(INTERVJU) Vojin Ačanski: Kula se izdvajala znanjem i snagom ljudi u onoj srećnoj Jugoslaviji

179

KULA - Vojin Ačanski je građevinski inženjer i čovek sa iskustvom, koji je učestvovao u izgradnji Kule u najsretnija vremena. Uz to je i poznavalac kulske istorije i hroničar koji je kroz seriju sjajnih tekstova opisao neke detalje i fenomene iz prošlosti grada u kome živimo.

Vojin Ačanski / Foto: N. Janjanin

Vojin Ačanski je pre svega čovek od struke, građevinski inženjer sa velikim iskustvom koje je izgradio u najsretnijim vremenima. Njegov profesionalni put bio je potpuno logičan, baš kao što je bilo logično i to neko vreme u kome je on gradio svoju karijeru. Počeo je kao šef operative, bavio se inženjerskim poslovima, a na kraju bio i generalni direktor svog preduzeća.

Pored toga, radio je i kao profesor građevinske škole u Crvenki. S druge strane, njegov profesor istorije, čuveni Radivoj Miša Ačanski ga je gurnuo u svojevrsnu istraživačku avanturu u vezi sa Kulom i njenom istorijom. Tako je počeo da piše za “Proleće na čenejskim salašima”, a njegovi tekstovi izašli su u čak 22 knjige.

O Kuli nam je ispričao mnogo toga. O velikim građevinskim i infrastrukturnim projektima na kojima je radio sa svojim timom, preko nekih ideja koje su se odnosile na rešavanje i danas aktuelnih problema, do neverovatnih anegdota i priča o staroj Kuli i njenim žiteljima do kojih je došao kroz istraživanje i razgovor.

Upitali smo ga i za profesionalno mišljenje i stav o nekim za nas građane nerešenim pitanjima, kao što su problemi bazena, urušavanja Telečke visoravni, napuštene zgrade “novog” Doma zdravlja. On je o svemu tome govorio otvoreno i bez ustezanja – kao profesionalac i inženjer sa iskustvom.

Govorio je i o Rotari klubu gde je koordinator za Kulu i jedan od članova. O svemu tome, kao i o mnogim drugim temama čitajte u okviru intervjua koji sledi.

 

NM: Može se reći da ste inženjer starog kova. Možete li povući neku paralelu kako se radilo nekad u odnosu na to kako se radi danas u Vašoj struci?

Vojin: Ovaj posao se uči celog života, pa ipak te neka novost, novi postupak ili materijal iznenadi. Pre svega se mora poštovati zanat i ne stideti se da ga stalno i stalno učiš. Složena struktura zanata koji na kraju daju konačni rezultat u lepoj zgradi, ulici, dečjem vrtiću, kući ili fabrici je sublimacija mnogo struka koje se međusobno prožimaju. Uvek sam se divio veštim zanatlijama u tome kako ređaju prvi red opeka u zidu, postavljaju vagres, rukuju libelom, mistrijom, viskom, variocima koji spajaju konstrukciju, električarima za koje ne postoje tajne u nečem što je nevidljivo. Sećam se majstora sa završenom samo osnovnom školom koji lako čitaju planove, koje su radili arhitekta i inženjer, raspoređuju armaturu tačno na mesto. A s druge strane divio sam se i glupostima koje su tako kreativne. Učio sam možda najbolje na greškama, mojim i tuđim. Sada me je stid kad vidim kako se ovaj posao koristi za prečice u kojima se ne snalazim. Svejedno nikada ne bih menjao svoj zanat za neki lakši i udobniji.

 

NM: Da li ste svoj čitav radni vek proveli u struci? Jeste li nekad poželeli da se bavite nečim drugim?

Vojin: Prošao sam celu struku od šefa operative, glavnog inženjera, tehničkog direktora, direktora OOUR-a do generalnog direktora. Ostala je praznina što nikad nisam vodio kao šef gradilišta neko ozbiljnije gradilište. Uvek je moj posao bio organizacija i sagledavanje šire celine. Moj kolektiv je tada gradio po celoj Vojvodini a najviše u našoj opštini, sagradili smo nekoliko fabrika od temelja, zatim silose i brojne hale u već postojećim fabrikama, škole, sportske dvorane, veliki broj savremenih stanova, puteve, ulice. Kada prođem pored nekih od objekata koje smo ja i moje kolege gradili, osećam ponos što iza nas ostaje nešto korisno, trajno, lepo i smisleno. Tada se u gradnji pitala struka, investitori su znali šta hoće, nije bilo prečica i muljanja, pa je ono što bi se završilo bilo trajno i bez mrlje.

Predavao sam uz redovni posao i u građevinskoj školi u Crvenki nekoliko predmeta. Tih pet generacija sjajne dece me čine posebno ponosnim. Mada, sada malo ko od njih radi u struci.

NM: Mnoge Vaše kolege su kroz svoje karijere radile na izgradnji i podizanju velikih gradova dok ste Vi radili i stvarali u Kuli, koja je u to vreme važila za jedan od privrednih centara bivše Jugoslavije. Da li je Kula u to vreme bila dobar “poligon” za mlade građevinske inženjere poput Vas?

Vojin: Imao sam sreće da sam radni vek u operativi proveo u propulzivnom građevinskom preduzeću kakvo je bilo GP Crvenka. Svi smo bili mladi, a imali smo direktora Milana Kalezića koji nas je cenio i davao nam priliku za dokazivanje. Kao student zamišljao sam da ću kad jednom (već) završim, graditi brane i mostove. To se naravno nije ostvarilo ali sam imao priliku da učestvujem u gradnji puno različitih objekata, da učim na svojim i tuđim greškama i nikad se nisam pokajao zbog toga. Mi smo sagradili fabriku “Jaffa”, “Aska”, mlin “Union”, fabriku stočne hrane, sedam hala u “Eterni”, dve u “Štofari”, Osnovnu školu “Veljko Vlahović” u Kruščiću, bezbroj ulica, svake godine po tridesetak stanova, blok 13 u Kuli smo ceo mi izgradili, nekoliko hala i repno dvorište u Šećerani, delove Fabrike alkohola, farme u Kruščiću i Crvenki. Srednju školu i sportsku halu u Crvenki. Gradili smo svuda po Bačkoj i Banatu. Hale i peći u obema ciglanama, hladnjaču, školu “Petro Kuzmjak”, štampariju “Ruske slovo” i stanove u Ruskom Krsturu. Dolazili smo na prazno zemljište a iza nas su ostajali uredni novi objekti, staze, putevi, fabrike, stanovi i škole. Bilo je tu i silosa, vaga, kotlarnica, manjih zgrada, trotoara, svuda smo stizali i ostavljali za sobom nešto novo i korisno.

NM: Dugo ste radili u Zavodu za izgradnju opštine Kula, bili ste jedno vreme i v.d. direktora. Koliki je bio značaj ovog preduzeća u vreme kad ste Vi počeli da radite u njemu?

Vojin: Zavod za izgradnju Kula je bio projekat nas nekoliko, koji smo shvatili potrebu za objedinjavanjem sredstava više različitih fondova i novom pristupu uređenju grada i funkcionisanju njegovih mnogobrojnih službi. Ja sam bio prvi izabrani direktor Zavoda, a uz mene su tu radili ljudi koji su dobro poznavali svoje struke, Miško Anđelić, Rajko Balandžić, Milovan Banatski, Valentina Arambašić, Branislava Vasović i još nekoliko muškaraca i žena. Postavili smo program od sto tačaka koji je trebalo ostvariti. Doveli smo profesora Ranka Radovića čuvenog urbanistu i njegove studente sa arhitektonskog fakulteta u Novom Sadu. Doveli smo arhitektu urbanistu Branislava Jovina da nam uradi studiju rekonstrukcije centra Kule. Savetovali smo se sa svih tadašnjih deset mesnih zajednica o njihovim problemima, potrebama i prioritetima. Uradili smo telefonske instalacije po mestima, uveli priključak gasovoda za Kulu, rekonstruisali vodovodne mreže po mestima. Sa opštinom Vrbas sarađivali smo na izgradnji fekalne kanalizacije i prečistača za obe opštine. Asfaltirali smo lokalne puteve i održavali ih zimi. Bilo je godina kad smo samo u Kuli presvukli habajućim asfaltom dvadeset ulica bez velike pompe. U vreme prirodnih nesreća kao što je 1997. bilo sa velikim kišama i plavljenjem delova naših mesta, organizovali smo odbranu i sanaciju. Isto je bilo i za vreme NATO agresije. Pripremili smo elaborat za izgradnju obilaznice za našu opštinu, zvali smo je poluautoput. Ona je trebalo da krene od feketićke petlje na autoputu pa iznad Kule, Crvenke, Sivca, ispod Kljajićeva i Sombora, pa prema jednom od tadašnjih graničnih prelaza. Da je bilo dovoljno sluha i saradnje sa Somborom, ne bismo danas imali ovu saobraćajnu ludnicu kroz naša mesta i ne bi se vozilo dvanaest kilometara kroz Vrbas da bi se izašlo na autoput. Nažalost, posle političkih promena postavljana su nova rukovodstva u Zavodu koja nisu imala osećaj za ovu oblast. Zavod je prvo bio prenaduvan prijemom velikog broja ljudi kojima tu nije bilo mesto, a zatim se izduvao i ugasio.

 

NM: Veliki ste poznavalac istorije za područje našeg grada i opštine. Da li to znači da ste i veliki lokal patriota? Šta vas je privuklo proučavanju prošlosti i kako ste dolazili do željenih informacija?

Vojin: Moj profesor istorije Radivoj Miša Ačanski me je gurnuo u avanturu cunjanja, istraživanja, raspitivanja, preturanja starih hartija. Počelo je to sa “Prolećem na čenejskim salašima” pa se ostvarilo u dvadeset i dve knjige. “Proleće na čenejskim salašima” je kulturno-istorijsko društvo koje je izdavalo svake godine po jednu tematsku ediciju o Vojvodini. Grupa zanetih entuzijasta bi pola godine sakupljala materijal o nekoj temi, pa bi posle naš mentor profesor Veselin Lazić iz Bačkog Brestovca, to lektorisao, upodobio i smestio u knjigu. Teme su bile salaši, bagrem, dud, lovstvo, kukuruz, vinogradarstvo, vode, komšije, deca, vozovi, baštovanstvo, crkve i još puno drugih. Uživanje je bilo slušati i raspitivati se kod ljudi koji umeju da pričaju i da pamte pa potom to materijalno dokumentovati uobličiti i staviti u knjigu. Nadam se da sam tim sastavima sačuvao deo istorije i priča o mojim sugrađanima.

Pogled na Zelenu baštu

NM: Možete li nam ukratko približiti neku od tih tema, budući da je teško doći do izdanja u kojima ste učestvovali kao autor?

Vojin: Nakon rekonstrukcije krova i tornja pravoslavne crkve Svetog Marka u Kuli, pisao sam za “Proleće na čenejskim salašima” o istorijatu ove naše crkve. Kada je građena, kad joj je toranj izgoreo, kako je toranj za vreme rata oštećen i kako smo je popravljali i rekonstruisali. Tema železnice mi je poslužila da obiđem preostale železničke mostove i napuštene pruge u našoj opštini. Pisao sam i o starom kulskom kupatilu, kulskoj izložbi, kulskim kolima i kulskom plugu. Kad je tema bila trgovina, pisao sam o radnji mog dede. Rajko Vasiljković, naš čuveni harmonikaš i partizanski kurir, takođe je bio tema jednog teksta. Mnoge zgrade kojih sada nema sam zapamtio i opisivao. Pisao sam o salašima, dudu, bagremu, kukuruzima, dečjim igrama, lovu, stočarstvu, komšijskim odnosima, zemljoradnji, vinogradarstvu…

Obnova tornja Crkve Svetog Marka u Kuli

NM: Kula nekada i Kula sada – da li su to dva različita grada? Kako se živelo nekada u ovom gradu?

Vojin: Prva asocijacija kada pročitam ovo pitanje je da je u svemu bilo nekog reda. Moja je struka takva da zahteva određeni red i ne trpi prečice. Kula nije nikada bila bogat grad, ali se snagom i znanjem svojih ljudi izdvajala u onoj srećnoj Jugoslaviji. Naši štofovi su bili svetskog kvaliteta, fabrika koža pravila je fantastične kožne materijale nezamislivih boja, fabrika armatura pokrivala je tri četvrtine Jugoslovenskog izvoza u toj oblasti. Pre Drugog svetskog rata u Kuli je bilo jedanaest što manjih što većih fabrika i industrijskih pogona, tu se akumuliralo ogromno znanje majstora i zanatlija. Tada je bilo više od tri stotine majstora u osamdeset zanata. Znanje se prenosilo u nove fabrike. Mladi ljudi koji su odlazili na školovanje znali su da ih čeka siguran posao i prilika da naučeno primene. Grad je bio uredan imali smo stadion i uspešne fudbalere, kupalište na kanalu i bazen u kome su generacije dece učile plivanje, a bio je tu i vaterpolo klub. Imali smo čuvene boksere. Nekako, svako je radio svoj posao i ako si bio dobar u svojoj struci, napredovao si. Iako smo svi bili partijski angažovani, to ti nije ometalo napredovanje, napred su išli oni koji su bili bolji. Najjači je osećaj da smo u to vreme bili svi jednaki, nije bilo nekih velikih društvenih razlika, osećali smo se bezbedno i znali smo da svako ima istu šansu za napredovanje, da mu je obezbeđeno školovanje, sigurnost na poslu, zdravstvena zaštita i bezbednost svuda gde bi se kretao u našoj lepoj zemlji.

Kabine na kupalištu

NM: Možete li da nam iznesete neke zanimljive detalje o životu naših sugrađana u prošlosti?

Vojin: Kad sam istraživao običaje, odnose i etnografske podatke, nailazio sam i na brojne anegdote:

  • Dud je bio mitsko drvo, tako bi Kuljanin kada vidi neko nepoznato drvo rekao “Kakav je ovo dud?”
  • Kulska kola, koja je pravio mastor Bertron sa kolegama, imala su poseban zvuk kad su se točkovi okretali oko osovine, čuo se prepoznatljiv zvuk “klik, klak”. Čika Isa mesar mi je pričao da je imao konja koga je prodao, a kad bi tim kolima sa drugim konjem prošao, onaj stari konj tamo u štali bi to čuo i uznemirio se.
  • U doba počivše Austrougarske monarhije žandari su nosili krute “halb šešire” u obliku polulopte sa crnim petlovim perjem na njima, pa su ih Kuljani zvali “perjari”. Tako bi žandar svratio u bircuz, popio piće i ostavio šešir na čiviluku pa otišao u švaleraciju, do njegovog povratka bio je mir u kafani, niko nije počinjao gužvu, šešir je čuvao mir dok se on ne vrati.
  • U mojim momačkim danima u tadašnjem hotelu “Vojvodina” na uglu Lenjinove i Trga oslobođenja bila je u prizemlju kafana. Na balkonu je svirala muzika a u ulici je bila i bašta. U večernjim satima bi izbila tuča u lokalu, najednom pojavljuje se Lala milicioner, tuča odmah prestaje i svi sedaju na svoja mesta. Lala odlazi do šanka ispija već pripremljenu rakiju, okreće se i izlazi, tuča se potom nastavlja.
  • Na uglu preko puta Robne kuće bila je velika kafana i slična njoj na mestu današnjeg parka kod Knajfelijeve gvožđare, bivši hotel “Slon”. Jedna se zvala popularno “Svratište”, a druga “Tri točka” (zbog šofera). Ne sećam se sada koja je koja, ali su obe imale istu proletersku klijentelu. Radnici iz “Istre”, “Štofare” i “Kožare” bi pri odlasku na posao tu svratili na čašicu. Na šanku su bile poređane desetine čašica sa žestokim pićima. Radnik bi odložio bicikl, ušao u kafanu, prišao šanku i istresao svoju vrstu stimulansa. Odmah bi izašao, zajahao bicikl i odjezdio prema svojoj fabrici. Plaćalo se prvog u mesecu kad stigne plata, vladalo je poverenje.
Mali most u Kuli

NM: Nekada je u Kuli živelo mnogo više ljudi, sećate li se nekih pojedinaca koje je potrebno neizostavno pomenuti, a koji više nisu sa nama?

Vojin: Pre svega, to su izvanredni privrednici Miloš Slijepčević direktor “Štofare”, Miša Mrvaljević direktor “Eterne”, Jakov Vuković direktor “Štofare”, “Kulatransa”, “Istre”, Jovica Jerkov, profesor Vučković, Branko Jovetić pravi predsednik opštine, Radivoj Miša Ačanski profesor, Jurišić Jeca omiljena učiteljica, doktor Žika Mišković, stomatolog Milenko Medurić, Dragomir Šovljanski Papula birtaš, Leka Leđanac birtaš, čika Pera Šovljanski učitelj, mesar Josip Pinter.

Zanatlijska izložba

NM: Da li je tačno da je Kula sedamdesetih godina prošlog veka bila mesto u kome su svi želeli da se nastane i žive? Šta se to desilo u međuvremenu?

Vojin: Šezdesetih i sedamdesetih godina u našem gradu imali smo industriju koja je privlačila kadrove iz cele Jugoslavije. U kožaru su dolazili iskusni kožari iz Knjaževca i drugih mesta. Opštinsko rukovodstvo je odlazilo čak u Zagreb da traži na univerzitetu kvalitetne kadrove. “Istra” je izmeštena na rub grada i iznova sagrađena i opremljena, a Kula je imala puno iskusnih livaca i bravara. Imali smo ugledan sreski i opštinski Sud (pa čak i zatvor) i kvalitetno osnovno i srednje školstvo. Mladi ljudi su odlazili na školovanje i vraćali se u svoj grad jer tu ih je čekalo radno mesto, mogućnost iskazivanja i napredovanja u struci, dobre škole za decu i brzo rešavanje stambenog problema. Bilo je uslova za bavljenje sportovima, fudbalom, rukometom, plivanjem i drugim.

Srez

NM: Pošto je u najavi izgradnja novog bazena, a svi se sećamo koliko je kulski bazen nekada bio posećen, možete li da nam ispričate da li se sećate izgradnje bazena u kulskoj opštini i kakav je konkretno nastao problem u Kuli, pa je ovo kupalište onesposobljeno za korišćenje?

Vojin: Bazen u sklopu rekreacionog kompleksa koji bi se gradio na vašarištu ima smisla, ali treba razmisliti da li bi postojeći bazen nekadašnjeg Rekreacionog centra Štofare mogao da se popravi. Danas postoje neverovatne mogućnosti rada na sanacijama sa raznim elastičnim polimerima kojima bi se postojeće korito moglo sanirati i uz postavljanje novih pumpi, prečistača filtera i druge bazenske opreme revitalizovati. Slični bazeni koriste i vodu iz kanala koja bi se sa minimalnim filtriranjem i kondicioniranjem mogla koristiti za punjenje bazena. Veliki bački kanal je odmah tu pored, a kad prestane ispuštanje otpadnih voda u njega, ta voda bi se mogla koristiti, posebno i zbog toga što je toplija leti od bunarske. Nekad smo planirali da se na ovaj bazen postavi kupola koja se naduvava pa bi se on mogao kristiti i zimi. Uz bazen je bila sagrađena i kuglana (ako je nešto ostalo od nje), zatim restoran i hotelski smeštaj. Svestan sam da je ovaj objekt pod teretom Štofarinih dugova i da niko nema računa da ga preuzme, ali to je za grad velika šteta. Imati u centru ovakvog grada pokriven bazen i uz njega druge sadržaje, značilo bi mnogo za sve Kuljane. Nekad smo svi učili da plivamo na našem kanalu, kupalištu i svuda duž obale. Bilo je i puno čamaca za sportski ribolov pa i nekoliko sportskih čamaca. Ja i brat smo našim “kilbot skifom”, prokrstarili kanale u ovom delu Bačke. Pošli bismo iz Kule, pa preko Malog Stapara, prema Somboru, pa na Odžake, do Kucure i Vrbasa i vratili bismo se u Kulu.

Bager na kupalištu

NM: Da li je moguće sprečiti urušavanje Telečke visoravni u Kuli? Kakva sudbina čeka stari Novi dom zdravlja?

Vojin: Učestvovao sam u izgradnji potpornih zidova u delu Ulice Maršala Tita ispod Ulice Maksima Gorkog. Na ovom boku lesne zaravni bili su i ranije građeni potporni zidovi od opeke a ovaj koji smo mi formirali i gradili je od armiranog betona. Smatram da se sa ovom gradnjom nije smelo stati i da bi ona pružila stabilnost ovoj kosini i obezbedila isto zgradama na ivici brega. Dom zdravlja je stradao zbog neznanja i nebrige, da li se u temelje slivala atmosfreska voda iz olučnih vertikala ili fekalna voda iz nesolidno urađenih sanitarnih čvorova ne znam, a srećom niko me nije ni pitao. Smatram da takav objekat nije trebalo napustiti i zbog ostalih okolnosti. Ta zgrada se nalazi na parceli od 33 ara, ima sopstveni parking i relativno dobar pristup. Zgrada se kao i sve drugo takve savremene gradnje može sanirati, a izgradnjom potpornog zida prema Ulici Maršala Tita i postavljanjem lifta, napravio bi se humaniji pristup objektu. Dom za stare bi se mogao izgraditi na istoj parceli, što bi svakako bilo primernije a i stacionar uz njega sa kuhinjom koja bi služila i jednom i drugom objektu. Deo pacijenata, koji se inače upućuje u Vrbas ili Sombor bi se mogao tu smestiti, a ne strpati sve u malu zgradu u parku bez parkinga i pristupa. Naravno, tu onda sem sredstava nedostaje i stručnog osoblja, pa će neko reći: “šta se sad ovaj trpa kad od zdravstvene zaštite poznaje samo šalter za recepte”.

Pijaca na mestu današnjeg velikog parka

NM: Da li je moguće ponovo uspostaviti vodeni saobraćaj u našoj opštini?

Vojin: Ne, dok se ne oprave sve prevodnice (šlajsevi) i ne prestane ispuštanje prljave vode iz Kule i Vrbasa u Veliki bački kanal. Ispod uljare u Vrbasu kanal se skoro može pregaziti. Pamtim kad je kanal 1956. čišćen i produbljivan na dubinu od četiri metra i to su radili tadašnji bageri u vreme kad u Kuli nije bilo desetak kamiona kipera. Kanal je uređen i produbljen. Vodeni saobraćaj se na njemu uspešno odvijao. Prevoženi su žito i kukuruz, repa, šljunak, drvo i ugalj. U Kuli su bile i dve okretnice kod mlina i kod Vrbaskog mosta, da bi se brodovi mogli obilaziti. Kad sam radio u Crvenki osamdesetih godina prošlog veka, na gradilište repnog dvorišta u Šećerani dovozili su nam šljunak, remorker je vukao tri barže, svaka po 200 vagona šljunka. Kakvo je to bilo rasterećenje za puteve, a šlepovi su čak klizili po mulju koliko je kanal već bio zatrpan. Ovakve veštačke instalacije se moraju održavati, a one donose ogromnu korist i privredi i svemu ostalom jer ne smemo zaboraviti da su ovi kanali sagrađeni i da bi odvodili podzemne vode i štitili od poplava.

 

NM: U javnosti ste poznati kao koordinator i jedan od članova Rotari kluba u Kuli. Čime se klub bavi i možete li da navedete neke od aktivnosti u poslednjih par godina?

Vojin: Rotari klubovi su mesta koja okupljaju ljude istaknute u svojim profesijama da bi se družili i služili zajednici, za to se za njih kaže u dobrom društvu. Osnovno je da to budu ljudi raznih profesija koji se dokazuju u svojoj profesiji, služe svojoj zajednici, pomažu se međusobno saradnjom u akcijama drugih klubova. Na svetskom nivou Rotary international se bori za iskorenjivanje poliomielitisa, dečje paralize u svetu, vakcinaciju obavljaju brojni volonteri iz Rotari klubova i Rotari aktova (to su klubovi mladih budućih rotarijanaca) i postiže se da bude skoro potpuno iskorenjena. Na lokalnom nivou pomaže svojim sredstvima talentovanu decu, ekološke projekte, škole i zabavišta, ugrožene sugrađane. Na svetskom nivou bori se za mir u svetu, pomaže edukaciji mladih u zaostalim sredinama, učestvuje u zaštiti voda i pribavljanju pijaće vode u tropskim sredinama, ozeljenjavanju krajeva opustošenih sušom. Rotarijanac nosi sa ponosom svoju značku da bi pred svima i posebno pred drugim rotarijancima dao do znanja da mu se može verovati. Klubovi u rotariju su potpuno autonomni ali po strogim rotarijanskim propisima. Guverner distrikta je sve u distriktu i on sa svojim timom se stara o funkcionisanju i radu svih klubova u toku njegove godine predsedavanja. Predsednik Rotari kluba se bira na jednu godinu, sa radom počinje posle obuke na takozvanom PETS-u i distriktnim treninzima. U toku njegovog predsedavanja se rade projekti koji se već sprovode u klubu, a i oni koje on sa svojim timom predloži. Funkcije u klubu su predsednik, sekretara, ceremonijar i rizničar. Sastanci se održavaju uvek u isto vreme i na istom mestu. Naš Rotari klub, kome ja ove godine ponovo predsedavam, a bio sam i čarter predsednik kod osnivanja kluba, ima već tradicionalne akcije. Tako pribavljamo sredstva za poribljavanje kanala, pomažemo u nabavci sredstava ili opreme osnovnim i muzičkoj školi, pomogli smo stipendiranje jedne naše mlade sugrađanke, operske pevačice, pred Božić i Uskrs posetimo određeni broj ugroženih porodica i podelimo im prehrambena i sredstva higijene, za Uskrs odnesemo po 400 obojenih jaja i prisustvujemo službama u pravoslavnoj i katoličkoj crkvi. Organizovali smo edukaciju najmlađih o protivpožarnoj zaštiti i preventivi.

Rotari carter

NM: Kako bismo mogli da svoj grad i opštinu učinimo lepšim i boljim mestom za život?

Vojin: Ponešto sam spomenuo u ovim odgovorima ali svejedeno mislim da je sve u našim rukama i da ne treba da se bojimo da zasučemo rukave i mi stari i vi mladi.

 

NM: Da li biste želeli da nešto poručite mladim ljudima koji tek stasavaju, a na kojima treba da ostane ovaj grad?

Vojin: Ne ponavljajte naše greške i oduprite se ratnom i nacionalističkom ludilu. Nigde vam život neće biti lepši nego u vašoj Kuli.

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

06.12.
063533XXX
OGL Prodajemo dvosoban stan u centru Kule, Trg Oslobodjenja 2. Iznad Ideje. Informacije na: 063533005
06.12.
062503XXX
OGL Vrbas, trazim posao kuvara, ili pomocnog kuvara, najvise bi mi odgovarala prva smena i priprema, zbog deteta. 062503923
05.12.
062409XXX
OGL Kula pisem sastave iz Srpskog jezika takodje nudim pomoc oko domaceg i svih nedoumica kod dece. 062409446
03.12.
0637553XXX
OGL Tatot,Astrologija.Pomogla sam mnogima pa cu i vama;Ljubav,posao,porodica,brak,finansije,sreca,napredak,dusevni mir i jos mnogo toga...0637553034 Viber,whatsapp
01.12.
0645282XXX
OGL Prodajem kucu u Kuli,5min do skole i vrtica,blizu centra.Renovirana,83m2 +30m2 letnja kuhinja koja moze da se reorganizuje,plac 5ari.Za vise info pozvati 0645282568
Postavite vaš mali oglas ODMAH - Klikni ovde