in , ,

Jelena Končar: Ne postoji bezbolan način da se pomere sopstvene granice

KULA - Projekat "Naša Kula i naši ljudi" nastavljamo razgovorom sa Jelenom Končar, rođenom Kuljankom, mecosopranom i prvakinjom Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Jelena Končar / Foto: Emir Memedovski

Jelena Končar je diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi čuvene Radmile Bakočević. Solistkinja je Opere Srpskog narodnog pozorišta od 2003. godine.

Na operskoj sceni prisutna je već punih 18 godina, uz bogat operski repertoar i veliki broj različitih uloga koje je tumačila i otpevala. Uporedo gradi i svoju internacionalnu karijeru, a nastupala je u velikom broju zemalja, uključujući Austriju, Nemačku, Mađarsku, Rumuniju, Rusiju i na mnogim drugim mestima.

Publici je pre svega poznata kao Silva iz Kneginje Čardaša i kao Rozina iz Seviljskog Berberina, za koje je osvojila mnoge nagrade. Jelena kaže da se najbolje oseća u Rosinijevim delima, ali je sa velikim uspehom izvodila i dela mnogih drugih kompozitora.

Ona kaže da živi svoj san, ali i da se divi svima onima koji teško žive, a sanjaju velike snove i nikada ne odustaju od njih. Na njenom primeru, možemo da se uverimo da je svaki san zaista dostižan.

Sa Jelenom smo razgovarali o počecima njene profesionalne karijere, o ulogama koje je tumačila do sada, zatim o interesovanjima mladih za operu i uopšte za kulturu, kao i o mnogim drugim stvarima. O svemu tome čitajte u redovima koji slede.

 

NM: Iz Kule si otišla u potrazi za svojim snovima. Da li sada, 20 godina kasnije, može da se kaže da si uspela da ih pronađeš?

Jelena: Verujem da živim svoj san, ali taj osećaj je vrlo promenljiv. Svi smo ponekad došli u situaciju da, vođeni željama i idealima, dođemo do tačke kada se zapitamo da li je ovaj život koji živimo zapravo ono što smo hteli. Mislim da je to preispitivanje neminovno. Čovek se vremenom menja, menjaju mu se i pogledi na svet i život uopšte. Dok god ovo što radim bude praćeno osećajem ispunjenosti i ispravnosti, bez obzira na usputne poteškoće koje nisu zanemarljive, smatram da sam na dobrom putu.

NM: Jedna si od najuspešnijih studenata Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Šta te je privuklo tome da postaneš operska pevačica?

Jelena: Sećam se jednog trenutka koji je bio odlučujući. Kao učenica prvog razreda Srednje muzičke škole “Isidor Bajić” u Novom Sadu, na odseku za klavir, bila sam jako radoznala. Išla sam na javne časove svakog odseka. Tako je došao red i na odsek za solo pevanje. Na tom javnom času pevalo je dosta učenika iz starijih razreda koji su već ovladali osnovama vokalne tehnike i ono što sam čula za mene je bilo impresivno. Nekoliko meseci je ideja da se i ja oprobam u pevanju tinjala u meni, da bi se posle i realizovala. Glavni krivac za to je bila moja profesorka klavira, Cica Srdić. Pošto mi je klavir bio glavni predmet imala sam više časova nedeljno jer je ispitni program bio zahtevan i svakodnevno višečasovno vežbanje se podrazumevalo. Sve manje sam vežbala klavir a sve više mislila na pevanje! Profesorki to nije promaklo i pomogla mi je da se, već u toku prve godine prebacim na pevački odsek. Prognoze nisu bile sjajne, čak su mi neki profesori savetovali da se vratim na klavir ali, eto, nisam.

 

NM: Kao solistkinja opere nastupaš još od studentskih dana. Sećaš li se Jelene iz tog perioda i koja je najznačajnija lekcija koju si naučila usput?

Jelena: Naravno da se sećam! Za mene sve to kao da je juče bilo! Mislim da se nije puno toga promenilo, bar ne u načinu na koji posmatram svoju profesiju. Još uvek imam isti entuzijazam što se, kada se bavite umetnošću u Srbiji, graniči sa ozbiljnom dijagnozom ludila. Mislim da je najkorisnija lekcija koju sam naučila lekcija o disciplini. Imala sam tu sreću da sam kroz celo svoje školovanje imala izuzetno autoritativne i zahtevne profesore. Disciplina igra odlučujuću ulogu u ovom poslu jer je pevanje zapravo sport. Zahteva poseban način života i mentalnu pripremu.

NM: Prvakinja si Opere Srpskog narodnog pozorišta, gde si mecosopran. Ljudi te prepoznaju kao Silvu iz Kneginje čardaša, ili kao Rozinu iz Seviljskog berberina. Sada si Pepeljuga u istoimenoj Rosinijevoj operi. Da li je teško identifikovati se sa svim tim različitim ulogama?

Jelena: Ovo je sjajno pitanje jer se opera posle velike revolucionarke Marije Kalas ne posmatra više isto. Ona je unela dramu u operu iako su svi veliki operski kompozitori dramu pisali u partituri, u samoj muzici, ali ta muzika je, izgleda, čekala svoje vreme, da se pokaže u punom spektru emocija kroz dramsku radnju na sceni. Opera se ranije režirala dosta statično, nije se obraćala velika pažnja na lik koji se tumači jer je dovoljno teško otpevati ono što piše u notama i smatralo se da je to dovoljno. Na sreću, ta vremena su davno prošla. Danas imamo opere čija se inscenacija ne razlikuje puno od inscenacije neke dramske predstave. Kriterijumi se podižu. Naš obrazovni sistem još uvek kaska za vremenom tako da, recimo, na Fakultetu muzičkih umetnosti na kome sam ja studirala, ne postoji predmet Gluma niti Scenski pokret, Ples. Ova činjenica otežava snalaženje na sceni jer jedan mladi operski pevač nije upoznat sa osnovnim tehnikama glume niti ponašanja na sceni. Dakle, primoran je da sve skuplja usput, da se snalazi, a to je teško. U toku svoje karijere sam imala sreću da radim sa sjajnim režiserima koji, ne samo što su imali genijalne ideje, već su mi davali i odlične savete kako bih bila što ubedljivija. Uvek se počinje od onog poznatog načela “ja u datoj situaciji”. Sprovesti ovo načelo u delo nije ni približno lako kako zvuči ali vremenom se razvije neki refleks, čovek nauči da se opušta, da se igra, da uživa. Ako smo mi sami po Jungu i dobro i loše, onda smo i anđeo i đavo, i ubica i svetac. Sve je to u nama, samo treba kopati, a to često nije baš najprijatniji posao.

NM: Uporedo sa nastupima na domaćoj sceni gradiš i svoju internacionalnu karijeru. Postoji li neka razlika između domaće i strane scene u smislu metodologije rada? Gde najviše voliš da nastupaš?

Jelena: Najviše volim da nastupam kod kuće! Tu je sve moje, poznato. Imala sam divna iskustva po teatrima u kojima sam gostovala. Izdvojila bih Državnu operu i balet u Alma Ati u Kazahstanu. Velika dvorana je sjajno konstruisana i, iako sam se blago rečeno prepala kada sam prvi put stala na scenu jer je sala ogromna, pevati tamo je izuzetno prijatno! Akustika je neverovatna, što pomaže samom glasu jer može beskrajno dinamički da se nijansira bez straha da li će se glas čuti do poslednjeg reda. Nema velike razlike u samom procesu rada. Moram da kažem da je u gotovo svim zemljama u kojima sam gostovala budžet za operu neuporedivo veći nego kod nas i samim tim su u mogućnosti da se bolje organizuju i sprovedu maštu svakog režisera u delo. To je osnovna i jedina razlika. Opera Srpskog narodnog pozorišta ima zaista nekoliko jako dobrih produkcija sa kojima može slobodno da gostuje bilo gde u svetu i bude po kvalitetu rame uz rame sa značajnijim teatrima.

 

NM: Kvalitetna opera je uvek spoj dobre glume, pevanja, scenskog nastupa. Osećaš li nekada tremu pred početak nastupa?

Jelena: Tremu imam gotovo uvek! Nikada ne izađem na scenu potpuno smirena. To je oduvek bilo tako. Pretpostavljam da je to neka vrsta odgovornosti. Ne znam, u ovom poslu se čovek stalno dokazuje, ako ne drugima, onda sebi. Često brinem da li ću uspeti da otpevam neki težak pasaž onako kako sam želela, da li će mi glas zvučati dobro na predstavi, da li ću odigrati dobro koreografiju koju inače teže usvajam, tako da kad dođe trenutak da se zavesa podigne, često imam utisak da nisam dovoljno spremna. A taj utisak često nema veze sa realnošću. Baš skoro sam shvatila, slušajući jednog sjajnog virtuoza na harmonici i uživajući u njegovoj opuštenosti i nonšalanciji, da ja, kao pevač, nikada neću imati taj luksuz da budem u toku nastupa opuštena kao, recimo, on i zapravo onoliko koliko bih to želela. Ne treba to ni da očekujem. Osnovna razlika je što je moj instrument živ. On je sastavni deo mene. Danas zvuči onako kako se ja osećam, a mi smo svakog dana drugačiji. Što je moja profesorka Radmila Bakočević govorila: ”Na stranu dobra tehnika, dok ne staneš na scenu i ne otvoriš usta, ne možeš sa stopostotnom sigurnošću da garantuješ šta će izaći”.

NM: Pre par godina si u Rusiji igrala čuvenu Karmen. Taj nastup je po mnogo čemu bio jedinstvenog karaktera. Možeš li nam reći nešto o tome?

Jelena: Državna opera Krasnojarsk, Sibir, februar i 30 stepeni ispod nule. Kažu da je te godine zima bila poprilično blaga. Išla sam tamo sa velikom strepnjom. Tih godina je Srpsko narodno pozorište imalo sporazum sa Operom Krasnojarska o razmeni solista. Došao je red na mene, pozvali su me da pevam Karmen koju do tada nisam nikada pevala. Znala sam da me čeka kad-tad jer je pisana za moj tip glasa ali sam se nadala da će doći kasnije, kada budem imala još više scenskog ali i životnog iskustva. Naravno da sam prihvatila jer se takva prilika ne odbija. Imala sam noćne more zbog samih uslova u kojima je trebalo da nastupim. To je njihova stara produkcija koja je išla već nekoliko godina, poslali su mi snimak po kome je trebalo da naučim režiju, a muzički sama da se pripremim. Planirane su bile tri ili četiri scensko-orkestarske probe što bi trebalo da bude minimum za ovako kompleksno delo i preko tri sata muzike. Dobiti više proba nije bilo moguće jer je u pitanju operski festival sa veoma gustim rasporedom predstava. Dobro sam se muzički pripremila, sa balerinom Lidijom Radovanov sam učila koreografiju jer Karmen se bez igre i kastanjeta ne može ni zamisliti. Srećom, postavka je bila klasična u koju se lako može “upasti” jer su priča i kontekst opšte poznati. U Krasnojarsku je došlo do problema u organizaciji tako da sam imala svega jednu probu, a direktnog partnera sa kojim pevam celu predstavu sam srela na samoj predstavi! Srećom, on je bio veliki profesionalac, imali smo dobru hemiju na sceni i bukvalno mi je čitao misli. Predstava je završena ovacijama i niko mi nije verovao da sam Karmen tada pevala prvi put! Tada sam shvatila da ne postoji bezbolan način da se pomere sopstvene granice.

 

NM: Dosad si nastupala u velikom broju različitih opera i opereta. Kako biraš svoje uloge i koja ti je do sada najviše prijala?

Jelena: Već sâm tip glasa određuje ulogu. Recimo, obožavam Tosku ali nažalost nikad neću moći da je pevam jer je ona pisana za spinto sopran (prodoran glas sa dosta metalnog prizvuka). Svaki tip glasa se može još podeliti na nekoliko podkategorija. Tu je jako važno odrediti kojoj podkategoriji se pripada jer se pevanjem pogrešnog repertoara može trajno oštetiti glas ili mu se može značajno skratiti trajnost. Svaki iole dobar pedagog bi morao da zna da odredi koji je odgovarajući fah za nekog pevača. Pošto od početka karijere pevam mecosopranske uloge lirskog faha, biram uloge u okviru takve literature. Jako se dobro osećam u svim Rosinijevim delima i mislim da je to moj put. Kada pevač peva neku ulogu dosta dugo i bez napora, a glas se pritom razvija u dobrom smeru, zadržava pokretljivost, lake su visine i dubine, volumen se povećava, znači da je dobro odabran fah. Pre nedelju dana smo imali premijeru Rosinijeve Pepeljuge i mislim da je to uloga koja mi do sada najviše leži.

NM: Može se reći da si osvojila nagradu za gotovo svaku svoju ulogu, od prve opere pa do danas. Koliko ti znače sve te nagrade?

Jelena: Nagrada uvek znači. To je neka vrsta potvrde da ono što radim ipak nešto vredi. Da ih nema, zapitala bih se da nisam možda pogrešila profesiju.

 

NM: Veliko interesovanje javnosti izazvala je i rok opera Srpskog narodnog pozorišta u kojoj si nastupala. Da li planirate neka nova izvođenja?

Jelena: Rok opera je fenomen koji je samo pokazao koliko ljudi je željno kvaliteta u bilo kom pakovanju. Reč je o najvećim rok hitovima ikada koji su prerađeni za veliki simfonijski orkestar i Big bend zajedno. Bilo je sedam koncerata prošle sezone, do karte nije moglo da se dođe, a kada se puste u prodaju, bukvalno nestanu za pola sata. Novosađani su uvek voleli dobar rok i to se i sada pokazalo. Na znam zaista šta se dalje planira, izvestan je još jedan koncert u oktobru ali nisam sigurna da ću moći i dalje da budem deo svega toga zbog mnogobrojnih obaveza.

 

NM: Imaš li neke uzore, u svom poslu i muzici uopšte?

Jelena: Divim se profesionalcima u muzici ali i uopšte, u bilo kojoj drugoj profesiji. Divim se mojoj profesorki Radmili Bakočević koja je, pored Lučijana Pavarotija i Fiorence Kosoto, otpevala najviše predstava u 20. veku. Divim se Đokoviću i njegovoj mentalnoj snazi. Divim se svim onim ljudima koji teško žive ovde a i dalje sanjaju velike snove. Divim se svima onima koji se bore za nešto i ne odustaju.

NM: Gledajući domaće medije, čini se da ljude generalno gledano sve manje zanima kultura. Koliko je uopšte interesovanje mladih za operu?

Jelena: Mediji su jako moćna stvar i uglavnom se koriste za manipulaciju. Bunimo se zbog raznih rijalitija i gnusnog programa dostupnog svim uzrastima ali se malo šta menja. Nema cenzure. Najgori otpad od programa sada može da dođe u dečje umove. Na državnoj televiziji odavno ne postoji školski, obrazovni program. Moramo se boriti protiv toga. Moramo se baviti decom i učiti ih šta su prave vrednosti. U svim teatrima u inostranstvu postoji program za mlade. Deca se uvode u pozorište od malih nogu, a ne u sedmom razredu. Postoje edukativna predavanja o operi praćena raznim primerima iz literature i predstavljena tako da najmlađima to bude interesantno. Prave se čak i priredbe na kojima deca učestvuju izvodeći odlomke iz nekih laganijih predstava, kostimirani. Samim tim se i upoznaju sa procesom pripreme jedne predstave i uče koliko je zapravo rada potrebno da se izvede neko delo. U Srpskom narodnom pozorištu je pre dve godine stavljena na repertoar prva operska dečija predstava. Reč je o Mocartovoj Čarobnoj fruli, skraćenoj verziji za decu. Ta predstava je izuzetno posećena,a deca su oduševljena! Osmišljeno je tako da su svi na sceni, i orkestar i izvođači i deca. Mislim da je to pravi način da se najmađi upoznaju sa ovom vrstom scenske umetnosti iako opera u Novom Sadu ima publiku mlađe generacije.

 

NM: Kako uspevaš da uskladiš privatne i poslovne obaveze?

Jelena: Teško je uskladiti posao i porodicu. Povremeno jedno mora da trpi. Trudim se da balansiram ali nekad je to stvarno teško. Otežavajuća okolnost je što se moj posao ne završava kad dođem kući. Po povratku sa probe sledi ono beskrajno premetanje misli po glavi, šta i kako bi bilo bolje i ubedljivije izvesti, zašto me toliko zamara neka fraza, da li mi je promaklo nešto što je zaista važno i tako u nedogled. Umetnost je zaista sebična i traži vas celog. Srećom, svi u kući znaju šta znači kad se sprema neka predstava ili koncert pa imaju razumevanja. Najteže mi ipak padaju putovanja. Koliko god želim i volim da putujem, toliko mi je teško kad nisam blizu sina.

 

NM: Šta bi poručila mladim i talentovanim ljudima koji imaju želju da se bave solo pevanjem?

Jelena: Mislim da nije zahvalno davati savete jer svako mora da nađe svoj put, ali ono što je jako važno jeste slediti svoje instinkte, biti uporan i shvatiti da je učenje pevanja posao koji se nikad ne završava. Pevanje je pre svega zanat a da li ćemo stići do umetnosti ili ćemo ostati samo puki izvođači nečijih kompozicija zavisi od mnogo faktora. U svakom slučaju, srećno!

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija u vezi sa tekstom. Redakcija Portala "Naše Mesto" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

avatar
2 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
gameBrane Adžić Recent comment authors
novi stari najviše glasova
Brane Adžić
Brane Adžić

Bravo Jelena!

game
game

Čestitam za sve postignuto do sad, samo nastavi tako. Ti si ponos Kule!
Bravo

Kako ocenjuješ ovo?

4 glasova
Upvote Downvote

(VIDEO) Održana tradicionalna smotra Zimske službe JKP “Komunalac” Vrbas

Vrbas i ove godine deo manifestacije “Noć pozorišta”