(INTERVJU) Marko Košutić: Svaki građanin ako je dovoljno uporan može da promeni nešto u svojoj sredini

Marko Košutić je čovek koji je svojim radom i energijom unapredio kvalitet socijalne zaštite u našoj opštini. Taj njegov rad već godinama služi kao primer dobre prakse, jer je udruženje na čijem čelu se on nalazi jedno od najuspešnijih tog tipa danas u Srbiji.

Njegovo prisustvo u Plavoj ptici traje više od 15 godina. Za sve to vreme Udruženje je raslo i konstantno se unapređivalo, a njihove usluge danas koristi veliki broj porodica iz naše opštine.

On je u početku bio samo volonter. Udruženju je pristupio sa svojih 16 godina, da bi već nakon četiri godine postao direktor. U međuvremenu je postao i diplomirani defektolog, a gotovo svi zaposleni u udruženju prošli su stručno i kvalifikaciono osposobljavanje. Zahvaljujući tome, Plava ptica je danas jedna od najstručnijih ustanova tog tipa u našoj zemlji.

Pored toga, aktuelni je predsednik Saveza MNRO udruženja Vojvodine, a povremeno angažovan i u radu nekih domaćih fondacija, čiji je zadatak da vrše podršku malim projektima u zajednicama poput naše.

Markov primer je svakako jedan od najsvetlijih jer govori o tome kako mladi ljudi naizgled malim delima i ličnom vizijom mogu da dođu do realizacije nekih zaista velikih ciljeva, čiji interes nije ličnog, već opšte-društvenog karaktera. Ovo je priča o tome.

 

NM: Kako si se odlučio za taj društveni poziv, da postaneš defektolog?

Marko: Sasvim slučajno. Nisam odlučio da to bude moj poziv, pa tek onda došao u Udruženje. Prvo sam došao u udruženje sa idejom da snimim prilog za omladinsku emisiju koju sam vodio sa drugovima na Radio Kuli. Moj prvi utisak kada smo tamo došli bio je nestvaran. Ušli smo u prostoriju gde je bilo možda sedmoro, osmoro dece i njihovih roditelja, a ja sam pomislio da su svi na svetu u toj sobi.

To je na mene ostavilo strašan utisak. Ja sada razumem kada neko ima sličan utisak kada prvi put dođe kod nas i kada pomisli da je to nešto najstrašnije što je video. Nakon toga sam poželeo da to ne ostavlja takav utisak na mene i da se potrudim da mi deluje kao nešto što je potpuno normalno.

Počeo sam da dolazim da volontiram kako bih pobedio taj osećaj i posle kraćeg vremena sam shvatio da taj posao počinje da mi se dopada. Posle dve ili tri godine volontiranja, zaključio sam da želim time da se bavim. To je trajalo sve vreme dok sam studirao, tj. volontirao sam i studirao u isto vreme.

 

NM: Od 2007. godine vršiš funkciju direktora „Plave ptice“ i veoma si uspešan u tome. Gde nalaziš motivaciju za rad?

Marko: U Udruženju sam od 2003, od svoje 16. godine. Kada toliko dugo boraviš negde, to počneš da doživljavaš kao svoju kuću i kao nešto što je deo tebe. Udruženje je u to vreme funkcionisalo tako što su se roditelji i deca okupljali i družili se dva, tri sata, a za tu, tada veliku stvar, zaslužni su ljudi koji su tu bili pre mene, Slavica Kulić i Amalija Kovač, pre kojih nije postojalo ništa. Oni su prvi put napravili nešto što je okupilo ljude.

Međutim, mi smo tu imali neku vrstu razmimoilaženja, jer su neki od nas shvatili da to treba da se nadograđuje dalje, a oni su smatrali da je to bio limit realne situacije. Njihovo očekivanje je možda u toj situaciji bilo realno jer sve o čemu smo mi tada pričali jeste da bi trebalo da postoji dnevni boravak, a i ja sam tada mislio da nakon pravljenja dnevnog boravka više nema šta da se radi. Tada smo počeli da radimo na rizik jer to nikada nije bilo društveno prihvaćeno od strane lokalne samouprave, ministarstva, odnosno onog ko raspolaže budžetom. Nikada nismo bili u situaciji da damo ideju koja će biti prihvaćena i proći zato što je odlična.

Tada smo samoinicijativno napravili dnevni boravak i tada niko u njemu nije bio zaposlen, niti dobijao platu. Dolazili smo jer smo želeli. Nikog nismo pitali da li to tako može. Negde 2007. godine došlo je do pomenutog razmimoilaženja jer je postojao jedan broj ljudi u Udruženju koji su smatrali da sve treba da teče nekim regularnim tokom, odnosno da podnesemo zahtev za dnevni boravak, da taj zahtev neko odobri, da dobijemo budžet, pa da tek onda krenemo sa opremanjem… Mi smo shvatili da se to nikada neće desiti na taj način i samo smo krenuli da radimo u potpuno neuslovnim prostorijama. Odredili smo jedan dan i rekli: „Mi danas dolazimo u to vreme i vraćamo decu kući u to vreme“.

To je trajalo jedan period, svi smo radili volonterski, dolazili, odlazili, primali decu i onda se okupila grupa roditelja koji su shvatili šta njima taj dnevni boravak predstavlja, jer često ljudi nisu ni svesni svojih potreba. Kako ja da znam da je to dobro, ako ja to nikada nisam video? Ljudi misle da dete može da bude sàmo kod kuće jer nisu doživeli da bude osam sati negde drugo. Kada smo mi njima pokazali da je to dobro i da to može da funkcioniše, onda se već stvorila jedna, da ne kažem kritična masa, masa ljudi koji nisu hteli da postoji „ne“. Moralo je da postoji „da“. Tada je formiran dnevni boravak u sklopu Predškolske ustanove „Bambi“.

To po našem mišljenju nije bilo dobro rešenje, ni koncepcijski ni suštinski, ali je u nekom trenutku imalo veze sa predškolskom ustanovom. Posle toga smo opet radili paralelno dva dnevna boravka, sve dok nije došla situacija da lokalna samouprava po prvi put raspiše konkurs da bi se odredilo ko na najbolji način može da pruži tu uslugu korisnicima. Naravno, kada se uporedilo šta je predškolska ustanova nudila u to vreme a šta mi, ispostavilo se da je ono što mi nudimo bolje rešenje.

Nijedna stvar se ne razvija lako i brzo osim ako imate neviđenu podršku ljudi koji donose odluke. Mi smo od 2003. do 2008, od kada sam ja tu, svaki dan radili i funkcionisali bez toga da je iko od nas zaposlen tamo. Tek u maju 2008. se desilo da smo kao udruženje dobili prve zaposlene, prva sredstva iz budžeta koja služe za to što mi radimo i tek onda je ta priča zaista krenula.

 

NM: Pored Udruženja si kao saradnik angažovan i u mnogim fondacijama. Takođe si i aktuelni predsednik Saveza MNRO udruženja Vojvodine. Kakve su aktivnosti ovog saveza i da li nalaziš dovoljno vremena da se posvetiš tome?

Marko: Radim za neke domaće fondacije, sada konkretno za fondaciju „Trag“, koja radi podršku malim projektima u zajednicama kao što je Kula. Naše udruženje je tih godina služilo kao primer kako se neka organizacija razvija, samim tim što smo bili prvi u Srbiji koji smo na javnom konkursu dobili da vršimo neku uslugu. Zatim smo bili prvi koji smo dobili stanovanje uz podršku, stalno smo radili nešto što se do tada nije radilo. Sve smo to radili jer je ipak postojao neko u lokalnoj samoupravi ko je na kraju razumeo i podržao to što radimo.

Na taj način su nas angažovale i te fondacije da budemo neko ko procenjuje druge ljude koji konkurišu za sredstva, ko im pomaže da uobliče svoje projekte, predloge i ideje i to je zanimljivo raditi jer upoznaješ mnogo ljudi i udruženja na različitim mestima iz najrazličitijih oblasti, jer se ti projekti ne tiču samo socijalne problematike. Ja sam zadužen za teritoriju Vojvodine i primetio sam da je jako smanjen broj ideja koje dobijamo, što znači da je civilni ili nevladin sektor u nekoj krizi što nikako nije dobro, jer ne postoji inicijativa kod građana da oni mogu da promene nešto u svojoj lokalnoj zajednici. To je ono što ne valja.

Možemo imati svakojake krute zakone i procedure, ali svaki građanin treba da bude svestan da njega ništa ne može da spreči da promeni nešto u svojoj sredini ako ima dovoljno upornosti i entuzijazma da se time bavi. Iz tog ugla gledano, broj ljudi koji imaju takve ideje se smanjio, jer oni ne očekuju da bi mogli da utiču na neke stvari svojim angažmanom.

Što se tiče Saveza MNRO, to je mreža udruženja na teritoriji Vojvodine koja su poput našeg. U 25 opština funkcionišu takva udruženja i ideja Saveza jeste da ih okuplja, da mogu da razmenjuju svoja iskustva i da mogu kroz taj Savez da finansiraju neke svoje programe. Ono što je relativno problematično jeste da mi imamo toliko šaroliku situaciju, u smislu da imamo opštine gde praktično ne postoji nikakva aktivnost organizovana mimo te koja se dešava u nekom udruženju, gde roditelji i deca uđu dva, tri puta nedeljno i to je to. Imamo opštine gde ne postoje dnevni boravci, gde ne postoje nikakve usluge, gde se ljudi okupe i imaju neku radionicu. Situacija je tu neujednačena i nažalost ono što se dešava jeste da su u tim udruženjima nekad prvenstvenu ulogu imali roditelji, porodice čiji je interes da se nešto dešava i oni su bili pokretači nečega, a sada se dešava da pokretači budemo mi koji smo profesionalno za to vezani i da je jako veliki problem umrežiti roditelje koji imaju identičan problem da deluju zajedno.

Činjenica je da kad ja odem negde da govorim šta je potreba nas kao udruženja, to svako vidi kao nešto što je normalno da ja to govorim zato što je to moj posao i hoću da obezbedim sebi bolje uslove rada. Ako to ne govori onaj koga se tiče, onda to nema težinu. Problem je što su u svim tim udruženjima iz 25 opština porodice ili usmerene samo na svoje dete ili nema udruživanja, a trebalo bi da ga ima.

 

NM: S obzirom na to da radiš sa socijalno i društveno ugroženom kategorijom stanovnika, da li se to odražava na neke tvoje lične stavove i na koji način?

Marko: Kod svakog ko radi tu vrstu posla postoji velika dilema. Jednom prilikom je komesar za izbeglice Buba Morina gostovala na TV-u sa bundom i zlatom. Kada su je pitali da li je primereno da ide sa bundom i zlatom, a pomaže izbeglicama, odgovorila je da ti ljudi moraju da shvate da ako ona ne zna da pomogne sebi, neće moći da pomogne ni njima. Svi mi smo u dilemi.

To siromaštvo, koje je veliki problem jednog broja ljudi sa kojima radimo, utiče na tvoje stavove o tome šta je puno, šta je malo, šta je dovoljno, kako ja živim, da li je u redu to što ja mogu da idem na more, a oko mene postoje ljudi koji ne idu, ne mogu ili nikada nisu bili. Verujem da svi koji radimo tu vrstu posla prolazimo kroz takve dileme. To onda dovede do toga da čovek potpuno sagori u svom poslu, što ja mislim da delimično i jesam.

Mora da postoji granica između posla i ličnog života pojedinaca, dugoročno nije izdrživo da se oni stalno mešaju. Suštinski mislim da je dobro kada se mešaju, jer ako osoba nije emocionalno upletena, ne može da radi dobro ovaj posao, ali onda takođe ona ne može da radi dugo. Ja posle ovih 16 godina u Udruženju vidim kako su se promenila neka moja očekivanja u životu i tolerancija na to kada mi neko priča o svojim problemima koji uopšte nisu bitni, priznajem da za to nemam interesovanja.

Uvek treba imati na umu da nije socijalni slučaj svako ko je u stanju neke socijalne potrebe. Znači, nije invaliditet socijalni slučaj, ne treba stvari gledati kroz tu prizmu, ali jeste tačno da mi uglavnom tokom dana viđamo probleme i često kod nas dođu ljudi koji budu neko vreme u Udruženju i onda odu, jer ne mogu da se snađu u toj situaciji. Ne mogu da naprave dovoljno distance, a da se dovoljno emocionalno upletu u to što rade, ne mogu da nađu način da nauče da je normalno ono što vide u toku dana, da se sa time funkcioniše. Stalno pričamo o tome da postoji jedna linija koju kada pređeš, ili odlučiš da nastaviš ili odustaneš. Svaki posao je na neki način težak, ali stvar je u tome jesi li ili nisi za taj posao. U ovoj vrsti posla ne znači da ćeš znati da ga radiš ako si se školovao za to.

 

NM: Udruženje se jednim delom finansira od donacija i sponzorstava. Kakva je svest, ali i spremnost građana da pomognu rad vašeg udruženja?

Marko: Jeste velika i dalje, mi imamo onu kategoriju donatora koji su stalni, koji nas podržavaju iz godine u godinu. Imamo i jedan veliki broj građana koji uplaćuju donacije, nekad su to simbolične uplate, ali puno znače jer su to sredstva sa kojima možemo uvek nešto novo da uradimo. Nije samo stvar u tome da li neki građanin individualno uplati 100 ili 200 dinara, nego to zapravo pokazuje da ti ljudi podržavaju to što mi radimo, a to nam je mnogo važnije.

Ono što je dobro je da postoje još uvek firme koje ne funkcionišu po principu poznanstava. Počele su da shvataju da mora da postoji neka vrsta procedure, da im mi objasnimo našu ideju, pošaljemo izveštaj da se zna gde su sredstva utrošena, da to bude neki stvarni odnos donatora i onog ko koristi sredstva.

Činjenica je da ti drugi donatori, koji su nam takođe bitni, a to su razne evropske i domaće fondacije, smatraju da se mi kao zemlja sada nalazimo na nivou gde više ne treba da se finansiraju te osnovne stvari. Smatraju da sada svaka opština u Srbiji treba da je dovoljno svesna i razvijena da shvata da joj je u interesu da finansira socijalnu zaštitu za svoje građane i sad to više nije tema nijednog konkursa gde mogu da se traže sredstva. S jedne strane je dobro da nas gledaju tim očima, a sa druge ne, jer to baš i nije tako u praksi. Nekada je teško i objasniti nekome ko nije u toj materiji, ko to nikada nije video svojim očima.

Ljudi koji nikada nisu ušli kod nas da vide kako prođe dan, šta se sve desi u tom jednom danu, ne mogu ni da zamisle zašto treba mnogo ljudi da se brine o tako velikom broju ljudi. Teško je to opisati jer su te usluge u principu dosta skupe pošto ih pružaju ljudi, koji su neophodni da bi sve bilo u redu. Mi od donatora uvek tražimo sredstva za nešto što je unapređenje nečega što već radimo jer smo mi taj princip ustanovili još na početku. Ne želimo da gubimo vreme objašnjavajući zašto je potrebno da se uvede neka nova stvar jer to traje i bespotrebno nas zamara.

Nikada nemamo konferencije, medijske nastupe, nemamo prezentacije toga što radimo. Nas zanima da radimo to što treba i da ljudi u udruženju budu zadovoljni. Pozovemo donatore, pokrenemo temu stanovanja, onda zovemo sistem i kažemo: „Sada se uključite“. To je pozicija visokog rizika i naravno da ne bi išlo bez donatora i visok je rizik pokrenuti bilo šta što je neizvesno, ali mi tako funkcionišemo 15 godina.

Živimo od budžeta do budžeta, ali već smo navikli na to. Kada smo 2011. godine gradili objekat za stanovanje uz podršku, mi smo krenuli od priče da se zgrada nekadašnjeg Radničkog univerziteta adaptira za naše namene. Dobili smo novac za adaptaciju i podneli smo zahtev, ali nas je Opštinsko veće odbilo. Imali su neko potpuno nerealno objašnjenje da će tu da se pravi omladinski centar iz nepostojećeg budžeta itd. Dobili smo odbijenicu sa idejom da vratimo novac koji smo dobili od evropskog donatora za tu adaptaciju i da nema ništa od toga. Mi smo onda iz inata krenuli da pravimo objekat. Tada smo zvali donatore i u takvim situacijama vidiš da postoje firme koje su raspoložene za to, počevši od ciglana koje su nam dale cigle, pa do drugih.

 

NM: Opremili ste čak dve izdvojene jedinice za smeštaj korisnika. Ako se uzme u obzir činjenica da je mali broj tako uspešnih udruženja za pomoć MNRO u Srbiji, možete li da nam kažete kako ste uspeli to da postignete?

Marko: Mi nemamo podelu posla. Zna se ko šta treba da radi, ali se zna da će svako da uradi sve i to mora biti jedini recept za uspeh. Kod nas ne postoje stručni radnici koji, ako treba, neće okupati korisnika. Ne mogu ja da pružam nekome stručnu pomoć, a nisam mu pružio osnovnu. Kada se ljudi naviknu da rade na taj način, onda stvari teku tako da mi možemo da funkcionišemo i da se stalno širimo. To je kod nas neko nepisano pravilo. Uvek se vodimo time šta je realna potreba.

Nekad mi bude žao što ne radimo na samopromociji. Odlazili smo na terene sa ljudima iz Centra za socijalni rad na mesta koja su dramatična. Ako odemo na teren kod neke osobe i vidimo da ona živi u nehumanim uslovima, da će umreti jer nema ko da se brine o njoj, mi tu osobu uzimamo kod sebe iako nam je prepun kapacitet, iako ta osoba nije za nas, zato što se mi ne bavimo formom. Moramo da se bavimo formom onoliko koliko zakon traži, ali ne u tom smislu da kod nas neko dođe i mi mu kažemo: „Znate, sad je trenutno kapacitet popunjen.“ To se nikada nije desilo.

Napunili smo jedan stan, pojavila se potreba za drugim i taj drugi stan smo napunili. Onda se pojavila potreba za pomoć onima koji su potpuno zavisni od tuđe pomoći, pa mi napravimo i treći stan. To nas često dovodi u situaciju da smo uvek na ivici bankrota zato što nikada ne gledamo da li se isplati ili ne, iako je to loše po nas, iako ćemo mi zbog toga da ugrozimo svoje finansiranje, ali ne možemo da kažemo da za nekoga nema mesta. Državne ustanove mogu, ali to je razlika između vladinog i nevladinog sektora. Zato mislim da za tu priču nije svako. Često stvari funkcionišu na nivou utisaka i reklame pa ako se bolje izreklamiraš, bolje će i da te prihvate. Možda je to neka moja manjkavost, ali to je neki princip koji ne želim da narušim.

Strašno je reći da imamo ljude koji na svom radnom mestu budu istučeni. Ne mogu da pričam o sebi jer ja više nisam tamo direktno, jesam u kontaktu sa korisnicima, ali nisam u dnevnoj i noćnoj smeni. Međutim, ako imamo nekog ko dođe na posao, radi celu smenu sam, pa ima korisnika koji je tog momenta u nekom stanju rastrojstva i dođe do fizičkog nasrtaja i taj čovek opet sutra dođe na posao jer to i jeste naš posao i ne treba da kukamo, ipak očekujemo da to neko uvaži, pa makar i prećutno.

 

NM: Konstantno unapređujete i uvodite nove terapije, koje su inovativne ne samo u našoj opštini, već i mnogo šire. Kako dolazite do tih rešenja?

Marko: Nikad nismo išli na to da gledamo šta rade drugi ljudi. Ništa nije dobro ako nije autentično i mislim da se to nauči u ovom poslu. Na primer, mi nemamo senzornu sobu i često roditelji pitaju zašto je nemamo. Sva ta iskustva koja se postižu u senzornoj sobi, penjanje, dodirivanje i slično, sve to može da se postigne na livadi, u dvorištu, u kući. Zašto bismo mi sada kupovali nešto da bismo imitirali ono što život već sam po sebi pruža?

Mi prvo pitamo roditelje šta njima treba i šta žele za svoje dete. Oni onda daju neke svoje predloge, pa pokušamo da pronađemo najbolji način da to i dobijemo. S druge strane, nekad nas pritiska sama situacija. Na primer, nismo znali da će nam trebati mesto za stanovanje dok nije preminuo nečiji roditelj, pa smo onda morali tu osobu negde da zbrinemo. Zatim smo videli da to funkcioniše dok je osoba mlada i funkcionalna, ali onda dođe u situaciju kada joj je potrebna nega, pa nam onda treba stacionarni smeštaj.

Onda nam treba nešto da se bavimo malom decom i to je ono što te vodi. Nažalost, sve ima svoje prednosti i mane. Mi smo se jako profesionalizovali kao udruženje i to je jako dobro u smislu pružanja usluge detetu, ali sada jako malu ulogu imaju roditelji čija su deca u Udruženju. Roditelji doživljavaju Udruženje kao mesto gde dovedu svoje dete, ono dobije neku uslugu od nekog čoveka i ide svojoj kući, a to se u stvari radi u ustanovama. Udruženje treba da služi tome da ti roditelji kroz njega deluju i da neka njihova prava budu ostvarena, da razmenjuju iskustva, da upoznaju roditelja čije dete ima 30 godina, da bi znali šta ih čeka za 30 godina. To je priča koja postaje samo komplikovanija, ne jednostavnija. Nažalost, mi to više nemamo i sada smo prepušteni da sami smišljamo šta je to što deci treba. Nismo samo mi u pitanju, to je prosto potrošačka kultura, oni očekuju da dobiju uslugu. Roditelj će tu uslugu i da plati, ali neće da se uključi u rešavanje šireg pitanja osim svog ličnog. To opet mora da bude autentična priča, 50 roditelja koji nešto traže i ako oni to traže, to moraju i da dobiju. Mi smo tu da im pomognemo, koji je to način, šta je to najbolje za organizaciju. Ja ću uraditi svoj posao, ali ne mogu da zastupam nekoga umesto njega samog. To je nešto na čemu mi sada treba da radimo, da naučimo roditelje čija su deca sada mala da oni moraju da se udruže i da deluju zajedno. Tu ima jedan veliki problem jer često roditelj ne želi da zna šta je sa njegovim detetom. Zna, ali ne želi da prizna, a kada uđeš u udruženje i počneš da deluješ sa drugih deset roditelja, ti onda ipak priznaješ sebi.

NM: Kako određujete kriterijume za stručno osposobljavanje zaposlenih u udruženju? Da li se može reći da su vaši zaposleni stručno i kvalifikaciono osposobljeni za rad sa korisnicima?

Marko: Mi imamo ono što je standard, odnosno koje struke su potrebne za rad na određenim poslovima. To smo zakonski u obavezi da primenjujemo. Međutim, ljudi često zalutaju na svoje poslove, u svoje struke. Za sve je potreban talenat, za svaki posao. Svi ljudi u Udruženju su stručni, imaju adekvatnu školu, ali kod nas to nikada nije bio kriterijum jer je to nešto što se podrazumeva. Ti moraš da se pobrineš za svog korisnika i pomogneš mu od najbanalnijih stvari, od toga da ga odvedeš u toalet, pa do najsloženijih. Treba da si stalno dostupan toj porodici. Bez toga ne postoji diploma koja te tu zadržava.

Što se tiče nekih edukacija, mi stalno, koliko to sredstva dozvoljavaju, radimo na tome da ljudi idu na usavršavanja, a ta usavršavanja uopšte nisu jeftina, ali su jako bitna. Prvo se trudimo da ti ljudi ostaju kod nas ako su kvalitetni, da imaju priliku da uče. Svake godine idemo na neke obuke. Neke su složenije, neke manje složene.

Ono što mislim da je jako dobro je što unazad tri ili četiri godine imamo pripravnike. Neki odu, neki ostanu, ali se zaista trudimo da taj pripravnički stvarno bude peta godina njihovog školovanja. Oni nama ne služe kao dodatna radna snaga za mali novac ili volontiranje, nego to stvarno doživljamo tako da su oni kod nas došli da bi naučili kako treba da rade. Meni bude drago kada dobijemo pozitivan komentar nakon što ti ljudi odu negde drugo da rade. Opet kažem, mi imamo neke svoje principe za šta obučavamo ljude, šta je to što mi radimo i to se pokazalo kao dobro. Svi naši pripravnici nemaju posle problem da se zaposle negde drugo i nemaju problem da ostvare dobar rezultat u tome što rade. To je jedan od načina kako se ulaže u obučavanje radnika.

 

NM: Lokalna samouprava u velikoj meri pomaže rad Udruženja. Da li je taj način finansiranja održiv na duži vremenski period?

Marko: Lokalna samouprava radi ono što je zakonski propisano. Zakon je propisao da se usluge socijalne zaštite finansiraju po javnim nabavkama. Lokalna samouprava to radi. Uvek možemo da pričamo o tome da lokalna samouprava ima ograničeni budžet, da mi imamo želje koje su za proširenje tog budžeta i normalno je da ne možemo u svakoj situaciji da dobijemo ono što tražimo.

Da li je to rešenje, koje je zakon predvideo, u stvari dobro, da li je ispravno, funkcionalno, mislim da se za sve ovo vreme ispostavilo da nije. Međutim, takav je zakon i lokalna samouprava ne može ništa da uradi mimo zakona. Čini mi se da je bilo mnogo bolje dok su postojali konkursi i dok smo zajedno sa lokalnom samoupravom osmišljavali šta je tačno potrebno. Mi imamo kontakt sa opštinom, to su ljudi koji nas poznaju, koji znaju šta mi radimo i to je dobro, ali generalno gledano zakonska rešenja su uglavnom nepraktična.

 

NM: Kakvo je tvoje mišljenje o kvalitetu zdravstvene i socijalne zaštite danas u Srbiji i na koji način bi se one mogle unaprediti?

Marko: Pre svega, zdravstvena i socijalna zaštita nisu odvojeni pojmovi i ne bi trebalo da budu. U nekim zemljama kažu da je to lečenje i dugotrajna briga i da je to jedno ministarstvo, jedan resor u državi i to je jako logično. Zdravstvo se bavi time da neko ostane funkcionalan i da se leči, a mi nastavljamo priču kada on ipak nije funkcionalan. To nije deljivo, to je jedan kontinuitet.

Mislim da kod nas sistem nije okrenut korisniku nego samom sistemu. Ne možete očekivati od nekoga ko je u stanju socijalne potrebe da zna na šta ima pravo. Mi treba da znamo šta njemu pripada i da se mi bavimo time da on to svoje pravo i ostvari. Treba da se uredi način finansiranja. S jedne strane isplaćujemo korisniku i porodici finansijska prava, sa druge strane plaćamo neki sistem zaštite. To je dugoročno neodrživo. Ili je sistem zaštite besplatan i ne dajemo živ novac korisniku nego se finansira sistem koji ti obezbeđuje sve, ili dajemo sredstva korisniku, ali dovoljna da on može da izabere i plati ono što je njemu potrebno.

Drugim rečima. moramo da se odlučimo hoćemo li da imamo besplatan sistem koji svima nudi sve ili da se uvede mogućnost da ja kao građanin ove zemlje izaberem da li hoću da uplaćujem osiguranje i da onda sve usluge imam u okviru tog osiguranja ili prosto želim svoj novac pa ću da platim ono što smatram da mi je potrebno.

 

NM: Period dok si u Plavoj ptici bio samo volonter trajao je četiri godine. Da li bi mladim ljudima koji su zainteresovani za učešće u radu sličnih organizacija preporučio da neko vreme za početak samo volontiraju?

Marko: Da, preporučio bih da volontiraju. Uveo bih obavezu da ljudi koji upisuju pedagogiju, psihologiju, defektologiju i tome slično, moraju pre upisa na fakultet da imaju socijalni rad, da volontiraju. To je jedini način da shvatiš šta ti tamo neko govori i šta učiš. Kasno je da posle shvatiš da to ipak nije zanimanje za tebe. To su poslovi na kojima ili uživaš ili ne. Nema sredine.

Što se tiče volontiranja uopšte, ja sam kroz volontiranje naučio hiljadu stvari, ne samo za svoj posao nego uopšte kako funkcioniše taj civilni sektor i to je najvrednije što neki čovek može da nauči, kako da svojom idejom promeni nešto. Nije suština u volontiranju to što neko nema da te plati, nego što neke stvari ne mogu da se plate i ne treba da se plate, kao i to da ih ljudi rade jer im pričinjava zadovoljstvo to što rade i što žele da vide rezultat tog svog rada.

Mislim da bi bilo dobro da svaka opština ima volonterski centar, da postoji nešto što bi ljude uključilo u to da oni na kraju vide da li ih nešto zanima ili ne. Ljudi misle da volontiranje ima veze samo sa humanitarnim aktivnostima, a to nije tačno. Možeš volontirati gde hoćeš. To prosto znači da ti želiš da volontiraš. Državne ustanove bi trebalo da imaju programe volontiranja jer se kroz volontiranje može naučiti mnogo toga.

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat „Naša Kula i naši ljudi“ se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.