(INTERVJU) Prof. dr Velibor Vasović: Srećan sam kada na ulici vidim ljude kojima sam na najdirektniji način spasao život

3
492

KULA - Lekar specijalista urgentne medicine, doktor medicinskih nauka, redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, jedan od rukovodilaca Službe hitne pomoći u Kuli, subspecijalista kliničke farmakologije - Prof. dr Velibor Vasović.

Prof. dr Velibor Vasović / Foto: B. Grbić

Naš sagovornik Velibor Vasović je doktor medicinskih nauka i redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Specijalista je urgentne medicine, a kao svoju subspecijalizaciju odabrao je kliničku farmakologiju kojom se aktivno bavi već više od dvadeset godina.

Do sada je objavio veliki broj stručnih radova u međunarodnim i domaćim naučnim časopisima, bio mentor u odbrani mnogih magistarskih i doktorskih radova, napisao je udžbenik koji danas koriste studenti medicine i farmacije, koautor je mnogih udžbenika i saradnik na mnogim naučnim projektima.

Zaposlen je u Službi hitne pomoći Doma zdravlja u Kuli. Iako obavlja taj veoma stresan posao i iako se bavi potpuno nekomercijalnom granom medicine, on kaže da sebe ne vidi izvan Kule, iako su mu baš kao i svim drugim medicinskim radnicima vrata otvorena u praktično svim zemljama Evrope i sveta.

Ipak, ono što je za sve nas možda i najbitnije i od velikog značaja za našu lokalnu sredinu, svojim radom i znanjem je doprineo unapređivanju kvaliteta zdravstvene zaštite u našoj opštini.

O svemu ovome, kao i o nekim njegovim profesionalnim stavovima i razmišljanjima čitajte u razgovoru koji sledi.

 

NM: Osnovne studije završili ste 1991. godine, zatim ste postali magistar, a onda i doktor medicinskih nauka. Specijalizaciju i subspecijalizaciju ste završili do 2009. godine. Da li i dalje unapređujete svoje znanje i u kojim oblastima?

Velibor: Kada se čovek bavi medicinskom strukom, mora da se školuje celog života i proces edukacije je permanentan, stalno ima novina koje moraju da se prate da bi se pružila što kvalitetnija zdravstvena zaštita našim pacijentima, kao i nove informacije i nova dostignuća nauke i struke studentima u okviru nastavnog rada.

Kada sam 1991. godine završio Medicinski fakultet, bio sam jedan od najboljih studenata svoje generacije. Imao sam želju da se bavim nekom od hirurških medicinskih disciplina, međutim, uprkos uspesima, bio sam dete iz radničke porodice i bilo mi je otežano dobijanje posla u Novom Sadu, pa sam se vratio u Kulu. Posao sam dobio posle pet, šest meseci, prvo kao lekar opšte prakse u Sivcu, a potom u Kuli u Službi hitne medicinske pomoći. To su neka moja prva iskustva u radu sa pacijentima, od čega je prošlo tridesetak godina.

Kao mlad i energičan čovek, odlučio sam da se bavim zaista najstresogenijom, ali i najnekomercijalnijom granom medicine, a to je urgentna medicina, gde na dnevnom nivou ima situacija koje su izuzetno teške i zahtevaju intenzivan odgovor. Zaista čoveka čini sretnim kada pomogne ljudima i kada spasava živote, no međutim, ima onih situacija gde se delimično pomogne i onih gde apsolutno ne može da se pomogne. To je posao gde je sve u opticaju, i uspeh i neuspeh i život i smrt i radost i tuga, ali moje kolege i ja se trudimo da maksimalno pratimo novine, unapređujemo svoj rad i zaista možemo da budemo zadovoljni rezultatima rada koje imamo u tom pogledu.

Specijalizaciju iz urgentne medicine sam završio 1998. godine kao prvi novosadski đak koji je završio tu specijalizaciju u Novom Sadu. To je inače jedna od mlađih grana medicine, prva katedra je bila u Kaliforniji 1974. godine, a kod nas na prostoru bivše Jugoslavije prva je bila u Sarajevu, pa u Beogradu, u Zagrebu i Novom Sadu, a tek odnedavno i u Ljubljani. To je posao za koji sam video da mogu i u maloj sredini da ga radim podjednako kvalitetno, kao što bih radio u Beogradu ili Novom Sadu i mogu reći da je Služba hitne medicinske pomoći služba koja je imala zaista intenzivan napredak unazad tridesetak godina i da zaista spada u red najboljih službi hitne medicinske pomoći u Srbiji.

Uporedo sa mojim usavršavanjem, magistarskim i doktorskim studijama gde se delom bavim naukom i naravno ovim stručnim specijalističkim delom koji je povezan sa urgentnom medicinom, opremali smo i službu hitne medicinske pomoći koja postaje nastavna baza Medicinskog fakulteta, nabavili smo trenažere koji su bili avangarda tih devedesetih godina, pa smo ih čak nosili u Novi Sad na fakultet, da bismo pokazivali studentima uspostavljanje prohodnosti disajnih puteva i drugo. Medicinski fakultet još uvek nije imao te trenažere, tako da se u službi hitne medicinske pomoći edukovao veliki broj ljudi i sa strane, sa novosadskog Medicinskog fakulteta, a da ne govorim o našim mladim lekarima koji sada spadaju u jedne od najosposobljenijih mladih ljudi za pružanje hitne medicinske pomoći. Nemamo gotovo nijednog mladog lekara i početnika, a da već nije imao uspešne reanimacije, odnosno oživljavanja.

Farmakologija, kao naučna grana kojom se bavim, interesantna je jer je praktično povezana sa svim granama medicine. U svakoj grani medicine imamo lekove, a taj doktrinarni metodološki istraživački rad koji sprovodimo na Medicinskom fakultetu je obogaćen i sertifikatima Evropske unije, gde apsolutno ispunjavamo sve uslove za dobru laboratorijsku praksu, tako da u okviru nacionalnih i međunarodnih projekata koje dobijamo, Zavod za farmakologiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, čiji sam ja redovan profesor, objavi praktično jednu petinu od ukupnog broja naučnih radova koje objavi Univerzitet u Novom Sadu, odnosno svi naučni radnici. Iz svega toga što sam rekao vidite da je proces učenja permanentan. Čovek koji se bavi ovom strukom mora da prati kongrese, novine, da čita časopise, stalno se usavršava, edukuje mlađe ljude, izvodi doktore nauka, diplomce, specijalizante… Na dnevnom nivou ima zaista dosta aktivnosti.

 

NM: Kako ste se uopšte opredelili za to da svoj život posvetite nauci? Šta Vas je to zaintrigiralo pre nego što ste doneli odluku o svom profesionalnom i životnom usmerenju?

Velibor: Bio sam učenik devetog, desetog razreda, kada se na televiziji prikazivala čehoslovačka serija “Bolnica na kraju grada”. Kao detetu mi se dopao lekarski posao, gledajući primenu tih znanja, borbu za čoveka i sam adrenalin koji proizilazi iz jedne takve vrste posla. Tada sam upisao Srednju medicinsku školu, zavoleo sam da učim medicinu i to je posle rezultovalo odličnim uspehom tokom studija i zatim permanentnom nadogradnjom znanja.

Ono što čoveka zaista čini presretnim je kad vidi kako ulicom šetaju ljudi kojima je pre par dana ili godina na najdirektniji način spasao život.

S druge strane, da bismo mi mogli da napredujemo u našem naučno-nastavnom pogledu, moramo da ispunjavamo određene kriterijume, što osim magistarskog i doktorskog rada podrazumeva i određeni broj radova u vodećim svetskim časopisima, u nacionalnim časopisima, učešće na međunarodnim i domaćim kongresima, predavanja po pozivu u zemlji i inostranstvu, kontinuirane edukacije, mentorstvo u diplomskim, magistarskim i doktorskim disertacijama, komunikaciju sa naučnim mnenjem i u zemlji i u inostranstvu.

U tom delu mogu reći da je Kula prepoznata što se tiče urgentne medicine jer poslednjih desetak godina predsedavam naučnim odborom na međunarodnim kongresima urgentne medicine. Ljudi iz Kule dolaze na te kongrese, a s druge strane, mi kao farmakolozi sa Medincinskog fakulteta u Novom Sadu zaista imamo komunikaciju koja je intenzivna i u evropskim i u svetskim razmerama.

Imamo i nacionalne i međunarodne projekte koji upravo i omogućavaju mladim ljudima jednu permanentnu nadogradnju, sticanje titula doktora nauka, a pre svega jedno naučno znanje i zvanje koje će omogućiti progres medicinske misli kod nas. Sigurno je da će u narednih dvadeset, trideset godina biti najveći progres u domenu racionalne farmakoterapije, koja će podrazumevati individualizaciju terapije u kretanju prema pojedinačnom pacijentu, što su sada već i trendovi u dobrom delu razvijenih zemalja u svetu.

 

NM: Specijalista ste urgentne medicine od 1998. godine, a takođe ste zaposleni u Službi hitne pomoći Doma zdravlja u Kuli. S obzirom na to da je reč o izuzetno zahtevnom i stresnom lekarskom pozivu, da li ste ikada pomislili da bi bilo bilje da ste odabrali malo drugačiji lekarski poziv?

Velibor: Zaista nikada nisam poželeo nešto drugo. Već sam rekao da je urgentna medicina jedna od grana medicine kojom čovek i u maloj sredini može da se bavi podjednako kvalitetno kao u nekom velikom gradu. Oprema je tipizirana, tačno se zna šta moramo da imamo od auta, opreme, kojim veštinama treba da raspolažemo, koja znanja da praktikujemo, koje algoritme u lečenju da koristimo.

Posao jeste izuzetno stresan i prožet na svu sreću u mnogo većem procentu uspehom nego neuspehom, ali ko uđe u to i zavoli, na neki način postaje i zavistan od adrenalina kojim smo mi svakodnevno izloženi kroz razne situacije oživljavanja, saobraćajne udese, moždane, hemoragijske, ishemijske udare, razne tipove povreda, porođaje na terenu, akutna stanja u abdomenu, grudnom košu… Zaista je široka lepeza urgentnih stanja kojima se svakodnevno bavimo.

Mi koji smo navikli na taj posao teško da bismo mogli tokom svog radnog veka da pređemo na nešto manje stresno. Verovatno će naplata doći tokom našeg života, sigurno da nama to u određenom smislu i skraćuje život. Život nam je dosta neuredan, nema ritma, svi koji duže radimo već imamo povišeni krvni pritisak. Bez obzira na to što po nama ne možete da primetite jer stručno i profesionalno radimo svoj posao, mi smo takođe ljudi od krvi i mesa sa našim vegetativnim nervnim sistemom koji to sve negde beleži i kad-tad će nam to doći na naplatu. Zaista smatramo da to vredi jer dobar deo nas razmišlja u tom smislu da se život ne meri brojem udisaja nego brojem trenutaka koji oduzimaju dah, a mi takvih trenutaka zaista imamo na pretek u svakodnevnom radu.

Hitna pomoć Kula je jedan od učesnika međunarodnog projekta Eureka, gde se beleži broj uspešnih reanimacija. Jedna smo od hitnih pomoći koja je dobila priznanje za unapređenje službe urgentne medicine u Srbiji, a i ja kao pojedinac, s obzirom na to da u poslednjih desetak godina predsedavam naučnim odborom međunarodnih kongresa urgentne medicine.

To je priznanje koje svima nama mnogo znači, nije ničije lično, nego celog sistema organizacije, svih tih kolega koji rade sa mnom, kao i doktora Boškovića, Ševina, Kolbasa i doktorice Hupert, koji su usmereni prema urgentnoj medicini, svih naših drugih kolega koji su odlični lekari opšte prakse i koji trenutno rade u urgentnoj medicini. To je priznanje i našim tehničarima, sestrama i vozačima, koji svi zajedno učestvuju s nama u timskom radu. Da smo gledali na plate koje smo dobijali unazad trideset godina, možda bi nas to i sputavalo, ali zaista o tome nikada nismo razmišljali.

 

NM: Često ste u situaciji da kao lekar hitne pomoći, a sa ciljem zaštite ljudskih života, morate da reagujete veoma brzo, praktično između života i smrti. Kako uspevate da ostanete hladnokrvni i profesionalni u tako teškim trenucima?

Velibor: Naša permanentna edukacija, naše znanje i iskustvo, zajedno sa potporom koju imamo u smislu opreme, auta i određenih algoritama koje koristimo i pre svega naše zajedništvo i timski rad koji možda ni u jednoj grani medicine ne dolazi tako do izražaja kao u urgentnoj medicini je ono što nam omogućava da isključivo u tim teškim trenucima gledamo kako da pacijentu pomognemo, kako da otklonimo neposrednu opasnost po život, kako da stabilizujemo vitalne funkcije.

Tu neizmernu zahvalnost dugujemo celom svom timu, kako kolegama koji rade zajedno s nama, tako medicinskim tehničarima i sestrama, vozačima, pa čak i ljudima koji se zateknu na tim mestima zadesa gde mi intervenišemo i gde iskazuju visok stepen humanosti prilikom nekih masovnijih povređivanja, saobraćajnih udesa ili nekih drugih incidentnih situacija. Tada solidarnost dolazi do izražaja. Mi ne razmišljamo o sopstvenoj opasnosti kojom smo tada izloženi, niti o bilo čemu drugom osim da na što stručniji i kvalitetniji način pomognemo pacijentu kroz naš timski rad.

 

NM: Kroz svoj dosadašnji naučni rad uglavnom ste se bavili uticajem lekova na ljude, tj. kliničkom farmakologijom. Zašto ste izabrali baš ovu subspecijalizaciju?

Velibor: Kada sam upisao postdiplomske studije u Novom Sadu negde 1991/92 godine, klinička farmakologija i uopšte bazična farmakologija su mi se činile kao najatraktivnije sa mogućnošću upliva u različite medicinske grane. Svi smo svedoci progresa farmaceutske industrije, međutim farmakologija, za razliku od farmaceutske industrije koja ponekad u sebi ima visoku nit komercijalnosti, propagira farmakološki trias, a to je efikasna terapija, bezbedna terapija i racionalna terapija.

Sem toga, Medicinski fakultet u Novom Sadu i njegova farmakologija poznati su po velikom broju veza koje imaju u evropskim i svetskim razmerama, po brojnim projektima, eksperimentima koje radimo, po jednoj zaista maksimalnoj edukaciji mladih ljudi, otvorenošću za naučni rad. Učili su nas zaista vrhunski stručnjaci od kojih su neki poput prof. dr Momira Mikova zaista jedni od vodećih evropskih i svetskih farmakologa, uz dužno poštovanje prema svim našim učiteljima.

Jedan deo boljih studenata naše generacije, koja je studirala od 1985. do 1991. godine, usmerio se na ovaj ili onaj način ka farmakologiji i izučavanju lekova, interakcijama među lekovima, neželjenim efektima, nekim novinama u to vreme poput prodora lekova kroz krvnu moždanu barijeru i to jeste bila tema mog doktorata. Imamo jedan patent koji smo zaštitili u Kaliforniji, a to su novosintetisani derivati žučnih kiselina koji su pravili terapijski prozor kod eksperimentalnih životinja, da bi antibiotici mogli da prođu, da bi citostatici mogli lakše da rešavaju neke maligne procese, recimo metastaze koje tada nisu mogle da budu tretirane na drugačiji način. Naravno, to je taj eksperimentalni deo koji se radi na životinjama i ponekad je neophodno da prođe jako dug vremenski period od eksperimenata nad životinjama do ogleda nad dobrovoljcima i svih onih faza kliničkog ispitivanja lekova, dok to ne uđe u upotrebu kod humane populacije.

Za taj naš eksperimentalni ili bazični rad dobili smo evropska i svetska priznanja, pogotovo u domenu interakcije lekova pri prolasku kroz krvnu moždanu barijeru i novosintetisane derivate žučnih kiselina. Izveli smo negde oko 30, 40 doktora medicinskih nauka na srodne teme. Ja sam do sada bio mentor u četiri završena doktorata, dva doktorata koja su u toku i dva magistarska rada od kojih su svi iznedreni iz oblasti interakcije među lekovima, toksikologije, toksičnog dejstva lekova i gde smo god mogli, tražili smo vezu i sa urgentnom medicinskom primenom nekih lekova u najurgentnijim medicinskim stanjima.

Prof. dr Velibor Vasović / Foto: N. Janjanin

NM: Postoje ljudi koji, razmišljajući o farmaceutskoj industriji i njihovom radu, nalaze svojevrsnu teoriju zavere u tom smislu da ne veruju da su ti proizvodi uvek čisti i da pomažu ljudima, nego sumnjaju u to da postoje proizvodi koji na neki način modifikuju genetski kod ili odmažu. Šta Vi mislite o tim teorijama?

Velibor: Kvalitetni ljudi koji rade u farmaceutskoj industriji sigurno se trude da pruže što kvalitetnije lekove za lečenje stanovništva. Nažalost, jedna od stvari koje opterećuju svetske tokove lekova jesu falsifikovani lekovi, koji neosporno postoje. U Švedskoj postoje Upsala monitoring centri gde se prijavljuju neželjene reakcije lekova sa teritorije cele Evrope i sveta i na osnovu toga se analiziraju pojedine pojave. Mi imamo Nacionalnu agenciju za lekove i medicinska sredstva koja prati i neželjene efekte lekova i eventualnu opasnost od dolaska falsifikovanih lekova na naše tržište.

U tom smislu, na ponos nam je da je ta pojava u poslednjih dvadeset godina bila veoma malo zastupljena kod nas i gotovo da nije dala neke značajnije reperkusije za zdravstveno stanje stanovništva. Sama globalizacija, elektronski mediji, veliki protoci novca, vidovi slobodne trgovine sigurno da su iznedrili tu opasnost i za industriju falsifikovanih lekova kažu da je to industrija koja je zaražena pohlepom. Pojedinci zarađuju basnoslovne količine novca na štetu lečenja drugih ljudi. Nažalost, tu su se dešavale i neke pojave gde je veliki broj dece stradao po Africi i Kini zbog falsifikovanih vakcina i lekova. Sve je to medicinska struka zabeležila.

Postavlja se pitanje koliko su ti podaci poznati u javnosti, zato je dobro što ste postavili to pitanje. Nažalost, tih pojava ima, ali mogu reći da naša Nacionalna agencija za lekove i medicinska sredstva budno prati šta se dešava i za sve što se smatra da odstupa od normale, povlače se cele serije kako stanovništvo ne bi bilo izloženo opasnosti.

Kada govorimo o lekovima koji nisu adekvatni, to možemo da podelimo u nekoliko kategorija, počevši od onog leka gde lekovita komponenta nije u punoj formi u kojoj bi trebalo da bude, pa do onih sasvim suprotnih, gde ni nemamo lekovitu komponentu. Opasni su i oni gde direktno imamo toksikanata, koji ne donose korist nego direktno idu na štetu pacijentu.

U tom smislu, mi kao naučno-nastavna kuća, da bismo olakšali našim lekarima, već 25 godina izdajemo knjigu “Lekovi u prometu”, gde govorimo o svim registrovanim, proverenim lekovima koji su na našem tržištu razvrstani po farmakodinamskim i farmakoterapijskim grupama i iz njih edukujemo i naše studente i mlade lekare. Na kraju krajeva, ti udžbenici su dostupni i našem stanovništvu. Ono što se nalazi u njoj je ono što može bezbedno da se koristi na teritoriji Srbije i okolnih zemalja koje su prihvatile te naše farmakoterapijske vodiče.

 

NM: Redovni ste profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, objavili ste veliki broj stručnih i naučnih radova, učestvovali na mnogim kongresima. Takođe ste napisali i neke udžbenike i priručnike. Kako uspevate da usaglasite sve svoje obaveze i da pronađete dovoljno vremena za svoju profesuru na Univerzitetu u Novom Sadu i za ostale stručne aktivnosti kojima se bavite?

Velibor: Moj stručni deo posla je taj koji mi je omogućio specijalizaciju iz urgentne medicine i subspecijalizaciju iz kliničke farmakologije. Predavanja koja držim studentima su zaista aktuelna i kao što mi ocenjujemo studente po bolonji, tako i oni ocenjuju predavače. S ponosom mogu reći da se u poslednjih 10, 15 godina nalazim među bolje ocenjenim predavačima na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, upravo zahvaljujući tome što su mi predavanja dobrim delom povezana sa praktičnim radom i svim onim situacijama kroz koje prolazim na dnevnom nivou kroz rad u urgentoj službi i primenu lekova u tim urgentnim stanjima.

Zaista se trudimo da ispoštujemo sve te farmakoterapijske algoritme, da bismo mladim ljudima u što većoj meri olakšali u trenutku kada počnu da rade, da ne lutaju u pristupu stanjima koja su već dijagnostikovali, poput akutnog infarkta miokarda, akutnog edema pluća, ishemijskog i hemoragijskog insulta i slično.

Stvar je lične organizacije uspevati to sve na dnevnom nivou. Ja dobar deo svog stručnog posla obavljam noću dežurajući, a u dnevnim aktivnostima se bavim fakultetom i poslom redovnog profesora. Što sam stariji, možda se i više zamaram nego ranije, ali u svakom slučaju, ako nešto radite s ljubavlju, entuzijazmom i željom, to vam donosi mnogo više lepih trenutaka, nego onih drugih.

 

NM: Poznato je da veliki broj lekara i medicinskih radnika sve više odlazi iz zemlje. Da li svojim studentima predočavate kakvi su uslovi rada u realnom okruženju?

Velibor: Ja pripadam onim ljudima koji smatraju da je najtoplije srcu u svojoj zemlji i među svojim ljudima. Činjenica je da nas je dosta muke ubilo u poslednjih tridesetak godina, ali bez obzira na to, ja zaista, kao čovek koji se ne bavi komercijalnim granama medicine, smatram da imamo najveći broj i čestitih i stručnih lekara.

Smatram da zdravstvo mora da ostane državno zbog najvećeg broja stanovnika, kao što mislim i za školstvo, kome pripadam kroz ovaj svoj profesorski deo rada. Kada mladi ljudi imaju spoznaju o vrednovanju njihovog rada u nekom ambijentu u inostranstvu i kod nas, svestan sam da su ponekad razlike evidentne, ali sam siguran da svi zajedno moramo da se potrudimo da im stvorimo što bolji ambijent rada, ne zbog njih jer smo i mi i oni tu zbog pacijenata, nego upravo zbog pacijenata i u tom smislu pozdravljam svaku novu bolnicu, svaki novi dom zdravlja, opremu i usavršavanje, da bismo dali šansu mladim ljudima da ostanu u svojoj zemlji, da leče naš narod.

Međutim, sam taj proces odlazaka i dolazaka mladih stručnjaka ne postoji samo kod nas, nego i u Evropi i svetu. Činjenica je da u toj materijalnoj nagradi mi nismo ni blizu tim drugim zemljama i zbog toga ne možemo da ne razumemo želju pojedinih ljudi koji žele da se isele u cilju opstanka porodice. Kada sve to izanalizirate i stavite na papir šta se dobija, a šta gubi, dođete do one narodne: “Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji”. Ja sam pristalica toga da treba raditi u svojoj zemlji, među svojim narodom, bez obzira na to što je neuporedivo manja plata ovde nego za isti profil u inostranstvu.

Mladim ljudima pre svega savetujem da se stručno usavrše, da budu pošteni lekari, pošteni prema pacijentu, korektni, da se ne plaše teških situacija, da razmišljaju u svakom trenutku i da logično povezuju. Što se tiče njihovog samog životnog puta, gde će raditi i šta će raditi, to je ipak odluka koja ostaje na njima.

 

NM: Devedesetih ste radili i kao doktor Fudbalskog kluba “Hajduk” iz Kule. Da li znanje i iskustvo koje ste tada stekli primenjujete u okviru službe hitne medicinske pomoći u Kuli?

Velibor: Od starta svog profesionalnog angažmana sam bio prisutan i u sportu. Hajduk je zaista velika ljubav, ali i velika tuga. Svih tih dvadeset godina funkcionisanja u Hajduku je bilo nešto što ću da pamtim celoga života. Tu nisam vodio brigu samo o prvom timu nego i o svim mlađim kategorijama, pa čak i o njihovim familijama.

Ono što s ponosom ističem je da nisam nikada dozvolio da nekome zafali ni dlaka s glave. Dnevno sam bio prisutan u Hajduku, išao na pripreme, upoznao veliki broj ljudi kroz sport, spoznao sportske povrede u saradnji sa evropskim, svetskim i nacionalnim vodećim stručnjacima, u komunikaciji za sanaciju pojedinih stanja kojima su moji fudbaleri bili izloženi. Sigurno da su mi ta znanja i veštine koristile u svakodnevnom radu u Službi hitne medicinske pomoći, a naravno i kao univerzitetskom profesoru.

 

NM: U društveno-političkom kontekstu ste govorili o unapređenju zdravstvene zaštite u našoj lokalnoj sredini. Možete li van tog konteksta da prokomentarišete šta bi moglo i trebalo da se učini po tom pitanju?

Velibor: I u lokalnoj sredini i u kompletnom našem ambijentu raduju me svi oni potezi koji vode zapošljavanju mladih ljudi, mladih stručnjaka, stručnom usavršavanju, specijalizaciji, raduje me svaka nova bolnica i svaki novi dom zdravlja. Bez obzira na svu problematiku, neke stvari mi zaista deluju optimistično u smislu da postoji, ako ništa drugo, dobra volja da se ide u tom pravcu.

Što se tiče same lokalne sredine, a to zaista moram da istaknem s poštovanjem, izdešavale su se neke stvari koje su jako pozitivne, u smislu otvaranja novog specijalističkog bloka i zapošljavanja mladih ljudi, slanja određenog broja ljudi na specijalističko usavršavanje. Mogu reći da služba u kojoj ja radim raspolaže opremom i autima koji su zaista i na nacionalnom i na evropskom nivou. Mislim da će upravo sadejstvo ta tri faktora, faktora struke i znanja, faktora ambijenta odnosno uslova rada i faktora opreme koji omogućuje praćenje svetskih trendova, uticati na značajan broj mladih ljudi da ostanu i ovde primenjuju svoje medicinsko znanje i usavršavaju svoju medicinsku misao.

Mi kao sama organizacija specijalista urgentne medicine organizovali smo se i ove godine nijednom studentu Univerziteta u Novom Sadu nismo overili semestar dok nije prošao kurs “Basic life support”, odnosno kurs iz osnovne životne potpore. Želimo da podižemo i svest stanovništva kroz taj zdravstveno-vaspitni rad o neophodnosti samopomoći i međusobne pomoći. Mi smo nekada u školama imali predmet prva pomoć i to je posle jednim delom bilo i zamrlo, tako da zaista imamo želju da što širi broj ljudi edukujemo o osnovnim zdravstvenim stvarima koje moraju da znaju da bi u nekim ključnim trenucima mogli da pomognu sebi i ljudima oko sebe.

S druge strane, sem tog rada sa mladim ljudima, bez obzira na to što neće jednog dana biti ni lekari ni farmaceuti ni stomatolozi, trudimo se da kroz kontinuirane medicinske edukacije stalno podižemo nivo znanja i veština. Lekarska komora, Srpsko lekarsko društvo, medicinski fakulteti i svi mi zdravstveni radnici imamo zajedničku misao da nivo zdravstvene zaštite u našim lokalnim sredinama i državi što više približimo svetskom nivou. Siguran sam da stručnosti imamo, a kroz stalno podizanje te materijalne potpore u objektima, opremi i u samom sistemu organizacije, smatram da ćemo i u narednom periodu moći da pratimo ono što je najznačajnije u svetskim tokovima.

 

NM: Šta biste poručili mladim, ambicioznim ljudima koji kroz oblast medicine žele da se bave naučnim radom?

Velibor: Taj poziv u sebi nosi zaista jednu maksimalnu humanost i pravim ljudima donosi maksimalnu satisfakciju znajući da su pomogli drugom čoveku, da su mu omogućili da živi i da se bori sa svojom porodicom, da su sanirali neko oboljenje ili povredu i reagovali u situacijama poput saobraćajnih udesa, oživljavanja i direktno spasili život. To pruža jako lep osećaj i omogućava čoveku da živi plemenit život.

S druge strane, bez maksimalnog dnevnog rada, bez utroška maksimalne energije, bez afiniteta prema tom poslu, pitanje je da li rezultati rada mogu da dođu. Mladi ljudi moraju da budu svesni da je proces edukacije praktično doživotan, da tome moraju da budu maksimalno posvećeni, da moraju da budu vredni i radni, da prate novine, da moraju da budu kolegijalni i pre svega posvećeni svom pacijentu.

Bratislav Grbić

Pročitaj mi tekst:

Projekat “Naša Kula i naši ljudi” se sufinansira sredstvima iz budžeta Opštine Kula, a na osnovu Rešenja opštine Kula o raspodeli sredstava za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Kula u cilju ostvarivanja i unapređenja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2018. godinu broj: 03-111-1/2018-8 od 30.03.2018. godine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

14.07.
0600318XXX
OGL Prodajem FIAT TIPO 1.8 I.E 18 V neispravan, godište 1999.g. registrovan do 29.12.2019.g. cena 250 evra. Tel. 0600318953
11.07.
062702XXX
OGL kupila bih manji stan(30m). u Vrbasu. Telefon 062-702513
11.07.
0612489XXX
OGL 0612489241 Potrebna zena za cuvanje starije muske osobe na duzi period. Samo ozbiljne ponude,ostale informacije na br tel. 0612489241
09.07.
063533XXX
OGL Prodajemo dvosoban stan u centru Kule, Trg Oslobodjenja 2. Iznad Ideje. Informacije na: 063533005
03.07.
063521XXX
OGL Prodajem kuću u Crvenki , novije gradnje sa pomoćnim objektima . Ukupna površina placa je 1000 m2 . Sve je legalizovano . Cena dogovor. Telefon: 063 521 679
Postavite vaš mali oglas ODMAH - Klikni ovde
KOMENTARI

Komentari objavljeni na Portalu "Naše Mesto" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija u vezi sa tekstom. Redakcija Portala "Naše Mesto" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

avatar
novi stari najviše glasova
Milan Petrovic
Milan Petrovic

Doktor Vasovic zraci toplinom, vrhunskim znanjem, pozitivnim lkal-patriotizmom, skromnoscu… Njegova praksa urgentne medicine zaduzila je mnoga srca koja jos kucaju. A i studenti imaju uzornog profesora.

Zapanjen
Zapanjen

Velibor je sjajan. Na zalost ne cenimo dovoljno sjajne

Vladislav
Vladislav

Poštovani doktore Vasoviću,
čast je poznavati Vas.
Kao najmlađem akademiku,čestitam Vam na zvanju.