(INTERVJU) Dejan Tešić: Kada postoji entuzijazam i kada voliš to što radiš, ništa nije teško

146

KULA - Majstor borilačkih veština Dejan Tešić u naš grad je doneo mnoge nove sportove, među kojima i brazilsku džiu džicu, MMA, tajlandski boks i kik boks. Ove borilačke veštine veoma su popularne u našoj lokalnoj sredini upravo zahvaljujući njemu i Constrictor Fight Teamu koji vodi od 2000. godine.

Dejan Tešić

Dejan Tešić se borilačkim veštinama bavi još od 1994. godine, kada je bio aktivan u tadašnjem Džudo klubu “Hajduk Akademik” iz Kule. Upoznavanjem brazilske džiu džice, veoma brzo je pokrenuo sekciju, a 2000. godine i Constrictor klub, koji je bio prvi klub tog tipa u Vojvodini.

Veliki doprinos ovom sportu dao je i organizacijom velikog broja seminara, u okviru kojih je dovodio mnoge BJJ autoritete iz Brazila, ali i iz drugih zemalja. Takođe je osnovao i Srpski rvački grappling savez, a aktivan je i u delegiranju sudija, kako za amaterska, tako i za profesionalna takmičenja.

Kao trener je zaslužan za to što su mnogi od njegovih boraca izvedeni na put šampiona. Članovi Constrictora su reprezentativci Srbije na mnogim takmičenjima, gde su u veoma velikoj konkurenciji osvojili veliki broj medalja.

Od pre par godina je jedan od glavnih organizatora Grappling kupa Srbije koji se održava u Kuli.

 

NM: Kada i kako si se zainteresovao za bavljenje borilačkim sportovima?

Dejan: Zainteresovao sam se još u detinjstvu. Moj tata je trenirao džudo i bio je jedan od prvih džudista u Kuli. On me je vodio u salu dok sam bio mali i to mi je valjda ostalo u podsvesti. Kada sam malo porastao, počeo sam i ja da se bavim sportom i išao sam na džudo dok je taj klub funkcionisao. Posle toga je usledila velika pauza, džudo klub je ponovo osnovan 1994. godine i od tada sam stalno aktivan u borilačkim sportovima. Taj klub je funkcionisao kao džudo klub od 1994. do 2000. godine i kada sam počeo da se bavim brazilskom džiu džicom, imali smo u to vreme dve sekcije, džudo i džiu džicu. Džudo je možda živeo još par godina, posle čega smo se skroz preorijentisali na džiu džicu i pod imenom Constrictor funkcionišemo od 2000. godine.

Te 2000. sam počeo da se bavim brazilskom džiu džicom, putovao sam na treninge u Beograd i čim sam krenuo tamo, automatski smo pokrenuli klub u Kuli. Posle smo 2004. doveli prvog čoveka iz Brazila Lea Nevesa, s kojim i danas sarađujemo i koji je naš mentor u Kuli. “Constrictor” je prvi klub u Vojvodini koji je počeo da se bavi brazilskom džiu džicom i organizovali smo veliki broj seminara što se tiče tog sporta, dovodili više ljudi iz Brazila, trudili se da klub funkcioniše i živi i danas.

NM: Od 1994. godine vodiš Constrictor Fight Team. Da li je bilo teško napraviti funkcionalan i održiv tim? Kako ste radili na početku dok niste imali sve uslove za rad?

Dejan: Te 1994. još nismo imali strunjače ali smo nekako uspeli da ih nabavimo preko starih kontakata mog tate. Ljudi su nam dali strunjače na kojima smo počeli da treniramo. Kao i svi klubovi, bili smo u školskim salama, prvo u Mašinskoj školi, a posle u sali OŠ “Isa Bajić”. Da bi klub funkcionisao i da bi mogao da napraviš neke ozbiljne rezultate, moraš da imaš svoju salu, da u nju možeš da uđeš kad god hoćeš.

Na kraju smo 2004. uspeli da sa Klubom realnog aikidoa “Bušido”, koji je vodio pokojni Ivan Sujić Sujke, dobijemo salu u Vatrogasnom koju smo sredili, ubacili strunjače i od tada počinje najozbiljniji rad, gde smo mogli da imamo termine kad hoćemo, da treniramo više puta dnevno. Kad imaš svoju salu, onda možeš da funkcionišeš.

Kada postoji entuzijazam i kada voliš to što radiš, nije teško. Kada postoji ljubav, kada to guraš iskreno, sve može da funkcioniše, a finansijski, naravno, moraš da se snađeš. Opština je finansirala klub sa nekim sredstvima i olakšavala taj deo koji je najproblematičniji, ali da nisam voleo to što radim, verovatno bi mi bilo teško. Bilo mi je zadovoljstvo da razvijam klub, da to funkcioniše i živi skoro 25 godina.

 

NM: Sa velikim uspehom treniraš veliki broj boraca. Koliko vremena i ulaganja je potrebno da jednog talentovanog igrača izvedeš na put šampiona?

Dejan: Postoji mnogo kockica koje treba da se sklope, da bi jedan borac mogao da napravi rezultat. Najbitnije od svega jeste kontinuitet, da taj koji trenira bude prisutan, redovan na treninzima i normalno da bude otvorenog uma i onda rezultati mogu da se naprave. Napravili smo stvarno puno ozbiljnih rezultata, od evropskih i svetskih medalja, do profesionalnih MMA mečeva i normalno, državnih prvaka. Postigli smo rezultate i u kik boksu, MMA, greplingu, džiu džici, od pionirske do seniorske sekcije imali smo nebrojeno mnogo medalja i državnih prvaka.

Da bi se napravio ozbiljan borac, potrebno je od šest do osam, deset godina, u zavisnosti od osobe koja trenira. Rezultati, ne samo u sportu, nego i u poslu, dolaze posle neke sedme godine. Mislim da posle sedme godine sazreva i svest i čovek tada ima širu perspektivu i zna u kom pravcu treba da deluje, oseća momenat za napad, za odbranu. Jednostavno, kad čovek sazri, onda rezultati mogu da dođu.

 

NM: Brasilian Jiu Jitsu, Muay Thai, MMA. Da li je moguće da si upućen u sve ove sportove, tj. varijacije borilačkih veština?

Dejan: U džudou me je zanimala borba u parteru koja je vremenom maltene bila izgubljena zbog promena pravila džudoa. Kada sam se upoznao sa brazilskom džiu džicom, onda sam shvatio da je to ono što me zanima, borba u parteru. Tada sam krenuo da učim i proučavam brazilsku džiu džicu, a kako je ona povezana sa MMA, ili je sastavni deo, a imali smo i MMA borca, morao sam da se edukujem i u tom pravcu. Da bi mogao da budeš trener MMA, moraš da poznaješ i stendap, rvanje i borbu u parteru. Ja sam to doživeo kao normalnu stvar. Ako hoću da imam MMA borca, moram da učim sve, da se edukujem u tom pravcu. U Novom Sadu sam 2002. godine započeo sekciju džiu džice i uporedo sam išao na treninge u Kik boks klub “Vojvodina” kod Miće Jotića, koliko mi je vreme dozvoljavalo. Napravili smo čak u Kuli i jedan seminar tajlandskog boksa i tako je krenula ta linija tajlandskog boksa u Kuli, uporedo sa džiu džicom i MMA. Ako želiš da imaš kompletnog borca, jednostavno moraš tako, ja ne vidim drugi način. Taj deo nije lak jer sa borcem moraš da radiš na fokuserima, da radiš stendap, klinč, rvanje… Ja sam uradio nebrojano sparinga sa borcima koji su imali sto kila.

Džiu džica je tu bila stalno, od 2000, a od 2006. smo krenuli sa tajlandskim boksom i ta sekcija je fino krenula da radi. Posle toga sam 2011. i 2012. boravio u Bangkoku po mesec dana, gde sam došao u kontakt sa pravim tajlandskim boksom i video da je to jedna potpuno druga dimenzija u borenju. To mi je puno značilo u mom razvoju kao trenera.

NM: Šta je po tebi suština bavljenja borilačkim sportovima? Šta je bitnije, fizička sprema ili borba sa samim sobom?

Dejan: Po mom mišljenju, najbitniji je individualni razvoj, razvoj čoveka kroz borilački sport. Kada kreneš, misliš da je najbitnije da si čvrst i jak, a vremenom počinješ da shvataš da je to toliko široko, da moraš da nađeš svoju iniju, svoj put, da prilagodiš tehnike sebi, da se sve vreme razvijaš i širiš vidike. Najbitnije je da postaneš svestan samog sebe i da budeš svestan svog trenutnog stanja, odnosno na kom se nivou nalaziš, koliko možeš da pružiš i na takmičenju i u svakodnevnom životu. Svoje iskustvo sa strunjače treba da preslikaš na svakodnevni život.

Normalno, kada pričamo o takmičenju, najbitnija je tehnička priprema, da si tehnički potkovan, da kad izađeš na strunjaču znaš šta treba da radiš, a posle toga dolazi fizička priprema. U borilačnom sportu i tehnička i fizička priprema moraju da idu uporedo, kao i u svim sportovima, ali ja uvek ispred svega stavljam tehničku pripremu. Što je čovek spremniji fizički, tehnički i mentalno, za njega ne postoje prepreke. Kada izađe spreman na strunjaču ili u ring, on može da napravi rezultat.

Isto je tako i u poslu, kada si spreman na sve situacije koje mogu da se dese, onda ti je mnogo lakše da funkcionišeš. Očekuješ napad i znaš kako da se odbraniš i deluješ, da kontriraš u pravom smeru.

 

NM: Često si u prilici da znanje i stečeno iskustvo deliš sa drugim sportistima koji se bave greplingom. Koja komponenta je za tebe bitnija, kada ti učiš, ili kada drugi uče od tebe?

Dejan: Zanimljivo je da uvek možeš nešto novo da naučiš u koji god klub ili školu odeš, sa kime god se upoznaš, pa čak i od malih pionira. Svaki klub ima drugačiji stil i pristup. Naravno, neke stvari su slične, ali gde god da sam bio, naučio sam nešto novo. Bitno je da svoje znanje i iskustva preneseš na svoje učenike jer je to jedini način da se klub razvija. Ako ja njima ne pokažem kako treba, oni ne mogu da napreduju. Kada sparingujemo, ne mogu da pruže otpor ni meni, a ni drugaru na strunjači i onda je jako bitno da jedni druge vučemo. Ako ja prenesem sve svoje znanje i ljudi koji putuju i odlaze u druge klubove donesu novo znanje, kao i ljudi koji nam dođu u posetu, lakše ćemo napredovati ako to znanje implementiramo u svoje postojeće. Bitan je način na koji se znanje prenosi, da ljudi to shvate na što lakši način i bitno je da imamo veći priliv znanja, sa više strana, jer ćemo na taj način i napredovati. Bitno je i jedno i drugo.

 

NM: Puno puta do sada si bio u prilici da posetiš svoje prijatelje koji vode neke klubove van Srbije ili čak Evrope. Oni su takođe dolazili i kod tebe u prijateljsku posetu Constrictor Fight Clubu. Da li su veze koje se ostvare kroz sport jake i zbog čega?

Dejan: Po mom mišljenju, to su najjače veze. Sa malo ljudi iz vrtića i škole kasnije ostaneš u kontaktu, a u sportu su te veze najčvršće. Mnogo sam putovao i ostvario mnogo kontakata.

Dolazili su mi drugari sa Tajlanda, Šveđani, bili su kod mene po mesec i po dana. To su ljudi sa kojima na kraju imaš bratski odnos. Imam drugara iz Brazila koji se bavio džiu džicom, koji je isto bio tu kod mene i kao braća smo.

U Indiji smo bili kada je naša takmičarka radila profesionalni meč, pa smo snimali rijaliti i tamo posle 2012, 2013. bio sam angažovan i kao sudija, gde sam čak obučavao njihove sudije. U rijalitiju “The Contender” sam isto 2012. godine bio angažovan kao trener. U to vreme sam u Indiji proveo oko šest meseci, što zbog rijalitija, što zbog suđenja i boraca i zbog trenerskog angažmana.

Dejan Tešić sa borcima iz Indije

U Parizu i Luksemburgu smo 2016. godine pravili trening turu, išli smo da treniramo kod Lea Nevesa i to je bilo baš zanimljivo iskustvo.

Za ljude iz sporta si u svakom trenutku spreman da uradiš šta god treba, kada te pozovu. To je možda zato što nas vezuje isti cilj i spremni smo jedni drugima da pomognemo koliko god možemo, tako da su te veze neraskidive.

 

NM: S obzirom na to da je grepling na oko grub sport, a pošto u tvom klubu trenira i veliki broj žena, možeš li nam reći da li postoje određena ograničenja kada je reč o ženama koje se time bave?

Dejan: Nema ograničenja, samo su drugačije mere zaštite. Žene imaju štitnike za grudi u grubljim sportovima, to je jedina razlika. Što se tiče greplinga i džiu džice, sve je isto, pravila su ista i za muškarce i za žene.

Možda džiu džica na oko izgleda kao grub sport, ali kada se naziv te veštine prevede sa japanskog, prevod je “veština nežnosti”. Da bi mogao da primeniš tehniku, moraš da je učiš lagano, da pokreti budu mekani. Da bi u određenom momentu mogao to da iskoristiš, moraš da budeš opušten i samo na kraju, u momentu izvođenja poluge i gušenja, treba da budeš čvrst. Samo taj završni deo treba da bude čvrst, a kompletan put bi trebalo da bude nežan, zato se zove džiu džicu, veština nežnosti.

 

NM: Da li se dešavaju povrede, koliko često i da li to ima veze sa fizičkom spremom?

Dejan: Apsolutno. Kada je čovek spreman fizički i mentalno, verovatnoća da će se povrediti je automatski manja. Povrede se dešavaju, kao i u svim sportovima. Čak se i u plivanju dešavaju povrede, gde nemaš protivnika, a u kontaktnim sportovima je automatski veća verovatnoća da se ljudi povrede. Dešavaju se povrede i na treningu, ako se dobro ne zagrejete, ali i one su sastavni deo puta učenja, i kroz povrede se uči.

 

NM: Agenda različitih takmičenja na kojima učestvuješ na ovaj ili onaj način je zaista velika. Kako postižeš sve to?

Dejan: Kada raspored nije gust, nije problem, ali ako jeste desi se da bude nekad psihički naporno. Sada se potrefilo da smo pred Grappling Cup svaki vikend imali takmičenje i to je bilo malo naporno, ali može da se izdrži. Bitno je samo da se prethodno organizujemo. Imamo kalendar u MMA savezu, sarađujemo sa Grappling savezom i ne preklapamo jedni drugima takmičenja, tako da može da se funkcioniše.

 

NM: Tvoji takmičari u veoma velikoj konkurenciji osvajaju sve više medalja. U čemu je tajna uspešnosti Constrictor Fight Cluba?

Dejan: Tajna je u kontinuitetu. Kada su svi na treningu i kada se trenira kako treba, onda i nema tajni. Ljudi treba da su redovni, da prate smernice, da se ne pretreniravaju. Da bi mogao da stvoriš šampiona, najbitnije od svega je da taj šampion zna da sluša jer ako sluša i prati instrukcije, napraviće rezultat.

Iz našeg kluba je prošle godine bilo četiri reprezentativca na Evropskom prvenstvu u greplingu i u svakom prethodnom sastavu reprezentacije imali smo svoje takmičare.

Constrictor Fight Team

NM: Ti i tvoje kolege ste nedavno osnovali i Srpski rvački grappling savez, a takođe ste aktivni i u delegiranju sudija za takmičenja koja se organizuju u našoj zemlji. Možeš li nam reći nešto o tome?

Dejan: Srpski rvački grappling savez je osnovan da razvija samu grepling disciplinu koja je neoplimpijska disciplina pri Rvačkom savezu Srbije, a Rvački savez je član UWW (United World Wrestling), Svetske federacije rvanja. Pošto džiu džicu i grepling trnutno imaju veliku popularnost, mi smo na našu i ideju ljudi iz Rvačkog saveza osnovali Srpski rvački grappling savez, koji će biti član Rvačkog saveza Srbije i koji će imati autonomiju za razvoj grepling sporta. Dok Srpski rvački grappling savez nije osnovan, Rvački savez Srbije je organizovao prvenstva Srbije u greplingu i pravio izbor takmičara koji će ići na međunarodna takmičenja. Sada će to biti naš deo, uz njihovu pomoć. Očekujemo i finansijsku pomoć koja je bila do sada, a očekujemo u budućnosti da nas Sportski savez Srbije primi kao člana i da nam pomažu oko putovanja na međunarodna takmičenja.

Pre nego što je osnovan Srpski rvački grepling savez, bio sam angažovan kao sudija i putovali smo po skoro svim međunarodnim prvenstvima. Tu sam predstavljao Srbiju kao sudija. Sa grepling reprezentacijom sam nastupio kao sudija u Rusiji, tj. u Dagestanu, bili smo u Belorusiji, Azerbejdžanu. Ove godine je trebalo da idemo u Kazahstan, ali je finansijski bilo neizvodljivo.

Sudio sam Super Fight League SFL najveća indijska promocija i ove godine World Fighting Championship Akhmat WFCA Čečenija, Rusija. Kao i najveće domaće promocije Tesla, Megdan, SBC, Combat Challenge, itd.

Što se tiče suđenja u MMA, tu sam isto dugo godina i zadužen sam za sudijsku organizaciju, edukaciju i delegiranje sudija, prvenstveno za amaterska takmičenja, a onda i za profesionalna.

 

NM: Godinama organizuješ različita takmičenja, među kojima se nalazi i Grappling kup Srbije, koji se već nekoliko godina održava u Kuli. Kakvi su ti dalji planovi kada je reč o ovim takmičenjima?

Dejan: Kada je klub osnovan 1994. godine, organizovano je 40. prvenstvo Jugoslavije u džudou. Ja sam tu učestvovao u tehničkoj organizaciji i pokupio sam iskustva koja sam posle implementirao u organizaciju takmičenja. Posle toga smo 2002. godine u Kuli organizovali drugo prvenstvo u brazilskoj džiu džici i od tada stalno organizujemo takmičenja. Organizovali smo džiu džicu takmičenje, a nedavno je u Kuli bio i četvrti Grappling Cup Srbije. Ideja je da se on i dalje organizuje u Kuli i da ostane u našem mestu dok god budemo mogli da ga organizujemo. Moguće je da ćemo organizovati takmičenje iz nekih drugih disciplina, možda iz MMA ili kik boksa.

Foto: Jelena Ćalasan

NM: Šta smatraš svojim najvećim uspehom, ako se uzmu u obzir sve one godine aktivnog bavljenja sportom, od početka pa do danas?

Dejan: Smatram uspehom to što sam u naš grad doneo neke nove sportove kao što su brazilska džiu džica, MMA, tajlandski boks, kik boks… To mi je jedan od uspeha, ali jedan od najvećih uspeha je što sam sve ove godine uspeo, uz pomoć svih koji su dolazili, da održim klub, da i dalje funkcioniše u kontinuitetu i da pravimo rezultate. Mislim da je to jedan od najvećih uspeha.

 

NM: Koja je tvoja poruka za sve one koji su zainteresovani da se bave ovim sportom?

Dejan: Poruka je da dođu u salu, svi su dobrodošli. Jedini način da upoznaju sport jeste da ga probaju. Sport nikada neće upoznati gledanjem. Možda će znati pravila, ali nikada neće osetiti tu čar koju sport donosi. Mislim da samo kroz borilačke sportove, gde postoji kontakt, čovek može da se razvija na drugačiji način, da ima drugačiji pogled na svet i lakše će preživljavati sve udare koje nam donosi današnje vreme.

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

21.10.
0637553XXX
OGL Astrologija,Tarot.Pomogla sam mnogima pa cu i vama:ljubav,brak,posao,napredak.Nazovite negubite vreme.0637553034 Viber
OGL Prodajem auto Ford Focus, 2006.godiste, dizel, crvene boje. Za ostale informacije pozovite na telefon 060 0785750.
20.10.
0613050XXX
OGL Trazim namesten stan u Odzacima do 100?e sa troskovima 0613050733
18.10.
063649XXX
OGL Prodajem dobro očuvanu kuću u Crvenki.Širi centar, kompletno namestena.100 kvm+pomoćne prostorije .063649567
16.10.
0603817XXX
OGL Prodajem auto XSARA CITROEN, limuzina, 2002. godište sve informacije na tel. 0603817535
Postavite vaš mali oglas ODMAH - Klikni ovde