U susret monodrami o Milutinu Milankoviću, razgovor sa glumcem Savom Radovićem

Savo Radović je publici pre svega poznat kao Cile student iz Varljivog leta `68. Ova čuvena uloga desila se na samom početku njegove glumačke karijere, Takođe je poznat i po mnogim drugim ulogama, kako filmskim, tako i pozorišnim. On je režirao veliki broj pozorišnih komada, a u našoj sredini poznat je i po saradnji sa Pozorištem „Stevan Sremac“ iz Crvenke, za koje je režirao neke veoma uspešne pozorišne komade.

O svojoj saradnji sa crvenačkim pozorišnim ansamblom govori kroz prizmu najlepšeg mogućeg iskustva. Na kraju krajeva, zajedno su osvojili sve moguće nagrade, glumačke i rediteljske, od kulskog Festivala amaterskih pozorišta Srbije, pa do zlatnih maski koje su više puta osvajali na najprestižnijem festivalu pozorišnog amaterizma u regionu, Festivalu festivala u Trebinju.

Ovoga puta, Savo Radović će se u Kuli naći sa povodom. On će u nedelju 23. decembra izvesti monodramu „Uspomene“ koja govori o prelomnim trenucima u životu čuvenog naučnika Milutina Milankovića. Kaže da mu je ovaj naš naučnik privukao pažnju još u mladosti, ali je njegova fascinacija počela nešto kasnije. Njegov cilj jeste da kulsku pozorišnu publiku u nedelju oplemeni svim onim što je krasilo velikog naučnika, u smislu duha, nauke, dostignuća, karaktera i poštenja.

Predstava „Uspomene“ naći će se na repertoaru Kulturnog centra u Kuli u nedelju 23. decembra od 20:00 časova.

NM: Jedna od uloga za koju Vas publika najviše vezuje bila je uloga Cileta u filmu „Varljivo leto ’68“. Da li je ona na neki način odredila i uticala na dalji tok Vaše karijere?

Savo: Tada ona nije presudno uticala na dalji tok karijere, ali je postala znak prepoznavanja i to je ono što često prati glumce. Ja se od najranijeg detinjstva sećam da je Ljuba Tadić imao nadimak Amazonac. Ljudi su zaboravili i koja je serija u pitanju i kakva uloga, ali je on u celoj zemlji bio Amazonac. Iako je bio jedan od naših najuspešnijih glumaca, prvi dobitnik Dobričinog prstena, iako je tada već ostvario niz značajnih uloga i dobio vredne nagrade, on je bio Amazonac. Tako je bilo i sa Batom Stojkovićem. On je punu glumačku afirmaciju doživeo u zrelim godinama pa čak i onu najveću je ostvario u poznim, ali je u seriji „Diplomci“ igrao epizodnu ulogu gde mu je nadimak bio Bubuleja i posle su ga godinama, iako ga je to nerviralo, zvali Dule Bubuleja. Malo ko je znao da se zove Danilo Stojković. Meni nadimak Cile student godi jer je u pitanju jedan izuzetno značajan film koji u stvari vremenom dobija na vrednosti, potvrđuje se njegov kvalitet jer „Varljivo leto ’68“ nije tako započelo. Ja sam po završetku snimanja tog filma otišao na odsluženje vojnog roka u Istri i pratio sam Pulski festival. „Varljivo leto“ te godine nije ušlo u konkurenciju Pulskog festivala, čak nije dozvoljeno ni da bude prikazan ni u onom pratećem programu, međutim to kako su ga nazvali „nekomunikativnim“ publika je demantovala već u prvoj sezoni i to je činila sve više i više. Ono što publika malo zna je da je film čak i cenzurisan. Postoje scene koje su sečene i imate, recimo, jednu kada mene glumica Ivana Mihić posle šišanja i brijanja pita: „Cile, jeste li to Vi?“ Ja u originalu govorim da to nisam više ja, kako su iznevereni njihovi studentski ideali i slično. To danas izgleda krajnje bezazleno, ali osamdesetih godina nije moglo da uđe u film. Ako obratite pažnju, možete da primetite asinhronitet. Umesto te rečenice, ona mi je rekla: „Šta ste to uradili, Cile?“, a ja kažem „Ništa, eto, ošišao sam se“. Meni je drago što je taj film letos digitalizovan i ta nova verzija je zatvorila novoosnovani Festival podunavskih zemalja, međunarodni filmski festival na Smederevskoj tvrđavi. Gotovo sva publika je bila mlađa od toga filma i ona ga doživljava, čini mi se, uzbudljivije nego ikad ranije. Prati se svaka duhovitost, svaka kreacija. Nažalost, malo nas je ostalo iz tog filma. Upokojio se i Mija Aleksić, Bata Stojković, Žika Milenković i niz drugih glumaca, a nas nekoliko preostalih je išlo u Smederevo da se pokloni.

 

NM: U toku dosadašnje karijere glumili ste u velikom broju predstava, igrali u mnogim filmovima i serijama, ali i režirali mnoge pozorišne komade. Šta Vam od svega navedenog pričinjava najveće zadovoljstvo?

Savo: Režirao sam negde oko trideset pozorišnih komada i pored toga sam se i dalje bavio glumačkom pedagogijom. Predavao sam glumu u srednjoj glumačkoj školi i to je meni bilo nešto što mi je tada činilo najveće zadovoljstvo jer to je jedan najdelikatniji period života, odrastanja i sazrevanja ljudskog i naravno glumačkog u tom stručnom, umetničkom smislu. Mnogo sam voleo da radim sa đacima. Danas su oni uspešni glumci i stariji nego što sam ja bio kada sam im predavao, ali kažem to je ostalo jedna od najlepših uspomena u mom životu, neposredno učestvovati u tom radu i doživljavati napredak. Drugo što bih izdvojio jeste da sam režirao u svim kategorijama glumaca: profesionalnim, akademskim, svojim đacima, vojnicima, studentima glume, amaterima… Rad sa amaterima i režiranje u amaterskim pozorištima veliko je zadovoljstvo.

NM: Šta mislite koja je razlika između amaterizma i profesionalnih pozorišta u kvalitativnom smislu?

Savo: Imao sam veliku čast da otvorim Republički festival amaterskih pozorišta u Kuli i u tom pozdravnom govoru sam upravo govorio i o tome da su mnogi dobri amateri otišli na Akademiju i postali profesionalci ili su ostali dobri amateri. Danas se pojavio jedan novi fenomen, niz privatnih škola. Vi ste nekada imali glumce kao što je genijalni Pavle Vuisić ili Nedu Arnerić koja je samo upisala studije glume, ali ih nije završila. Dakle, to je ono što bismo mogli nazvati naturščicima, ali vrhunskim talentima i vrhunskim glumcima. Tako se dešava i sa amaterima koji se nisu usavršavali. Imali ste talentovane glumce, školovane i neškolovane, sa ili bez stručnog umetničkog obrazovanja, a danas se pojavila mogućnost da netalentovan čovek završi neku od privatnih škola, pa da imate obrazovanog, a netalentovanog glumca. Nažalost, to je fenomen koji je preplavio Srbiju. Ja ne znam da li iko može da nabroji koliko postoji privatnih, visokoškolskih ustanova za studije glume. Što se tiče mog rada sa amaterima, on je najzanimljiviji jer se sa njima najlepše ispričam. Najstudioznije analiziramo materijale. Najviše uzbuđenja doživljavam sa njima, predstave za njih i njihove kreacije imaju mnogo veći značaj nego one u profesionalizmu, pa čak i ta slavlja su bogatija, raskošnija i uzbudljivija u amaterizmu. Zato je meni najdraže da tu radim.

 

NM: Domaćoj publici ste poznati po izuzetno uspešnim predstavama koje ste režirali u crvenačkom pozorištu. Kakvo iskustvo nosite iz Crvenke i da li biste ponovo radili sa amaterskim pozorištima iz naše opštine?

Savo: Nosim najlepše moguće iskustvo, divnu saradnju i vrhunske rezultate. Amaterska družina i ja, kao reditelj pozorišta „Stevan Sremac“, nadmetali smo se sa vrhunskim rediteljima, akademskim profesionalcima, koji su čak stariji i iskusniji od mene. Već u prvoj sezoni, predstava Aleksandra Galina „Konkurs“ bila je najbolja u Vojvodini, najbolja u Srbiji i dobila dve Zlatne maske na festivalu u Trebinju koji je nekada bio savezni, a sada je međunarodni. To je najviše priznanje dramskih amatera. Sledeće godine se desilo nešto slično sa komadom „Divlje meso“, nedavno preminulog makedonskog pisca Stefanovskog, opet je pozorište „Stevan Sremac“ trijumfovalo na nivou Vojvodine, Srbije i opet je bilo u Trebinju. Opet su osvojili Zlatnu masku za glumu i ja sam dobio nagradu za režiju. Dakle, izuzetni takmičarski uspesi, vrhunski kvalitet u dramskom amaterizmu i jedna prelepa saradnja. Sa nekima od njih sam postao i blizak prijatelj i družim se do dana današnjeg. Ja sam još za vreme rada govorio tadašnjoj upravnici da bih voleo da otvori mogućnost nekome drugome da radi, da ne dosadim, ali sad je prošlo dovoljno vremena i mogao bih ponovo da radim, naravno, sa zadovoljstvom. Imate odlične glumce. Najvrednije nagrade koje postoje, Zlatne maske, već same po sebi govore kakav je njihov značaj. Dobila ih je Biljana Lesi iz Kule, Cvijeta Jovanović Mučalica je dobila dve Zlatne maske, Zoran Radulović takođe dve. Pokojni Vinko Stupar je, čini mi se, dobio tri i niz drugih nagrada. Zaista jedno prelepo iskustvo za ceo život.

 

NM: Veoma ste aktivni u svom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu. Možete li nam otkriti na čemu trenutno radite?

Savo: Trenutno radim na komadu Oskara Vajlda koji se zove „Idealni muž“. Reditelj je Predrag Štrbac, inače stalni član Srpskog narodnog pozorišta iz Novoga Sada. Nakon novogodišnjih i božićnih praznika se očekuje premijera, dakle krajem januara.

 

NM: Vaša predstava „Uspomene“ posvećena je Milutinu Milankoviću. Da li je ona nastala kao plod Vašeg ličnog interesovanja za lik i delo poznatog srpskog naučnika? Nedavno kada sam boravio u kraju odakle je Milutin Milanković, video sam postavljene table na kojima je lepo naglašeno da je on tu rođen. Čuo sam da tamo imaju muzej posvećen njemu, tako da je zanimljivo da oni ulažu u to.

Savo: Muzej je zajednički. Ta kuća je bila prodata, a zatim je otkupljena i obnovljena i stalno se dopunjuje. To se postiglo zajedničkim naporima dve države i lepo je što su Srbija i Hrvatska tako nešto uradile zajedno. Đorđe Nešić, koji je ovde završio književnost, inače vrlo značajan pesnik, je direktor tog kulturno-naučnog centra koji se nalazi u robnoj kući. Jednom sam igrao „Uspomene“ Milutina Milankovića baš tu i bilo je izuzetno uzbudjivo, na šta god da ukažem, gde god da se okrenem, vidi se nešto od onoga o čemu govorim. Evo, sada se navršilo šezdeset godina od upokojenja Milutina Milankovića, a postoje ljudi koji ga se sećaju, postoje njegovi studenti koji su sada profesori.

Ja sam malo znao o Milutinu Milankoviću i u ranoj mladosti mi je pažnju skrenulo nešto što sam pročitao, jedno mišljenje, jedna karakteristika koja je napisana o njemu posle rata, a to je da po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki, da marksizam i lenjinizam uopšte ne poznaje, niti pokazuje interes, da se smatra za političkog neprijatelja, da će takav umreti i da je nepopravljiv. To je mene u mladosti zainteresovalo da malo više saznam o Milutinu Milankoviću, međutim presudni uticaj je bila ponuda da ga igram u jednom kratkom filmu. To je bio deo programa za otvaranje Univerzijade u Beogradu i maska, perika, kostim, sve ono što je meni potrebno da izučim u karakteru, u stavu, gestu, pokretu, glasu i govoru stalo je u nekoliko minuta. Međutim meni je svejedno da li igram Milankovića u 8 ili u 108 minuta, došao sam do ogromnog materijala. Kada su to ljudi saznali, puno njih mi se nudilo, profesori sa univerziteta, ljudi koji su ga poznavali, jako mnogo ljudi sam upoznao i nekako mi je bilo krivo da taj sav materijal o njemu ostane negde kod mene u fioci. To je bio glavni podsticaj da napravim monodramu i ona je u stvari deo njegove autobiografije. Da bi se to ostvarilo na sceni, ja sam bio prinuđen da odbacim oko 99 posto vrednog materijala. Dakle, ovaj sat predstave koji igram je samo jedan posto njegove autobiografije. Da bih je celu teatralizovao na sceni, bila bi potrebna predstava od 100 sati. To je bilo teško izabrati, ali ja se nadam da sam našao jednu celinu, tražeći dramu tog čoveka kada se našao u najtežem trenutku, ostareo, penzionisan i kada mu sin jedinac odlazi u Australiju. Međutim, Milanković se ne da, ne gubi nadu, svestan je shvatanja svog dela i vrednosti svojih opredeljenja. Tako sam došao do ideje predstave.

NM: Šta vas je to fasciniralo kod Milutina MIankovića kao naučnika?

Savo: On je po obrazovanju građevinski inženjer i bio je prvi Srbin doktor tehničkih nauka na svetu. Osim toga, on se bavio nizom različitih disciplina. Imao je mnogo uspeha, patente u Beču, značajne građevinske projekte, a po dolasku u Beograd 1909. godine, pozvali su ga sa Filozofskog fakulteta da predaje primenjenu matematiku, astronomiju, nebesku mehaniku i teorijsku fiziku. U svim tim oblastima je ostavio značajna ostvarenja. Njegovo kapitalno delo je Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba. Šta je suština? To je životno delo, 30 godina je radio na njemu, ali je dao dva fundamentalna doprinosa u svetskoj nauci. Jedno je odredilo sve planete u Sunčevom sistemu, a u drugom je objavio sve ono što se desilo u geološkoj prošlosti naše planete Zemlje, o klimatskim promenama i o onome što se može očekivati u budućnosti. Ima mnogo priznanja koje je on dobio. Tri nebeska tela danas nose njegovo ime, jedan asteroid, krater na Marsu i krater na Mesecu. Ja ću izdvojiti najvrednije, NASA ga je proglasila jednim od 15 najznačajnijih nučnika svih vremena koji su se bavili prirodnim naukama. To spominjem zato što je NASA izuzetno značajna, potrošili su milijarde dolara za letelice, satelite, sonde, kamere i razna istraživanja. Ono što mene kao laika najviše fascinira je to da su izmerili temperaturu na tom delu Marsa i da je ona u stepen onakva kakvu je Milanković u svom kabinetu na Beogradskom univerzitetu pre 100 godina izračunao olovkom.

Milutin MIlankovć je doživeo ono što se dešava sa najvrednijim naučnim ostvarenjima, a to je da ta dela vremenom dobijaju na značaju jer se potvrđuju, primenjuju i produbljuje razumevanje onoga što sadrže. Osim toga, za mene jedan od važnih njegovih ostvarenja jeste, do sada, najprecizniji kalendar koji je ikada napravljen. Milanković je računanje kalendara počeo na osnovama matematičara profesora Maksima Trpkovića, ali ga je potpuno dovršio. Na kongresu, koji je 1923. godine održan u Carigradu, gde su učestvovali sa svojim predlozima predstavnici pomesnih pravoslavnih crkava, njegov kalendar proglašen je najboljim i najpreciznijim. Poređenja radi, julijanski kalendar i taj način računanja vremena sadrži odstupanje od jednog dana na svakih 128 godina. Zato i imamo tu razliku od 13 dana u odnosu na gregorijanski kalendar, a uskoro će biti i 14. Gregorijanski kalendar, precizniji, ima to odstupanje na 3.225 godina, a kalendarski sistem našeg naučnika Milutina MIlankovića to odstupanje ima negde na oko 30.000 godina. Znači, za 30.000 godina će se desiti razlika od jednog dana, ako bude nekog živog na planeti da pomeri kalendar za taj jedan dan. Nažalost, takvi su bili međusobni odnosi i društvena i politička situacija u svetu posle Prvog svetskog rata, sovijetske revolucije, potom je došao Drugi svetski rat i mi nikada nismo primenili taj kalendar. Nismo primenili svoje ostvarenje koje je ocenjeno najvrednijim, a danas ga primenjuje niz pomesnih pravoslavnih crkava i u nekih 800 godina on se poklapa sa gregorijanskim kalendarom za one praznike koji su fiksni.

 

NM: Kao najavu ove predstave, koja se u kulskom pozorištu daje 23. decembra, možete li nam reći šta publika može da očekuje? Koja je Vaša poruka publici?

Savo: Ja sam ovde učinio napor da to bude odrađeno do najsitnijeg detalja u kostimu i maski i da vizuelno izgleda što bolje može. Nigde nisam pronašao filmsku zabelešku, dakle postoje samo fotografije, opisi, razgovori sa njegovim savremenicima i mašta. Publika će imati taj vizuelni doživljaj, sa druge strane sve ono što kazujem, sve ono što je verbalno u predstavi, jesu njegovi tekstovi, ono što je on govorio i beležio. Osim toga, snimljena su i dva sasvim kratka dokumentarna filma. Na početku je film u kome se vide njegova najznačajnija ostvarenja, a na kraju najvrednija priznanja koja je dobio za svoj rad.

Ja bih pre svega želeo da se publika oplemeni jednim izuzetnim čovekom, u smislu uma, duha, nauke, dostugnuća, karaktera i poštenja. Znam da pozorište ne može da čini velike promene, ali mislim da može značajno da oplemeni ljude jer sam nekoliko puta igrao ovu predstavu. Posle svake predstave meni neko priđe da razovara o toma šta je saznao iz predstave. To nije mogao nigde da pročita već samo da doživi te večeri, pa ako se pedesetak ljudi od sve te publike zainteresovalo i oplemenilo, za mene je to veliki uticaj. Milutin Milanković pored svega ovog, značajan je i kao izuzetan patriota. Većina naučnika s početka XX veka školovala se po inostranstvu, pa su se vratili ovde. Neki velikani, kao Tesla ili Pupin, otišli su Sjedinjene Američke Države jer su tek tamo imali uslove da ostvare svoje ciljeve. Milutin MIlanković je kao veliki bogataš, dete buržujske porodice iz Dalja, kao vrhunski obrazovan čovek i državljanin Austrougarske sa izuzetnim nameštenjem u Beču sa velikim zaradama, sve to napustio i rekao: Idem tamo da uzmem ono što mi moja zemlja nudi i ono što može da mi pruži. Beč je tada već bio Beč, a Beograd je bio jedna palanka oslobođena od Turaka. On je sve to napustio i došao da radi za malu platu da bi se posvetio nauci, da bi ostvario značajno delo i da bi se odužio svom narodu. Meni je to nešto što danas izgleda čudesno i neverovatno, za mene najuzvišeniji primer patriotizma.