(INTERVJU) Božidar Kalezić: Cilj nije ono čemu treba težiti, jer ceo život treba proglasiti ciljem

278

CRVENKA / BEOGRAD - Božidar Kalezić, TV reditelj koji svoje poreklo vuče iz Crvenke ostavio je veoma dubok trag u domaćem dokumentarizmu, obrađujući kroz svoje filmove mnoge intrigantne teme i događaje. Ovaj intervju on posvećuje slikaru Milanu Konjoviću, svetski priznatom slikaru iz Sombora.

Božidar Kalezić / Foto: lična arhiva

Božidar Kalezić, naš čuveni dokumentarista i nekadašnji urednik dokumentarnog programa RTS-a svoj put je započeo, kako kaže, iz samoće crvenačkog sunca. Tu metafizičku samoću i nemir uzavrelog sunca on je kasnije pretvorio u svojevrsnu autoprojekciju iz koje kreće sva njegova kreativnost sazdana od krvi i dečačkih misli.

Završio je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Huga Klajna. Njegovo filmsko stvaralaštvo je autentično, beskompromisno i neponovljivo. Autor je velikog broja dokumentarnih filmova, o njemu je snimljeno čak desetak emisija, a napisane su i dve knjige “Venci od trnja Božidara Kalezića” autorke Dragane Bošković i “Televizija kao sudbina” Srebrenke Ilić. Književnik Filip David ga s punim pravom naziva umetnikom televizije.

Filmovi Božidara Kalezića koji će svakako ostati upamćeni su remek-dela domaćeg dokumentarizma. Teško je izdvojiti samo neke od njih, ali će se TV gledaoci sasvim sigurno setiti filmova “Treptači svemira, zapisi o zatvorskoj ludnici”, “Robijaš Vlado Dapčević”, zatim “Da li su zidovi zatvora zidovi pakla”, kao i potresne ispovesti na filmu “Sudbina porodice Mićić”. Lokalna publika se seća filma “Naša je pobeda” koji govori o plasmanu FK “Crvenka” u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, za koji je Božidar Kalezić dobio prvu nagradu na Internacionalnom festivalu kratkog filma u Oberhauzenu.

Božidar Kalezić / Foto: lična arhiva

Ako bismo značaj Božidara Kalezića sveli samo na gore pomenute filmove i sveukupan doprinos dokumentarizmu, moglo bi se reći da on kao takav zavređuje svaku pažnju. Međutim, njegov stvaralački opus odnosi se i na knjige i tekstove koje je napisao kao teoretičar televizije. Ostaće upamćeno njegovo vizionarsko i opšte kritičko delo “Televizija tvrđava koja leti” gde je on gotovo insajderski izneo informacije o televiziji kao mediju manipulacije.

Kako kaže Božidar Kalezić, njegovi filmovi nisu imali cilj, već samo utopističku ideju da je sve podložno promeni i da sve treba osporavati osim ljubavi, dobrote i težnje ka znanju. U svim svojim filmovima i tekstovima on je računao na empatiju onih za koje je sva svoja dela i stvarao.

Dobitnik je oktobarske nagrade Beograda. Slobodno je stvarao na Televiziji Beograd u periodu od 1968. do 2005. godine. On ovaj intervju posvećuje slikaru Milanu Konjoviću koji je često isticao da je “borba između svetla i mraka večna”, ali uvek “sa verom u Sunce “.

 

NM: Svoje detinjstvo ste proveli u Crvenki. Da li je to, na neki način, odredilo dalji tok Vašeg života i karijere?

Božidar: Da započnem odgovor na ovo, za mene, ključno pitanje sveopšte ljudske egzistencije, citatom Aleksandra Hercena, čuvenog ruskog pisca i revolucionara iz 19. veka, koji je dugo odbijao da napiše knjigu “Prošlost i razmišljanja” tvrdeći da “kada u svom sećanju prolazimo nekadašnjim putem, u duši oživljavaju sva osećanja pređašnjih dana, tako da dušu potresa, kao nekada, ista tuga i nemir i opet nam je teško i opet bismo morali bolno da uzdahnemo”.

Da li da taj vihor nemira pokrećem u sebi? Ono što me prati, od detinjstva u Crvenki, do današnjih dana, jeste metafizička samoća koja se kao mulj taložila u meni i samo bi, ponekad, blesnula cvetovima iluzija i nada. Celoga leta morao sam da napasam kravu daleko, u crvenačkim atarima, držeći je za kratki konopac, koji joj je bio obmotan oko rogova. Iznad mene je bilo nebo, a ispod mene užarena prašina koja mi je pekla bose noge. Svakoga dana, više sati sam držao kravu za taj kratki konopac na obodima beskrajnih njiva, na kojima je nicao mladi kukuruz. Pustoš je bila oko mene, a iznad mene nebo i Sunce, koje je peklo.

Kasnije, radeći film o Milanu Konjoviću, video sam jednu njegovu sliku na kojoj je naslikao nebo sa dva Sunca. “Mene su pržila tri Sunca”, rekao sam tada Konjoviću. Samoća je u meni ugradila apstrakciju i metafiziku kao mehanizme percepcije. Tragovi toga iskustva vidljivi su u svim mojim TV filmovima. Iz mog detinjstva je izniklo moje tumačenje metafizike života. Za mene je samoća, na saznajnom planu, predstavljala ontološko-filozofski problem, a na planu psihe čistu patnju. Moje detinjstvo je iluzija koja je uzidana u temelj moje imaginacije, moje filozofije, mojih televizijskih filmova i moje ukupne osećajnosti. Sve je to, na neki način, transponovano u moje televizijske filmove. Ali, i pored toga, bilo bi pogrešno na osnovu mojih TV filmova konstruisati moju biografiju i slike iz mog detinjstva. Jedna žena je zamerila Milanu Konjoviću što ne slika njene divne lale umesto što slika razvaljene i mračne pejsaže. “Ali, ja gledam, sve vreme gledam, u njene lale dok slikam”, objasnio je taj fenomen Milan Konjović. Tako i ja, svoje detinjstvo ne “mećem” u film, mada sve vreme u njega gledam svojim unutrašnjim pogledom. Moje uklete tišine, kako se može nazvati samoća, pretvorile su se u moju krv i moju misao. Nisu se “pretvorile u kamenje”, kako kaže Alber Kami – niti u bedeme koji su pretili da me udalje od ljubavi prema čoveku i stvaralaštvu. Neminovno i definitivno sam se suočio sa sobom, još u ranom detinjstvu. I, do današnjeg dana družim se sa tim detetom koje me nikada ne ostavlja samog. Njegovi su tragovi stopala u pustinjskoj prašini po kojoj hodamo uvek pored mojih. Pred tim detetom sam odgovoran za sudbinu cvetnih iluzija i varljivih nada, kojima smo se zajedno branili od samoće. Desi se, kada mi je najteže, da se osvrnem i proverim da li se vide tragovi njegovih stopala, u prašini, pored mojih. Često bih video samo jedan trag. “Zašto me ostavljaš kada patim i kada mi je najteže?”, pitao bih ga. “Uvek sam uz tebe kada ti je teško i kada patiš. Tamo gde vidiš samo jedan par stopala u prašini, ja te tada na svojim rukama nosim”. “Na krilima vremena tuga odlazi”, kaže Lafontenov stih.

NM: U filmu “Crvenka, moj Makondo” govorivši o svom odlasku upotrebili ste reči: “Blago onima koji ostaju u Crvenki”. Da li se to odnosilo na vaš konkretan odlazak ili, pak, na odlazak u svet odraslih ljudi?

Božidar: U to vreme, pa i danas, sve razdaljine merim koracima. Čim sednem u bilo koje prevozno sredstvo i prebacim se u daljine koje je teško savladati pešice, to doživim kao izgon “iz zavičaja”, kao metaforu smrti. Upravo, dok ovo pišem, na mojoj vremenskoj liniji čitam objavu koju je postavio Adam Puslojić, srpski pesnik: “‘Smrti nema, ima seoba’ Miloš Crnjanski”. Seriju svojih televizijskih filmova o nesretnim devedesetim godinama dvadesetog veka, naslovio sam “Jutra i Magle”, koristeći stih pesnika Dragomira Brajkovića: “A tako mu lijepo bejaše u sluzavoj opni, a ti ga izgoniš u jutra i magle…” Postoje tri faze izgona koje čoveka dovode pred sama vrata biloške smrti ili ga podstiču na pomisao da se ubije. Prvi izgon je kada je Bog Adama i Evu izgnao iz Edenskog vrta, drugi, kada smo izgnani iz majčine utrobe, a treći, kada smo izgnani iz zavičaja. Tvrdim da smo svi Božjom voljom došli tamo gde je trebalo i da su odlasci iz tog sudbinskog prostora veoma bolni. Kada sam iz voza posmatrao Crvenku koja se udaljavala, doživeo sam to kao izgon iz (Raja) i kao kraj mojih crvenačkih samoća. Kasnije, pa i danas nostalgični bol doživljavam kao bol “mrtvog čoveka koji hoda”. Taj bol odlaženja stvara u svima nama tužno saznanje da je naš dom i naš zavičaj tamo gde se vraćamo, a ne više tamo odakle smo otišli. I tako je Crvenka postala moj Makondo, poput izmaštanog grada stvorenog imaginacijom genijalnog pisca Gabriela Garsije Markesa u magičnom romanu “Sto godina samoće”. I, mojih “sto” godina samoće u Crvenki, stvorile su slike bez smisla i značenja za druge, samo meni jasne, koje se iz dana u dan gomilaju u mojoj mašti i ne daju mi da danem dušom, niti da se naviknem na prostor u kojem trenutno živim. Svaki put otpatim povratak iz Crvenke: nekada sam plakao sedeći na klupi pored beogradske železničke stanice, a danas, kao ludi Andrićev Osman, preturam po sećanju slike krvavih strnika i ledenih zima, kada smo po jendecima ispred kuća nalazili mrtve, promrzle pse. U Crvenki sam, sa parčetom proje, izlazio na ulicu da bih sa ubogim sirotanima, kao što sam i ja bio, svi bez oca, a neki i bez majke, pravio lukove i strele i posmatrao laste spremne da odlete u neke toplije krajeve. Moja majka, a i svi koje sam viđao u komšiluku i u svojoj kući, bili su nepismeni i zato me je ona vodila sa sobom u bioskop “Budućnost”, čija je sala bila do poslednjeg mesta popunjena ženama u crnini, da joj čitam titlove filma “Jedan dan života”. Ja sam sricao slova, a majka je plakala.

U Desetoj beogradskoj gimnaziji, koju sam upisao kada sam otišao iz Crvenke, sedeo sam u klupi sa Mišom Brozom, sinom doživotnog predsednika Jugoslavije, maršala Tita. Ali, nezavisno od tog naglog i šokantnog ulaska u novi socijalni ambijent, u meni su i dalje živeli “izgubljeni pejsaži” moje Crvenke, bolne i srećne slike usamljenog detinjstva.

 

NM: Svoju profesionalnu karijeru ste izgradili na temelju beskompromisnog, neutralnog, ali veoma etičkog dokumentarizma. Zašto ste izabrali baš tu vrstu profesionalnog usmerenja?

Božidar: Ne znam kakvo bi to drugačije profesionalno usmerenje i moglo biti? Čovek od svih blaga na svetu u potpunosti jedino poseduje vlastiti život i sa njim može slobodno da raspolaže ulažući ga kako hoće, gde hoće i u šta hoće. Život je pobožnost trajanja, osećaj razigrane večnosti koja se nadmeće sa Suncem i nije ga lako žrtvovati za tamo kojekakva ubeđenja. Morali bismo živeti život bez etičkih polazišta i bez odgovornosti prema sebi i drugima ako bi nam jedini cilj bio da okusimo slast po principu “uzmi sve što ti život pruža”. Pesnik Brana Petrović u svojoj poemi “Gradilište” poručuje: “Život je ulaznica” i to bi morao znati svaki čovek koji drži do sebe, a posebno onaj koji se javno obraća drugima i koji i malo više “em na brdu stoji”. Saglasan sam sa Sokratom da ljude treba podučavati moralu i doslednosti, ali su danas, a i uvek su i bili, najsigurniji za svoj život i svoj “džep” oni koji su te lekcije preskočili. Verujte, bilo je slučajeva kada sam rizikovao život da bih svoje televizijske fimove odbranio i istrgao iz gvozdenih šaka političkih satrapa i vladajuće ideologije koja je bila sa one strane zdravog razuma. Na moju sreću, ostao sam živ, mada to nekim mojim kolegama nije uspelo, kao na primer: Dadi Vujasinović, Milanu Pantiću i Slavku Ćuruviji. Mnogo sam, ili možda sve, naučio od njih koji su svoje živote tako neštedimice uložili u svoja moralna ubeđenja i humanistička stanovišta. Uvek sam tvrdio da cilj i nije ono čemu treba težiti, jer ceo život treba proglasiti ciljem. Cilj je često nešto nemoralno i može se do njega doći na razne načine – pendrecima, violinama i dobošima; “ne birajući sredstva” – kako je sugerisao Makijaveli. Nijedan moj televizijski film nije imao cilj, već samo utopističku ideju da je sve podložno promeni i da sve treba osporavati osim: ljubavi, dobrote i težnje ka znanju. Pridržavao sam se antisudbinskog principa koji se zasnivao na temeljnoj analizi, odgovornom istraživanju i “rušenju svega srušivog i svega padu sklonog”. Taj princip je ugrađen u moje televizijske filmove i u moju biografiju.

 

NM: U fokusu svih vaših filmova nalazi se gledalac i njegovo slobodno promišljanje. U svojoj knjizi “Televizija tvrđava koja leti” kritikovali ste ulogu televizije i ukazali na tu opasnost da bi ona u buduće mogla postati sugestivan medij koji bi na neki način radio na suzbijanju slobode misli. Da li se to Vaše predviđanje obistinilo?

Božidar: Televizija je svoje gledaoce već pretvorila u robove jer ih je odvojila od kritičkog mišljenja. Nema slobode bez kritičkog mišljenja, a kritičkog mišljenja nema bez slobode. Nijedna nauka nije toliko terapeutska i blagorodna kao filozofija, a filozofiju karakteriše, pre svega, slobodni dijalog, borba mišljenja i permanentna sumnja. Kod nas je danas filozofiranje označeno kao subverzija a glavno načelo svake promene – sumnja – kao rušilačka i izdajnička sprega sa mrziteljima “sa Zapada”. To nam sve danas plasira “naša televizija”.

Božidar Kalezić / Foto: lična arhiva

Ja sam tvrdio da je Televizija institucija kulture u planetarnom smislu te reči i da ona ima mogućnosti i obavezu da sprovede humanizaciju svega postojećeg i da dovede u isti plan sve ono što čovek, kao reprezentativno biće u prirodi, može da ponudi. To sam tvrdio polazeći od specifičnosti njene estetike zasnovane na tehnologiji iz kojih sam crpio te svoje pretpostavke. To je bilo suprotstavljeno ciničnoj konstataciji velikog maga “tehnološke psihijatrije” (teorije novih komunikacija), Maršala Makluana koji je na osnovu tih specifičnih moći televizije, izrekao jednu žovijalnu i bravuroznu sintagmu (definiciju), koju je odmah, oberučke, prihvatila cela planeta: “Televizija je od sveta načinila globalno selo”. To skretanje (sa humanizacije i širenja kulture kao oplemenjenog vremena u kojem čovek tvori sve što nam daje smisao), na sporedan i opasan put gde informacija, na nivou trača, preuzima u svoje ruke sve tehnološke pretpostavke i ogromne mogućnosti Televizije, stvorilo je (današnje) vreme “informativnih bajki”. Ubogi televizijski gledalac toliko je zbunjen da više ne može da se snađe ni u onome što vidi ni u onome što čuje. To stvaranje paralelne realnosti, ili “realnosti televizije” omogućila je, pre svega, specifičnost medijskog jezika televizije. Televizija, zbog alatki kojima se služi (kamera, svetlo, aparati za snimanje tona i tako dalje) vrlo je slična filmu i dugo je bila i procenjivana i tumačena kao film i kao takva, servirana televizijskom gledaocu. Međutim, jezik televizije delovao je iz dubine i bez obzira na to što ga nije niko razumeo, on je radio svoj posao. Još kao student počeo sam da pišem eseje o televiziji, dakle, negde 1967. i 1968. godine i odmah sam zapazio njene karakteristike, njenu autentičnu estetiku i prirodu, koja nije imala nikakve veze sa estetikom i prirodom filma. Jedna od karakteristika koju sam uočio odnosila se na prijem televizijskog sadržaja, to jest, na ulogu TV gledaoca u odnosu na ono što gleda. Film je psihološkom akcijom identifikacije gledaoca učinio pasivnim i oduzeo mu mogućnost da, na bilo koji način, utiče na ono što gleda. Filmski gledalac se, dok gleda film, dobro ili loše zabavlja i to što gleda, sa njegovim svakodnevnim životom i njegovom sudbinom, kada se film završi, nema nikakve veze. Međutim, ja sam zapazio da je za televiziju karakteristična psihološka aktivnost empatije i da je ona taj noseći stub njene prirode. U svakom svom esejističkom tekstu isticao sam empatiju i njenu moć da onoga koji gleda televizijski program drži budnog i u potpunosti povezanog sa onim što gleda. Govorio sam da empatija daje obavezu TV gledaocu da se uključuje u ono što mu se plasira preko ekrana: da reaguje, osporava i dopunjuje informaciju; da je proverava, da misli svojom glavom i da svoje iskustvo stavlja iznad onoga što mu televizija nameće. Gledalac bi trebalo, uključujući empatiju, da bude centar onoga što televizija prikazuje i da gledaočeva: pamet, mudrost i moral daju smisao svemu tome. Televizija putem empatije gledaoca budi iz letargičnog sna i čini ga obaveznim da aktivira svoju iskonsku snagu promene i da po svojoj savesti preuzme sudbinu sveta u svoje ruke. Ali, to se nije desilo. Pošto sam veoma često isticao empatiju kao vid intelektualne energije i kao fenomen koji nas budi i čini aktivnima dok nešto gledamo nasuprot identifikaciji koja nas pasivizira i uspavljuje, imao sam prilike da me upitaju tadašnji, i još uvek današnji, korifeji nove misli i novih opštenja među ljudima, sociolozi i estetičari: šta je to empatija i zbog čega je povezujem sa televizijom. Taj nesporazum – da jedan empatički medij tumače kao medij identifikacije u kojem se onaj koji gleda i sluša identifikuje sa onim što gleda i sluša, iskoristili su “arhitekte” prizvođači i konstruktori mišljenja i od televizije načinili medij indoktrinacije, pre svega, političke indoktrinacije. Pošto je televizija masovni medij lako ga je bilo preinačiti u masovnu hipnozu i fatamorganu. Znanje i moral jedine su snage koje će srušiti tu opsenarsku, opasnu i zločinačku ulogu televizije. TV gledalac mora postati revolucionar a ne: leš, bez instinkta, intuicije, bez ličnog iskusta i morala, obična krpa, u šta ga televizija, iz dana u dan, pretvara.

 

NM: Vaše priče, ili kako su ih gledaoci nazivali, drame uglavnom su zasnivane na ličnim svedočenjima. Da li ste kao reditelj unapred računali na buđenje empatije kod svojih gledalaca?

Božidar: Ja sam jednom prilikom televizijski scenario nazvao strategijom istraživanja. Televizijski kritičari, pišući o meni, često su naglašavali taj moj stvaralački postupak, ponavljajući više puta: “istraživanje, istraživanje i istraživanje”. Nedostatak istraživanja, pored toga što rezultira lošim kvalitetom, je i nemoralan sa opšeteljudskog stanovišta. To je očigedno na programima televizije danas, što je dovelo do toga da TV gledalac sve manje veruje televiziji. Kulminacija tog nepoverenja u televiziju dogodila se 2000. godine, 5. oktobra, kada su TV gledaoci zapalili televiziju. Današnji ljudi koji kreiraju program ponašaju se kao da se to nikada nije dogodilo i kao da se više nikada dogoditi ne može, nastavili su da izneveravaju svoje gledaoce. Postoji nešto što bismo mogli nazvati fašizmom televizije, a to je onaj momenat kada moćno informativno sredstvo, što je svakako televizija, prepustimo jednoj pameti, jednom interesu, jednoj ideologiji, što je najgore, jednom čoveku i jednoj partiji. Poznati inženjer propagande, Gebels, zaludeo je celu jednu naciju koja je imala najobrazovanije stanovništvo u Evropi, a u svojim redovima mislioce poput Hegela, Kanta, Tomasa Mana i drugih, promovišući ubitačni princip: da laž koja se više puta ponovi postaje istina. “Lično svedočenje”, koje ja razumem kao istraživanje, nikada ne bi dozvolilo da se tako nešto dogodi. Zbog toga bih vam mogao reći da ja ne računam unapred na buđenje empatije kod svojih gledalaca jer bi to bilo tendeciozno i potpuno nemoralno, slično Gebelsovim metodama. Radeći svoje TV filmove ja se rukovodim: vlastitim principima, ličnim moralom i samilošću. Sve svoje TV filmove sam odbolovao i “nasrkao sam se uskislih čorbi” sa svojim junacima, nesrećnicima. O meni je svojevremeno izašao tekst u štampi pod naslovom “Poješću televiziju”. Naime, radio sam TV film o političkim osuđenicima koji su mi do kraja otvorili dušu i rekli ono o čemu obično ćute. Kada sam odlazio, izrazili su sumnju u mene i u moje dobre namere: “Videćeš kada ti sada odeš šta će biti sa nama”. Pozvao sam upravnika zatvora i državnog sekretara za informacije i pred zatvorenicima im ponovio ono što su mi rekli. “Ako se bilo kome nešto desi zbog izjava koje sam zabeležio na filmskoj traci, da znate, poješću svih 35.000 metara trake koje sam snimio” kazao sam im. TV gledalac je aktivni učesnik u stvaranju programa i bez njegove kritičke opservacije i ličnog iskustva nema televizije ni istine. Istine su vlasništvo svakoga od nas, kao i zablude i sumnje. Često sam sebe doživeo kao razapetog Hrista govoreći da se ja jednom rukom držim za ono što snimam a drugom za gledaoca koji to sluša i gleda. Ja sam samo provodnik koji svedoči ličnim poštenjem i čašću. “Lično svedočenje”, kako ste naglasili u pitanju, obavezuje me da poštujem i čuvam onoga koji mi veruje.

 

NM: Vaš novinarski pristup je, pre svega, bio hrabar. Da li ste razmišljali o posledicama dok ste snimali neke od filmova i da li ste se suočavali sa određenim pritiscima i problemima?

Božidar: Pritisci se podrazumevaju, a problemi su detalji u svakom poslu, tako i u ovom kojim se bavim. Čovek je najhrabriji kada govori ono što misli i kada čuva drugoga od sebe. Ogromna industrija oruđa za razaranje, od luka i strele, sve do atomske bombe, stoji nam na raspolaganju da sačuvamo sebe od drugoga, a da bismo sačuvali drugoga od sebe potrebno je samo da smo ljudi, da se ne služimo lažima, spletkama i pljačkanjem. Bojao sam se, pre svega, da svojim TV filmovima ne povredim nečije dostojanstvo i da ne proizvedem lošu krv među ljudima. Nisam želeo da sudim drugima i da njihove životne stavove komentarišem rukovodeći se svojim iskustvima i ubeđenjima. Moje iskustvo je često neprimenjivo i na moj život, a kamoli na život nekog drugog. Svaki čovek je u pravu ako mu čovek sudi, a ako mu Bog sudi onda neka vidi šta će. Ja sam veliki poštovalac eshatološkog principa, tzv. obrnute perspektive, prema kojoj svako sudi sebi i procenjuje svoje postupke. Često se kaže: “pogledaj sebe u ogledalu”, “suoči se sa sobom”, a to je najteže. Neki to neće, a neki ne smeju. Svi smo na granici između života i smrti i svi se bojimo da ne upadnemo u ambis psihičkog fenomena koji se stručno zove “emotivno viđenje ili panorama”, u taj delić sekunde u kojoj nam se u svesti pojavi ceo život, sve ono što smo učinili, dobro ili zlo. Život nije monodrama, nismo sami na sceni, već smo povezani sa mnogima, susrećući se sa njihovim uglom gledanja na život, sa njihovim interesima i ambicijama. Kada sam snimao “Goli otok” nazivali su me špijunom, izdajnikoma i fukarom, a kada sam snimao najpoznatijeg političkog robijaša u Evropi Vladu Dapčevića, koji je bio utamničen u požarevačkom zatvoru Zabela, Slavko Ćuruvija, moj saradnik na tom TV filmu i ja bili smo optuženi, sa najvišeg vrha Jugoslavije, za odavanje državne tajne i subverziju. To nije bilo naivno, jer nas je čekala robija od 17 godina, po tada važećem članu zakona. Naime, Vlado Dapčević je bio belgijski državljanin, a Jugoslavija ga je kidnapovala u Rumuniji i osudila: prvo na smrt, zatim ga pomilovala doživotnom robijom. Istog dana, posle snimanja, sreo sam Vladu Dapčevića u hodniku zatvora. “Nije trebalo da ono pričam”, rekao mi je zabrinuto. Dugo sam razmišljao o tome da li je moralno da svoje ambicije stavljam iznad nečijeg straha i nečije nade!

NM: Pojedine kolege Vas nazivaju insajderom i uzbunjivačem televizije. Kakva je po Vašem mišljenju budućnost televizije i može li ona postati slobodnija u odnosu na danas ustanovljenu formu?

Božidar: Ne da li može, već ona mora postati slobodnija. Kada je pesnik Moma Dimić upitao velikog cinika i filozofa “crnog talasa” Emila Siorana da li i dalje ostaje pri konstataciji “da će čovek propasti” i da li ima nešto novo da doda tom filozofskom aforizmu, Sioran mu je odgovorio: “Da, čovek mora propasti”. Tako je i sa televizijom, ona će sigurno propasti ako uskoro ne shvati da je njena delatnost humanistička i da će doći do same ivice ponora nastavi li da služi i robuje nečijim bolesnim ambicijama. Svoje prve esejističke tekstove o televiziji objavljivao sam pod zajedničkim naslovom: “Televizija je sistem sprečavanja realnosti” i već sam tada, pre 45 godina, primetio da se priprema izdaja realnosti i očevidnosti. Preveliki upliv tehnologije i digitalizacije omogućuje proizvodnju vizuelnih zabluda koje se na televiziji plasiraju kao realna realnost koja se puši od svežine. Međutim, druga moja opservacija o televiziji jeste otkriće da televizija ne bi trebalo da se oslanja isključivo na vizuelno, već bi u otkrivanju istinitog i očiglednog morala uključiti i ona čula čiji se opažaji temelje na pipanju. Dr Radoslav Lazić u svojoj knjizi: “Estetika televizije” tvrdi da sam ja na taj način prvi otkrio fenomen virtuelne realnosti. Ja sam pre 40 godina tvrdio da televizija proizvodi realnost i da to što je uslikano i što je prikazano na ekranu, a deluje kao tačno, ne mora biti i istinito. “Tačnost nije istina”, primetio je slikar Pol Sezan, doduše nekim drugim povodom. Tačnost je proizvod svemoguće digitalne tehnologije a istinitost, kao moralnu kategoriju, vezujemo isključivo za čestitost čoveka koji govori kao “sa rukom na bibliji”: Ako se uzmu u obzir ova otkrića i činjenica da sam, dok sam to otkrivao, bio zaposlen na televiziji onda stoji ta tvrdnja, iz vašeg pitanja, da sam insajder i uzbunjivač televizije. Tekstovi koje sam, još kao mlad, objavljivao pod zajedničkim nazivom: “Pipanje realnosti” govore o mojoj sumnji da će televizija ostati “nevina” i da neće posegnuti za proizvodnjom histerija i spektakala, ne bi li gledaocu skrenula pogled sa stvarnih problema, sa nestašica, lošeg standarda i opšte bede. Bez oslanjanja na konkretan dodir sa stvarnošću, a on je moguć samo ako su televizija i njen gledalac u najneposrednijem kontaktu, bez te sprege sa gledaocem, televizija će nastaviti da interveniše ne samo u materijalnoj stvarnosti već će preneti svoje ambicije i na modeliranje svesti onih koji je gledaju. Ona je već od svojih gledalaca načinila zombije koji slepo veruju populističkoj frazeologiji koja se u potpunosti oslonila na osiromašenog, zaglupljenog, preplašenog i upropašćenog čoveka pored ekrana. Televiziju će kod nas i u svetu upropastiti fukare koje su je pretvorile u instrument vladanja i tako poništile njenu revolucionarnu i prosvetiteljsku ulogu, njenu romantičku mogućnost da čoveka učini boljim. Umesto toga, televizija je čoveka, kako tvrdi Emil Sioran, dovela do sigurne propasti. Neki sociolozi medija tvrde da bi Hitler vladao svetom do današnjeg dana, da je imao televiziju.

 

NM: Vaše najprepoznatljivije priče su one koje su u isto vreme i najdramatičnije. Zašto su Vas toliko privlačile priče sa dna društvene egzistencije?

Božidar: To mi pitanje novinari često postavljaju. Nadam se da ne sumnjaju u moju patologiju ili u moje uživanje u patnji drugih. Patnja je nešto veoma, veoma intimno i individualno i mi jedino imamo mogućnost da spoznajom sopstvene patnje empatički prepoznamo patnju drugih i da se aktivno uključimo i pomognemo koliko možemo. Emil Sioran u svojoj mladalačkoj knjizi “Na vrhuncu beznađa” za patnju kaže da je ona stanje unutrašnje samoće. Jedino samilošću možemo otvoriti taj najskriveniji prostor unutrašnje samoće i učiniti ga vidljivim za druge. Patnja i samilost od ovoga sveta mogu načiniti ravnopravno stanište za sve ljude. Deliti ljude na one koji pate i na one koji ne pate, najnečovečnija je podela. Svi patimo, poručuje Žozef de Mestr, mislilac i pisac 19. veka: “Nijedan čovek ne može biti zlosrećniji od onoga koji nikada nije upoznao patnju, takvo biće nikada ne može biti pouzdano u sebe, niti može spoznati sopstvenu vrednost”. Jednom prilikom mi je poznati književni kritičar, akademik, Petar Džadžić, rekao kako ga je Dobrica Ćosić pitao: “Kako to da Božidaru Kaleziću ubogi paćenici do kraja kažu sve što ih pita, kao u ispovedaonici?”. Ispričao sam Petru Džadžiću, koji je bio moj poštovani i dragi prijatelj, da sam i ja svojim “junacima”, ljudima od kojih sam tražio da mi otvore dušu, za vreme pripreme snimanja TV filma, otvarao svoju dušu i otkrivao im sve svoje patnje, strahove, rane, bolove i nade: “Svi patimo. Svako ljudsko biće pati, i ja patim, samo su nam uloge, u ovom momentu, različite. Ja govorim kroz vas”, često sam im ponavljao. Svoje životne principe sam, ne tako retko, preuzimao upravo od tih ljudi sa “dna”. Višestruki ubica, koji 22 godine nije izašao iz zatvorske ludnice i nije video zeleno drvo otkako je smeštem u ludnicu, rekao mi je, kada sam ga pitao zašto tolike godine nijednom nije izašao iz zatvorsko-psihijatrijske “ćelije”: “Kako ću da izađem, kad ne daju. Onaj koji hoće nešto na silu, taj je budala!” Taj njegov odgovor usvojio sam kao životni princip. Poštovao sam te ljude sa “dna” i nikada se ni jednom od njih nisam obratio sa “Ti”. Od njih sam naučio kako ostati “čovek” kada ceo svet, pa i Bog digne ruke od tebe. Njihovi moralni principi su van svake pragme i “ulizivanja” i počivaju na poštovanju elementarnog dobra. “Sve se srušilo i sve smo srušili, jedino nam je preostalo da ono elementarno ljudsko sačuvamo u nama. Da se kajemo i da molimo Boga da naše kajanje uzme u obzir”, često su mi to govorili i to sam želeo da učinim vidljivim za druge, u svojim TV filmovima. Paradoksalno je da su svi ti moji “nesretni” junaci stajali “na sunčanoj strani života”, sa verom i nadom. Završiću ovaj odgovor rečima velikog slikara i humaniste Milana Konjovića (kome i posvećujem ovaj intervju), koji je često isticao da je “borba između svetla i mraka večna”, ali uvek “sa verom u Sunce “. “Na strani Sunca su”, kaže Milan Konjović, “i najdublje senke, PATNJE, ali bez PATNJE nema intenzivnog življenja.”

NM: Veliki broj Vaših filmova bavi se umetnošću. Snimali ste o Milanu Konjoviću, Matiji Vukoviću, Naodu Zoriću. Da li je estetiku zadesila slična sudbina poput televizijskog dokumentarizma?

Božidar: Po mom mišljenju, estetika ne postoji, postoji samo sud vremena. U grudima vremena su i Leonardova Mona Liza i Dišanov “Pisoar” (Vodoskok) i sada je pitanje koliko će ta dela grejati grudi vremena. Mona Liza pripada Renesansi 14. – 15. vek, a “Pisoar” dadaizmu sa početka 20. veka. Ti “izmi” su irelevantni, nevažni za trajanje umetničkog dela, ali nisu za ludilo stvaralaštva i za njegovo “sanjalačko stanje egoizma”. Pošto umetnici znaju da estetika ne postoji i da je najbitnije trajanje u vremenu, oni se baš premnogo i ne obaziru na ograničenja sadašnjeg vremena i na njegov bonton i pravila ponašanja. To je primetno na svakom koraku, jer su njihovi idoli izvučeni iz toplih grudi bezvremenosti i oni se poltronski udvaraju tim senima večnosti, analizirajući svaki njihov detalj, od garderobe do ponašanja na ulici i kafani. Sećam se jednog beogradskog “oriđinala” koji je u svemu imitirao Leonarda da Vinčija. Nekadašnja kafana “Prešernova klet” bila je svojevrsno pozorište bivših lelujnih likova, jer tu ni jedan od umetnika nije želeo da bude ono što jeste on lično, već je nastojao da bude, što je moguće vernija kopija nekog neprolaznog i večnog “božanstva”. Pripadanje bezvremenosti oslobodilo je umetnike konvencionalnog ponašanja u svakodnevnom životu, tako da je svaki od njih imao neku svoju odliku koja ga karakteriše i po kojom će ga pamtiti i kada ode sa ovoga sveta. Jakov Grobarov se popeo na kafanski sto uporno odbijajući da siđe sve dok se Zemlja ne zaustavi. “Zaustavi se, Zemljo, da siđem”, vikao je na sav glas. Za umetnike, sadašnje vreme je bilo suviše svakodnevno i oni su intervenisali u njemu svako na svoj način, maštajući o prošlosti kao o jedinoj budućnosti. Branko Miljković je kao srednjoškolac teturao po niškim kafanama, oponašajući simboliste i njihove uklete biografije. “Ukleti pesnici” preplavili su Beograd: od Slobodana Markovića do Branka Miljkovića, izazivajući vreme i prkoseći njegovoj efemernosti i privremenosti. Miljković je nastavio da pravi izgrede opijajući se na silu Boga. Na kraju, vičući na sav glas: “Zašto ubijate pesnike”, skliznuo je prema smrti, prema tom metafizičkom fenomenu želeći da poništi vreme koje mu se zbog svoje dosadnog svakodnevlja prosto gadilo. Obesio se u 27. godini. Milić od Mačve, već svojim imenom nagoštavao je renesansnu prirodu i donkihotovsku bolećivost. Pelerinama i viteškim kapama pokazivao je da dolazi iz prošlosti kao večnost i da je on inkarnacija bogova večnosti. Svima, pa i Draganu Lubardi, koji je uvek išao sa blokom za crtanje pod miškom, masne kose i nemarno retro odeven, sedeo po ceo dan u uglu beogradske kafane “Kolarac” vičući na sav glas: “Grafika je eho atomske bombe”, budućnost je bila prošlost. Alkohol je mnogima davao status. Njihove svetove pijanstvo je učinilo mogućim i priznatim u kafanama koje su bile njihov drugi dom, ako ne i prvi. Nesretni Dragiša Ajdić- Ad iz ugla bircuza gde je imao u džepu samo toliko novca da plati kafu, jadao se običnim nepoznatim kafanskim gostima da ga je Titova, narodna, milicija pretukla na granici prema Grčkoj i da su ga mlatili sve dok nije priznao da je lud. Jer, po mišljenju tadašnjih čuvara granica, samo je lud čovek mogao da beži iz države, kao što je bila Jugoslavija pedesetih godina dvadesetog veka. “Ja sam lud jer nisam, govorio sam da nisam jer nisam, ja sam lud jer nisam”, recitovao je Ajdić svoju poeziju, dok je u ruci držao blok i nešto crtao. “Ovde niški Pikaso”, javlja mi se telefonom moj prijatelj slikar Stole Stojković. Na drugom kraju u Rakovici, nadomak Beograda, u improvizovanoj bašti sa povrćem vajar Slaviša Čekić bojadiše crvenom bojom zeleni paradajz da bi šokirao komšiluk. Često bi me na ulici, pola u šali a pola u zbilji, pitali umetnici, moji prijatelji, kada ću napraviti neki TV film o njima; ja sam im na to odgovarao: “Niste još dovoljno poludeli”. Kada sam napravio TV film o Matiji Vukoviću, 1973. godine, glavni urednik televizije Dušan Mitević pripretio mi je tužbom što umetnike predstavljam kao da su ludi. Poslednju sekvencu u TV filmu o Milanu Konjoviću, u kojoj on uvijene glave peškirom trči po ateljeu da bi izlečio glavobolju, morao sam da izbacim jer je delovala kompromitujuće, po mišljenju političkog vrha. Napisao sam scenario za TV film o književniku Bogdanu Čipliću i čekao odobrenje da počnem sa snimanjem. Nisam ga dobio uz obrazloženje da sam ja nameran da sve velikane, kojima se Vojvodina diči, prikažem kao ludake. Šta su svi ti umetnici, o kojima govorim, zaveštali našoj kulturi? Pre svega donkihotizam, koga karakteriše nada u “besmisleno racionalno”. Setimo se dadaizma i nadrealizma i njihovih ludih, besmislenih i junačkih nada. Taj ludi i očajnički donkihotizam pokušao sam da prenesem i opravdam u TV filmove o umetnicima. Boemija je danas ismejana, rasturena i prognana sa ulica gradova, varoši i sela. Boemske kafane su pretvorene u kockarnice. Ludilo i donkihotizam su sprečeni, jer se u njima krije klica revolucije i promene i – junačke nade. I, autentični dokumentarizam je subverzivan jer ga kao umetnički žanr karakteriše nada u “besmisleno racionalno”. Dokumentarizam je savet društva.

Foto: lična arhiva

NM: Za kraj, imate li neki savet za mlade ljude koji imaju želju i ambiciju da se posvete Vašoj profesiji?

Božidar: Veoma je pretenciozno davati savete. Svaki čovek, tako i ja, u večitoj je dilemi da li i sam ide pravim putem. Sve poruke i mišljenja koje dobijamo sa raznih strana ugrađujemo u proveru te svoje životne odluke, koju često doživljavamo kao talas “reke bez povratka”. Ceo život je generalna proba na kojoj, kako znate, režiju preuzima metafizički umetnik, zamenjujući ono što je pogrešno novim greškama. I neprestano tako sve u očekivanju premijere koju još niko nije dočekao. Mogu da tvrdim da je život svakog čoveka neuspešan, prepun promašaja i izneverenih nada. Kada je Karl Marks umirao, poručio je svojim ćerkama: “Sumnjajte!” Marsel Prust je iz samrtičke postelje zahtevao od svoje kućepaziteljke Selest Albere da mu donese knjigu “Traganje za izgubljenim vremenom” da bi u njoj ispravio svoje previde i loše opise. “Nisam verno opisao umiranje”, izgovorio je Prust i zaklopio oči, za sva vremena. Začuđujući genije, Oto Vajninger, pisac kapitalne studije “Pol i karakter”, iznajmio je sobu u kojoj je umro Betoven, proveo u njoj jednu noć i, u samo svitanje, pucao sebi u grudi. Vajninger, dečak od 23 godine preuzeo je na sebe praroditeljski greh i postupio prema njemu onako kako je mislio da treba. Alber Karako, ukleti nihilista, nije verovao u sreću kada se, nakon povratka iz Južne Amerike, suočio sa podatkom da je šest miliona ljudi, njegovih sunarodnika, Hitler žive spalio u krematorijumima. “Sreća je slučajnost”, rekao je Karako i presekao sebi vene. Iza njega je ostalo delo: “Barvijar haosa” i dilema: “Da li pisanje poezije i umetnost uopšte, imaju smisla, posle svega”. Da li možemo od tih ljudi, ili od njima sličnih očekivati savet kojim putem da krenemo kada su i oni sami išli kruvudavim stazama!? Jedna, meni draga, osoba poslala mi je sliku puta koji se u perspektivi spaja sa horizontom, uz tekst: “Ako si počeo koračati nekim putem, ne možeš se više vratiti na isti da bi stvorio novi početak, ali možeš početi, već danas, da stvaraš drugačiji završetak”. Svi putevi vode za Rim, a samo se jednim putem u Rim stiže. Smatram da nam je Bog iz kaprica oduzeo moć predviđanja i za svagda nas osudio da zaključujemo na osnovu činjenica i uzročno-posledičnog principa: “Ako uradiš ovo, biće ono”, znači, iz materijalnog uzroka proističe materijalna posledica. Međutim, namerno ili nenamerno, Bog nam je ostavio samo jednu mogućnost da prepoznajemo posledice, slobodno, bez oslanjanja na materijalni princip, ostavio nam je moć INTUICIJE. Čitao sam jednu rusku narodnu bajku u kojoj Otac (Bog) zahteva od svojih sinova da, kao uslov da bi im ostavio imanje, reše zadatak, koji glasi: “Idi tamo ne znam kamo i donesi to ne znam šta!” Zadatak je rešio najmlađi sin, ludi Jemeljan, koji je u pomoć pozvao intuiciju. Taj zadatak nije bilo moguće rešiti upotrebom formalno-logičnih principa, koji su se zasnivali na materijalnim sigurnim parametrima. Moj savet, ukoliko imam pravo da dajem savete u vidu drugarske polemike iz koje možda ne bih izašao kao pobednik, bio bi: U biranju puta kojim ćete krenuti oslonite se na INTUICIJU, koja se često može poistovetiti sa sintagmom: “Ja to volim”. Taj put koji ste intuitivno izabrali trebalo bi da vas dovede do uspeha, ovim redom: “Ono što znate, to ćete i zavoleti”, “Ono što ste zavoleli, to će vas učiniti srećnim”, a “Ono što će vas učiniti srećnim, to će vas učiniti uspešnim!”. Ako primetite da vas put koji ste izabrali ne “vodi u Rim” znajte on, ipak, vodi negde, u neki grad, i stvarajte drugačiju završnicu (u tom nekom drugom gradu). Najvažnije je da završnica bude uspešna, jer kraj određuje početak. To dobro zapamtite!

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

21.10.
0637553XXX
OGL Astrologija,Tarot.Pomogla sam mnogima pa cu i vama:ljubav,brak,posao,napredak.Nazovite negubite vreme.0637553034 Viber
OGL Prodajem auto Ford Focus, 2006.godiste, dizel, crvene boje. Za ostale informacije pozovite na telefon 060 0785750.
20.10.
0613050XXX
OGL Trazim namesten stan u Odzacima do 100?e sa troskovima 0613050733
18.10.
063649XXX
OGL Prodajem dobro očuvanu kuću u Crvenki.Širi centar, kompletno namestena.100 kvm+pomoćne prostorije .063649567
16.10.
0603817XXX
OGL Prodajem auto XSARA CITROEN, limuzina, 2002. godište sve informacije na tel. 0603817535
Postavite vaš mali oglas ODMAH - Klikni ovde