NEDELJNI INTERVJU – Crvenka ima atletiku i “zabeležene anegdote”, zahvaljujući nikom drugom do Petku Zoriću

1704

Ove nedelje bili smo u gostima kod najznačajnijeg crvenačkog atletičara i književnika Petka Zorića. Petko nas je ugostio u svom domu gde mirno provodi svoje penzionerske dane i rado se sa nama prisetio vremena u kojem je doživeo neke od svojih najvećih uspeha.

Koliko ste dugo bili u atletici i kakve su Vam uspomene na to doba?

U atletici sam jako dugo. Klub sam uspeo da osnujem sa drugovima zvanično 1984. godine, inače sam i ranije radio sa decom kao nastavnik u školi, a i sam sam se bavio trčanjem. Ja sam inače gimnastičar, čovek sportista koji je više za individualne i bazične sportove. Malo je neobična situacija da jedan Crvenčanin ode u tom smeru i zbog toga sam imao mnogo problema kad sam želeo da osnujem atletski klub. Svima je bilo nenormalno da se neko bavi sportom bez lopte. 10 godina sam radio kao nastavnik u školi u Crvenki i atletika i gimnastika, tzv. individualni sportovi činile su 60% programa. Jedna od najvećih uspomena mi je atletska staza za koju sam se borio sa svojim prijateljima i tom ljubavlju prema atletici uspeo sam da zarazim mnogo dece.

Mislite li da atletika u Srbiji ima perspektivu?

Ovako kako sada stoji situacija, s obzirom da pratim sve to i dalje, rekao bih da imamo nekoliko vrhunskih atletičara ali nemamo atletiku. I prvi put u životu imam priliku da kažem tako nešto i nadam se da će se situacija promeniti. Mi smo nažalost daleko od toga da nam atletika postane jedan od nosećih sportova.

Da li je u Crvenki i dalje mnogo talenata za ovaj sport i uspevaju li ikako da se ispolje?

Talenata uvek ima. Deca nikada nisu bila problem, bar za mene koji sam čitav život radio sa decom. Problem je u nama koji trebamo da ih usmeravamo i radimo za njih. Mi u našoj opštini imamo tri kluba: u Kuli, u Ruskom Krsturu i u Crvenki, koji danas zvanično postoje.

Otkud Vi nekada davno povezani za kraljicu sportova i da li ste svesni koliki ste trag ostavili u crvenačkoj pa samim tim srpskoj atletici?

Pa ne znam da li sam svestan, ali trebalo bi da nešto znači to što sam radio. Kroz klub je prošlo mnogo dece i sada su to ozbiljni ljudi, žene i neverovatan je osećaj kada sretnete nekoga i kada vas se neko seti. To znači da sam ostavio nekog traga. Ja sam radio i kao referent za fizičku kulturu u Savezu organizacija za fizičku kulturu u opštini Kula i ostao sam na toj poziciji 24 godine, do penzije.

Šta Vas je navelo da se posvetite pisanju?

Verovali ili ne, pored pisanja i atletike, moj največi rad je bio u obuci plivanja. Ja sam dobio Spartakovu nagradu među prvima iz opštine Kula za svoj neverovatan rad u plivanju. Crvenka i Kula su imale dva bazena, a Krstur je imao svoj deo na kanalu gde se mogla vršiti obuka plivanja. Još kao nastavnik sam počeo da radim obuku. Novinari, vaše kolege, nisu mi verovali kada sam im rekao da je više od 10 hiljada učenika prošlo kroz moju obuku plivanja i to nikada nisu objavili.

Što se pisanja tiče, počeo sam dosta rano. Postao sam zaljubljenik u novine preko Politikinog zabavnika. Politikin zabavnik i ja smo rođeni iste godine, on u februaru, ja u martu. Tu mi se otvorio neki čudan svet koji do tada nisam imao priliku da vidim. Potičem iz siromašne porodice koja nekada nije mogla da mi priušti ni taj Zabavnik, pa sam nekada bio primoran da ga ukradem i bio sam dobro isprebijan od strane oca. Nisam odustao ni tada. I dan danas sam veliki zabavničar. Zahvaljujući tom Zabavniku, imam već 20 godina dvojicu prijatelja sa kojima se sastajem svakog petka. Kupimo Zabavnik i po dva sata pričamo i družimo se.

Autor ste mnogobrojnih knjiga, koju biste posebno izdvojili i zašto?

Najvećim delom sam se bavio pisanjem o Crvenki. Ja sam izbeglica sa Kosova. Od devetoro dece ostalo je nas četiri brata i bili smo vezani za svoj rodni kraj i svoju državu i ja sam se odjedanput odlučio da sve pribeležavam. Tako je počelo moje pisanje, pa sam kasnije počeo da pišem i druge stvari. Smatram da je poezija temelj književnosti, a mi se najmanje bavimo poezijom. Mnogi tvrde da se danas jako malo čita i u to ne mogu da poverujem. Ja za sada imam 10 knjiga. Polovina je vezana za porodicu, veći deo je poezija. Pošto sam doživeo neku porodičnu tragediju, u zadnje tri godine izdao sam tri knjige, jedno dvoknjižje i knjigu anegdota o Crvenki. Veoma je neobično da se pojave takve dve knjige, jedna teška porodična i jedna knjiga sa anegdotama. Tu knjigu anegdota sam pisao 50 godina, beležio sam sve što se dešavalo Crvenčanima. Smatram da anegdota nije anegdota ako nije istinita i ako ne znaš ime onoga kome se događa.

Kada biste birali izmedju atletike, pisanja i plivanja, koji bi bio Vaš izbor?

Po tom pitanju ću možda čudno da odgovorim. Ja sam još mlad i zaljubljen u sve svoje devojke odnosno u kompletnu umetnost! Davno je bilo to kad sam ja došao na svet, a tada je prva ljubav počela od filma i knjige jer mi drugo nismo imali. Crvenka je i tada bila jedna od naprednijih po pitanju kulture.

Koji biste savet dali mladima danas?

Moj savet je: Ružno je savetovati drugog. Treba prepustiti svakom da ide svojim putem i odabere ono što misli.

Ima toga mnogo što bih ja mogao da savetujem. Imam jedan savet, međutim nema veze sa politikom ali ima sa našim društvenim uređenjem, a to je da se izborni zakon u našoj državi treba menjati. I u tom zakonu glavni i osnovi član treba da bude da svi koji napune 50 godina ne mogu ići na izbore, da starost ne odlučuje put mladosti. Jer ovako kako sada stvari stoje, starost odlučuje šta će mladi.