo u neke lepe slike, da ćemo posle da vodimo strance po Kalemegdanskoj tvrđavi i da se tu sve završava. Ne, istorija umetnosti je mnogo više od toga i mislim da izvesni pristupi mogu da pomognu studentima i mladima. Moja poruka je: prosto budite svoji i ne plašite se, nije ništa strašno otići kod direktora muzeja jer on prima platu da bi taj muzej činio dostupnim svima nama. Ja sam čak pisao i Ministarstvu kulture i našoj ambasadi u Londonu, na kraju sam u ambasadi imao predavanje o Mileni Barili. To se svuda prepozna i mislim da je bitno da mi kao mladi stavimo do znanja onim ljudima da oni tamo jesu zbog nas jer oni dobijaju platu za to a ne mi, i da nama to sve po pravu i pripada. Ne moraju ići glavom i nogom kroz vrata, nekada je dovoljno i pokucati, uvek nešto može da bude iza tih vrata.

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija u vezi sa tekstom. Redakcija Portala "Naše Mesto" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

avatar

Kako ocenjuješ ovo?

6 glasova
Upvote Downvote

Dramski studio Luča uputio otvoreno pismo Savetu Mesne zajednice Kruščić

Inovacije u vrbaskoj osnovnoj školi: “Svetozar Miletić” uvodi E-dnevnik