NEDELJNI INTERVJU – Mina Đukić, filmski i tv reditelj, Kuljanka koja u svom zavičaju iznova nalazi inspiraciju za svoja dela

2907

Ove nedelje pričali smo sa Minom Đukić, mladom rediteljkom koja je rodom iz Kule, o njenom sećanju na Kulu i novim projektima.

Mina, vi ste neko ko je kao filmski i tv reditelj, „zakitio“ Kulu i Kuljane ponosom 2014. godine, kada ste izbacili svoj dugometražni prvenac „Neposlušni“.

Taj film je i u svetu prepoznat kao umetničko delo vredno pažnje.

Nas zanima kako je tekao Vaš razvojni put od male Kuljanke do uspešne i prepoznate srpske rediteljke, ima li ovaj lokalitet uticaja na Vaše umetničke aspiracije?

U Kuli sam doživela zanimljivo i burno detinjstvo, a detinjstvo presudno odredi svačiji životni put. Nekad toliko da se stalno kroz svoj rad upravo vraćaš u taj period i tamo tražiš odgovore. Valjda se tad nešto polomi u čoveku, po prvi put, da pokušavaš da otkriješ šta je uzrok ili da sačuvaš uspomenu na period čistote, bezbrižnosti i radoznalosti koji je prethodio tom lomu. Šta je tu sećanje, a šta stvarnost, teško je razlučiti ali Kula me naučila da maštam, lutam, zamišljam svetove u daljini, izmišljam igre i živim slobodno.

Kakav je osećaj biti baš Kuljanka, da li ste dobijali uvek pozitivne povratne reakcije od ljudi, da li su Vas gradili na neki način?

Gde god sam se našla i pokušala da nađem neke odgovore, shvatim da se uglavnom svi odgovori ipak nalaze u Kuli, i vratim se u Kulu, u mašti, u onome što pišem, u snovima ili stvarno. Asocijacije drugih ljudi na Kulu su različlite, od Kulskih štofova, Festivala amaterskih pozorišta, preko Hajduka, do Crvenih beretki. Između tih štofova, drame, kanala, žutog lesa, zidova stadiona koji nikad nisu postali kafići i butici, kako je obećano, a i negde iza jedinog brda u daljini, tu je i moja Kula ali nije svodiva na jednu asocijaciju.

Vi ste sada i majka, utiče li novi status na onaj stari – rediteljski?

Utiče, oplemenjuje i ohrabruje, i puno učim od deteta, kako se misli, kako se otkriva i kako se raduje, i nadam se da će to i da se odrazi na moj rad.

Da li je teško filmadžijama u Srbiji i na koji način se Vi nosite sa tim izazovima?

Nestalno je, teško je omogućiti sebi kontinuitet bavljenja ovim poslom, ali šta je film bez prepreka i izazova, izazovno je i opstajati, tako da postoji rizik da se sva kreativna energija potroši na opstanak, ali nemojmo cicijašiti ni opstajanjem ni kreativnom energijom.

Vi ste i profesor na SAE Institutu za predmet Digital filmmaking, ispunjava li Vas rad sa studentima i prenošenje svoga znanja nekim novim umetnicima koji će kreirati mnjenje, opet nekim novim klincima?

Volim taj posao, učim od novih generacija i podsećam se nekih svojih načela iz mladosti, trudim se da ih održim ali i da razumem nova načela novih generacija. Odgovoran je to posao ali radim ga iz srca i nadam se da se to oseti i prenosi intenzivnije od samog sadržaja mojih predavanja. Nekad mislim da je samo važno mlade ljude ohrabriti u uverenju da je ovim poslom moguće baviti se uprkos svemu ali i pomoći im da to uverenje ne ispadne samo romantičarska zabluda nego i nešto od čega će moći da žive.

Čime ćete nas sve učiniti ponosnima, kakvi su projekti u planu ako ih ima?

Gotov je novi scenario, polako krećem u proces finansiranja, prijavljivanja na konkurse i sve nužne procedure kako bi se zamišljeno i desilo. Ovom pričom se opet, gle čuda, vraćam u Kulu i to u detinjstvo u periodu od 1989.-1992.. Vidimo se Kulo, i to u drugoj epohi.

Vaš dokumentarac iz 2011. – „YUGO-kratka autobiografija“ je takođe vrlo gledan film. Taj film je mali „komemorativni“ osvrt na istoriju automobila koji je dugo vremena duhovito i istinito, a nekad i slučajno, simbolizovao vreme tokom kog se proizvodio. Ostavljamo našim čitaocima link do filma, uživajte!

Puno sreće u daljem radu, hvala na inspiraciji i željno iščekujemo nešto novo iz vaše „palice“.