(INTERVJU) Branka Parlić: Potrebna je hrabrost da biste se upustili u avanturu i izmestili iz glavnog toka

47

KULA - Seriju intervjua nastavljamo razgovorom sa Brankom Parlić, pijanistkinjom koja je potekla iz Kule, a koja je danas svetski priznata i poznata po svojim interpretacijama savremenih dela umetničke muzike 20. i 21. veka.

Branka Parlić je bila deo prve generacije Muzičke škole u Kuli. Svoje školovanje završila je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu 1979. godine u klasi Olge Mihailović. Svoje znanje je dalje usavršavala kod profesora pariskog Konzervatorijuma Pjera Sankana u Nici. Muzičku karijeru posvetila je izvođenju minimalizma, postminimalizma i savremene umetničke muzike. Danas je nastavnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Njena izvođenja Satija, Glasa i Najmana veoma su priznata u svetu, a posebno u zemljama zapadnog Balkana, kao i jugoistočne i istočne Evrope. Do sada je izdala četiri albuma sa svojim interpretacijama, uglavnom Erika Satija i Filipa Glasa. Video snimci sa njenim izvođenjima navedenih muzičara veoma su popularni i imaju veliki broj pregleda na Jutjubu.

Umetnička je direktorka serijala “Nove uši za Novu muziku”, koja se upravo bavi minimalizmom i postminimalizmom kao muzičkim pravcima, koji su u okviru umetničke muzike na neki način i obeležili period od poslednjih 60 godina.

Sa njom smo razgovarali o prvim muzičkim koracima koje je načinila u Kuli, zatim o njenoj fascinaciji Erikom Satijem i drugim autorima, o uvođenju novih medija na svoje koncerte, takođe i o njenom viđenju savremene muzike i interesovanju mladih za istraživanje i bavljenje novim muzičkim pravcima. O svemu tome možete čitati u narednim redovima.

 

NM: Svoje prve muzičke korake napravili ste u Osnovnoj muzičkoj školi u Kuli, gde je i Vaša majka predavala i ostavila neizbrisiv trag. Da li se sećate tih koraka i da li ste već tada znali da će muzika zauzimati značajno mesto u Vašem životu?

Branka: Nedavno sam na jednom koncertu, ovde u Novom Sadu, srela profesora Jovicu Jerkova. On je osnivač Muzičke škole u Kuli i moj prvi profesor klavira. Ako se dobro sećam, Muzička škola je osnovana 1962. godine, i mene i moju sestru Gordanu mama je odmah upisala. Bilo je tu još dece iz Kule i dece iz naše ulice sa kojima smo se igrale od ranog detinjstva. Bili smo prva generacija đaka muzičke škole. Profesor Jerkov mi je prilikom našeg skorašnjeg susreta pričao kako sam bila toliko mala da je morao da podiže stolicu da bih uspela da dohvatim klavijaturu. Te godine sam upisala i prvi razred osnovne škole. Kao i sva deca tog uzrasta, više sam provodila vreme u igri, a vežbanje klavira mi je bilo dosadno. Tek negde u trećem razredu sam počela rado da vežbam i da se radujem nastupima na školskim javnim časovima. Do tada je klavir u našoj kući bio samo deo nameštaja ispod koga smo se sestra i ja rado igrale. Vežbanje je prestalo da mi bude dosadno možda i zbog “atmosfere” samog mesta, jer kao da smo živeli u kući Dr Dulitla. Ponekad je muzika sa starog bečkog klavira bila praćena glasanjem domaćih životinja iz dvorišta veterinarske stanice, koju je moj otac Uroš osnovao. Živeli smo u kući sa ajnfortom i sa mustrama omalanim gonkom. Sve do kraja osnovne škole nisam bila sigurna da li ću nastaviti sa muzikom ili ću upisati gimnaziju. Uz roditeljske savete i savete profesora Jerkova odlučila sam da odem u Novi Sad i upišem srednju muzičku školu. Nova sredina, nova škola, klavir, takmičenja, višesatna vežbanja i mnogo novih prijatelja me je potpuno udaljilo od Kule. Nakon srednje škole otišla sam u Beograd na studije. U Kulu sam odlazila samo da provedem malo vremena sa roditeljima. Nakon toliko godina i zbivanja, izgubila sam kontakte sa mojim prijateljima iz škole i sada žalim zbog toga.

Drago mi je da se sećate moje majke Henriete Parlić. Da, ona je radila kao nastavnik klavira i dugo godina je bila direktor Muzičke škole. Ja i sada srećem moje kolege profesore muzike koji su bili đaci moje majke i to jeste potvrda da je moja majka na dobar način uspela da ih animira i usmeri ka ovom pozivu.

NM: Rođeni ste u Tetovu, živeli u Kuli, školovali se u Beogradu, a sada radite u Novom Sadu. Sarađivali ste sa mnogim izvođačima, kako u regionu, tako i širom Evrope. Izvodite dela mnogih kompozitora sa različitih meridijana. Da li je sve ovo uticalo na Vaše kosmopolitsko poimanje muzike i stvarnosti?

Branka: Na moj izbor muzike najviše je uticala otvorenost, posebno za novu umetnost, odnosno “novu umetničku praksu” koja je nalazila svoj prostor u Jugoslaviji 70-ih godina. U to vreme bila sam student klavira na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Susret sa zanimljivim umetnicima i muzičarima u SKC-u (Studentski kulturni centar), sredina u kojoj sam se kretala, prijatelji i kolege sa fakulteta, rad sa Ansamblom za Drugu novu muziku… sve je to doprinelo da otkrijem novi zvuk, nove ideje i da shvatim da je to prostor u kome ubuduće želim da se krećem.

NM: Publici i muzičkim krugovima najpoznatiji ste po svom izvođenju Satija i Glasa, koje najčešće interpretirate. Šta Vas je to privuklo ovim kompozitorima?

Branka: Komedijaš slučaj me je uputio na muziku Erika Satija. Crtani film “Satimanija” Zdenka Gašparevića iz 1978. zapravo je animirana fantazija na muziku Erika Satija. Film i muzika su me toliko očarali da sam posvetila puno vremena istraživanju i pronalaženju literature ovog neobičnog kompozitora, a to nije išlo tako lako i brzo kao danas u eri interneta koji nam omugućava da za kratko vreme pronađemo sve što nas interesuje. Pošto je Satijeva muzika bila daleko ispred svog vremena, njene karakteristike se nalaze u muzici s kraja 20. veka i u današnjoj muzici. Tako da je moje interesovanje za američke minimaliste, a među njima posebno za Filipa Glasa, potom i za druge američke i evropske kompozitore, sasvim logičan sled. Još krajem studija, kao član Ansambla za Drugu novu muziku, započelo je moje zanimanje za muziku vremena u kom sam živela.

NM: Tokom cele karijere bavite se minimalizmom u savremenoj umetničkoj muzici. Koji je karakter ovog muzičkog pravca? Stvar prolaznog trenda ili je reč o grani umetničke muzike koja postavlja temelj neke nove muzike za novo doba?

Branka: Ideje minimalizma hronološki, u istoriji muzike, pripadaju početku prošlog veka. Već prva izvođenja Satijevih “Gnosijena” za mene su imala epifanijsko iskustvo. Potpuna sloboda u interpretaciji. Repeticija je stvarala dosledan mantrički ritam, oslobađala dah, otvarala prostor za boje, ton, zvuk… Džon Kejdž je sredinom prošlog veka stao u odbranu Satija parolom “Nije u pitanju Satijev značaj, on je neophodan”.

Karakteristike Minimalizma preuzete su iz indonežanske muzike Gamelan, tradicionalne indijske muzike i afričkih ritmova. Spoj ritma, kao glavne karakteristike muzike Istoka, sa harmonijom muzike Zapada je najsažetija definicija Minimalizma. Ovaj pravac svakako nije trend jer evo postoji i razvija se već gotovo 60 godina. Minimalizam je danas jedan od najznačajnijih muzičkih pravaca.

NM: Na svojim koncertima ste ranije angažovali koreografe i glumce. Veliki značaj pridajete osvetljenju i upotrebi novih tehnologija. Da li Vi u stvari sugerišete novu metodologiju slušanja muzike?

Branka: Satijev opus je omogućio da pojedini delovi koncerta imaju performativni karakter. Dvadeset dva minuta dugu projekciju nadrealističkog filma “Međučin” (Entracte) Fransisa Pikabije i Renea Klera iz 1924. pratila je kompozicija “Cinema” Erika Satija, pisana za taj film u eri nemog filma. “Jack in the box” kao diskretna pantomima nespretnog arlekina u dinamičnom izvođenju klarineta i klavira. Posebno iskustvo je izvođenje kompozicije “Uznemiravanje” (Vexations), višesatni muzički maraton koji se sastoji u ponavljanju kratkog motiva 840 puta. Da parafraziram francuskog kompozitora i kritičara Rolanda Manuela da Satijev značaj leži u onome što je izazvao da bude urađeno, a ne u onom što je uradio. “Mad Rush” Filipa Glasa imao je malu koreografsku vrtložnu minijaturu; mali muški hor u kompoziciji engleskog kompozitora, pijaniste i harmonikaša Hauarda Skemptona posvećenoj značajnom britanskom avangardnom kompozitoru Kornelijusu Kerdjuu… Svaki moj koncert ima naziv, a preko pažljivo odabranog rasporeda kompozicija, kratkog intrigantnog “ekscesa” uvođenjem novih medija, diskretnog osvetljenja koje “boji atmosferu”, stvara se potpuniji doživljaj.

NM: Budući da ste predavač na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde radite sa mladima, možete li nam reći kakvo je interesovanje mladih ljudi za istraživanje novih muzičkih pravaca?

Branka: “Ne plod iskustva, samo iskustvo je cilj”.

Ne samo radoznalost, potrebna je i hrabrost da biste se upustili u avanturu i izmestili iz glavnog toka. Radim na Katedri za klavirski praktikum i naš predmet je zastupljen na velikom broju studijskih grupa. Što znači da studenti koji studiraju Muzičku pedagogiju, Kompoziciju, Muzikologiju, Etno muzikologiju, Solo pevanje i Orgulje imaju između ostalog i predmet klavir. Osim pedagoške delatnosti, kao koncertni pijanista i predavač afirmišem Novu muziku dugi niz godina kroz svoje koncerte, predavanja i radionice. Već šest godina držim radionicu pod nazivom Izvođačka praksa Nove muzike na kojoj se bavimo isključivo intepretacijom muzike druge polovine 20. veka i 21. veka. Pedagoška praksa na Akademiji umetnosti osim individualne nastave ima i svoj “kreativni” deo u kome Katedra organizuje godišnje koncerte pod motom prve rečenice koja je u odgovoru na ovo pitanje. Na programu su savremeni kompozitori kao i autorska dela studenata kompozicije.

Naporno je to putovanje između uspavanih institucija i digitalne kakofonije. Predavanje, radionice kao i koncerti naše katedre uvek imaju publiku i to uglavnom mlađu i to je ono što me hrabri i podstiče da nastavim da radim na promociji i afirmaciji Nove muzike.

NM: Umetnička ste direktorka koncertnog serijala “Nove uši za Novu muziku”. U kom će se pravcu po Vašem mišljenju kretati muzika – ka fuziji ili kreiranju novih muzičkih pravaca?

Branka: Pravac u muzici koji mene zanima je Minimalizam, tako nazvan sredinom 20. veka kada je nastao, a kasnije se razvija pod nazivom Postminimalizam. Mnogi muzikolozi današnji pravac kod kompozitora srednje i mlađe generacije nazivaju Totalizam u muzici. Polako se brišu granice između žanrova. Vrlo često srećemo da su kompozitori umetničke muzike mlađe i srednje generacije ujedno i poznati instrumentalisti, pevači ili frontmeni alternativnih rok bendova, kao što je Džoni Grinvud iz “Radioheada”, potom američki pevač, multiinstrumentalista i kompozitor indie rock i umetničke muzike Sufjan Stevens. Naziv serijala “Nove uši za Novu muziku” je rečenica koja pripada Džonu Kejdžu, a mogla bi da se nastavi takođe citatom ovog kompozitora, teoretičara muzike, mikologa: “… od samog početka lišiti se interesa, prihvatiti da je zvuk zvuk a čovek čovek, napustiti iluzije o idejama poretka, izrazima osećanja i sve nasleđene estetske smicalice”.

Minimalizam i Postminimalizam su pravci koje pratim od same njihove pojave i samo ti pravci su zastupljeni na serijalu “Nove uši za Novu muziku”.

NM: Svedoci smo da ljudi u današnje vreme sve manje vremena posvećuju sebi i svojim emocijama, a da su nekada pozitivne društvene vrednosti svoje mesto ustupile površnoj zabavi namenjenoj najširem auditorijumu, koja se uglavnom plasira putem tv ekrana. Može li kvalitetna muzika da se izbori sa tim?

Branka: Taj privid zabrinutosti u globalnom selu zaslepljen je politikom spektakla. Tek smo na početku digitalne ere. Umetnička muzika, umetnost uopšte gubi trku jer, jednostavno, uslovi trke nisu jednaki. Kvalitetnih umetnika ima puno u svim generacijama ali bez podrške društva i sredine teško je biti u potpunosti posvećen umetnosti. Najpre škole, kao obrazovne ustanove, ne posvećuju dovoljno vremena opštem obrazovanju, kulturi i umetnosti. Sećam se da je nekada bilo uobičajeno da škola organizuje zajednički odlazak u bioskop, muzeje, u pozorište i na koncerte. Jedne godine u organizaciji Osnovne škole “Isa Bajić”, ne sećam se koji sam razred bila, išli smo u Beograd na koncert orguljske muzike. Koncert se održavao u Domu sindikata. Bio je to doživljaj za sve nas jer smo po prvi put imali priliku da uživo čujemo umetničku muziku izvedenu na orguljama.

NM: Šta biste savetovali mladim ljudima koji muzici žele da se posvete u smislu da im to postane životni poziv i profesija? Koliko je taj put težak i da li je izvestan u pogledu egzistencije?

Branka: Ne bih davala savete jer je danas društvena klima takva da je neizvesnost jedina izvesnost. Teško je predvideti budućnost i koliko će kultura i umetnost biti potrebni u društvu u kakvom sada živimo. Bojim se da će kao nepotrebni, biti definitivno skrajnuti. Volela bih da me vreme koje dolazi demantuje.

Bane Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

18.08.
0638277XXX
OGL prodajem kombi mercedes sprinter 8+1,2005god.moze zamena za wv šarana.0638277144
17.08.
0642557XXX
OGL prodajem radio, lampas ispravan 50?e 0642557027.
14.08.
063522XXX
OGL Prodajem jednosoban stan u Kuli. Ulica Maršala Tita, kompletnorenoviran, uknjižen. Kontakt telefon 063522137
13.08.
0612525XXX
OGL Na prodaju Toy pudle aprikot boje od vrhunskih roditelja. Tri decka i jedna devojcica. Rodjeno 08.07 cena 150 evr tel 062730597 Crvenka
11.08.
063533XXX
OGL Prodajemo dvosoban stan u centru Kule, Trg Oslobodjenja 2. Iznad Ideje. Informacije na: 063533005
Postavite vaš mali oglas ODMAH - Klikni ovde