PEŠKE od Crvenke do Foče! – Dnevnik Dragiše Đuričića (FOTO)

2362

Dragiša Đuričić poznatiji kao Giša, iz Crvenke, 28. juna krenuo je u interesantnu šetnju koja je počinjala u njegovom mestu Crvenki a završila se u Foči. Ta šetnja bila je duga 350 kilometara. Imali smo to zadovoljstvo da nam Giša do detalja ispriča svaki svoj dan na ovom putovanju.

PRVI DAN

Krenuo sam iz Crvenke u 6 ujutru. Kroz Crvenku sam još susretao mlade na centru od sinoćnjeg provoda. Prvu pauzu sam napravio u Savinom Selu posle 20tak km, na klupi pošto u kafani nije bilo mesta u bašti. Kad sam izašao iz Despotova pitao sam neke ljude u polju da li je prohodan put ka Kulpinu uz kanal, kako bi skratio deonicu za 4 km, i izbegao Ravno Selo, ta prečica mi je izašla na nos. Prvih 2-3 kilometra od tih 10tak km uz kanal je bilo idilično, priroda lepa, prži sunce, ptice, žabe, onda sledi 5-6 km golgote, šipražje, trnje, trska, čičci, korov od tri metra, probijanje kroz to me je uspaničilo, nema vetra a isparavanja velika, nemogući uslovi, nestalo mi je i vode, pomislio sam da zovem Žarka Ševina ili hitnu pomoć (Žarko Ševin mi se dan ranije javio i rekao da ukoliko budem imao bilo kakvih psihofizičkih problema da ga cimnem i vozilo tj ponoć stiže) Ne znam odakle mi snaga u tom momentu i posle sat vremena agonije video sam poljski put. Izašao sam, vetar je pirkao a Kulpin je bio tu. Selo lepo uredno, srećno, u centru je dvorac Dunđerski, obišao sam ga. Osvežio sam se na lokalnoj česmi i seo na pauzu u kafanu, to je bio 40. km. Shvatio sam da me je korov isekao po nogama, pocrvenele noge od sunce i pojavila se prva dva žulja. Od Kulpina do B. Petrovaca je bila uz drum biciklustička staza. Patrola policije je par puta prošla i samo su me pitali u prolazu: Kuda? – Do Petrovca, rekao sam ne objašnjavajući.

U B. Petrovcu sam na uličnom bunaru oprao noge, opekotine su bi bile užasne. Između B. Petrovaca i Gložana sam pored druma seo i mazao noge alojinom kremom, za tih 15tak minuta prošlo je “milion” vozila, niko nije ni iz pristojnosti upitao da li mi treba pomoć.

Ušavši u Gložan seo sam u prvu kafanu, ispred na klupu, osvežio se u toaletu, stavio tufere i hanzaplast na žuljeve, namazao se kremom za opekotine. Shvatio sam da po Google maps neće biti prva deonica 60 km nego mnogo više. Pošto sam morao da stignem do Begeča na skelu, poslednja vozi u 20 časova. Bio sam na oko 53 km, a do skele sam imao još oko 15 km. Krenuo sam, ne odmoren, imao sam utisak da hodam u mestu, pod pritiskom da stignem nisam osetio da idem izvan svojih granica mogućnosti, uz Dunav na šetalištu ljudi su uživali. Kad sam konačno stigao posle 14 sati šetnje (oko 68 km) na skelu, skela je otišla, bilo je 20 časova i 2 minuta. Tu su me sačekali da me iznenade prijatelji Nemanja i Milana. Bili su autom i kao rešenje je bilo da me okolo preko Novog Sada odvezu u Banoštor. Dok smo sedeli u bašti čarde, Nemanja je ustao i istrčao, do jednog glisera i zamolio ga da me prebaci, pristao je tek kad mu je objasnio da šetam od jutros iz Crvenke i da sam krenuo peške u Foču.

Vratila mi se ludačka energija koja me je danima i tokom šetnje nosila, vetar me je osvežio, Dunav moćan, uživanje. Prešao sam preko, kum Radovan me je sačekao doneo mi je neku medicinsku kremu i manji ranac (ranac je bio oko 8 kila težak, hrana, kreme, garderoba, knjiga, zavoji…) za opekotine.

Smestio sam se u sobu, prepakovao ranac, popili smo piće, popričali. Soba je bila zagušljiva i ne provetrena, nije radio tuš i nije bilo tople vode. Namazao sam se, melemima, kremama, izašlo mi je 8 žuljeva i mali prst se “raspao” od žulja. Legao sam neokupan oko ponoći. Probudila me je “vatra” na nogama, opekotine su bile brutalne, namazao se i nastavio da spavam, do oko pola 5.

DRUGI DAN

Probudio sam se oko pola pet, doručkovao, umio se, namazao se, željeve zaštitio tuferima i oko 5 sam krenua iz Banoštora ka Bogatiću. Već na prvim koracima sam oseti velike bolove zbog žuljeva, grčeve i upale mišića nisam imao. Jutro je bilo sveže i nije bilo toliko vozila, tek kasnije je krenula “ludnica” na drumu. U Svilošu sam video prodavnicu, bilo je desetak minuta do 7, zatvorena, tek neki čovek kad me je video da sedim cimnuo je radnicu koja je otvorila, kupio sam sitne potrebštine. Pojavio se kum Radovan na biciklu, malo mi je pravio društvo i otišao je da odveze jedan krug, gde? – nemam pojma. Nisam bio nešto raspoložen za šetnju zbog neplaniranih željeva, al sam gurao, uz brdo, niz brdo. Gore na Ležimiru sam napravio pauzu, ohladio noge, tabane i glavu. Posle pauze sam krenua ka Sremskoj Mitrovici, saobraćaj je “procvetao”, već je upeklo i nije bilo vetra. Morajući da se pazim u saobraćaju zaboravljao sam bolove ali sam i dalje na silu šetao, nisam uživao.

Prošlo je podne ušao sam u S. Mitrovicu, grad živ, ljudi jurcaju, auta…pored jednog taksija sam video ženu u invalidskim kolicima kako se muči da uđe u taksi a na bankomatu je stajala devojka sa vidno problematičnim hodom. Malo zam se zamislio i bio sam srećan što me žuljevi bole. Posle pauze u gradu, ošamućen sam krenuo a to sam shvatio da idem na drugu stranu tj kontra Bogatića, sreća nisam više od 300-400 metara otišao. Vratio sam se i pešačkim mostom sam prešao reku Savu, preko Salaš Noćajskog sam došao u Noćaj, usput je bila jedna česma za vodu i to na ulazu u groblje a video sam i spomenik vojvode Noćajskog. Nisam mogao da tražim klupu i samo sam u jednom hladu uz drvo pored druma seo i odmorio jer ko zna kad ću naleteti na sledeći hlad i drvo.

Nisam bio siguran dokle ću izdržati. Al odlučio sam, idem dok ide, neću se mučiti. Krenuo sam mnogo opuštenije ka Gluščima, ništa nisam osećao ni fizički ni mentalno, mehaniški sam šetao. Seo sam u jednom prelepom etno selu, unutra je radila klima u restoranu, bilo je ko u frižideru i nisam smeo da sednem unutra jer je bila velika temperaturna razlika, sa plus 40 koliko je na asvaltu a 20 u restoranu…seo sam napolje u baštu uživao u lepoti etno sela dok su me muve “cepale na svim frontovima”. Odatle sam krenuo kaldrmom tj poljskim putem. Jedna žena u hladu na pola puta između Glušaca i Bogatića je jedva stajala pored bicikla, bila je bleda i poluživa, udarilo je sunce ,odmarala je. Ponudio sam joj vode, ona nije htela i bila je samo radoznala šta ja to radim. Nisam joj ništa govorio kako bi sačuvao energiju, krenuo sam dalje. Iza mene se pojavio traktor sa dve prikolice. Bio je pretovaren sa balama slama, išao je 20tak minuta iza mene, put je bio neravan i nije mogao brže. Posle 13 sati skoro tišine, zvuk traktora je počeo da me nervira. Naleti bolji put, obišao me je i vratio se mir. U Bogatić sam ušao negde oko 19 časova.

Šetam poprečnim ulicama, ljudi ko i svuda do tad, zagledaju, ukoliko kažem dobar dan, dobijem dobar dan, ukoliko ćuti i oni ćute. Oko 20 časova sam došao u smeštaj, 55ti kilometar. Dočekao me je vlasnik, bio je ljubazan i sve je bilo na svom mestu. Seo sam osvežio se, konačno se okupao. Krenula je kiša da pada. Žuljevi su bili katastrofa. Hteo sam da kupim papuče ali nijedna radnja nije radila. Vlasnik apartmana je rekao da ima jedan par i po sinu ih je u 23 časa poslao. Oduševio me je tim gestom. Čuo sam se sa burazerom Goranom iz Foče i rekao mi je da me je raftin centar DMD iz Foče, kad su čuli da dolazim, pozvao da dođem kod njih da odmorim i uživam ceo vikend kao njihov gost. Oko ponoći sam se čuo sa mojom Gocom, javio se klincima na instiagramu, malo izblejao na netu. Javio sam se Tini, prijateljici i Theta praktičarki, koja mi je dala prosto uputstvo: da u svemu što mi smeta pronađem nešto dobro i da razmislim kako je lepše i bolje bez bolova i žuljeva.

Mackao sam se kremama, melemima do oko 1 posle ponoći. Bio sam ponovo u energiji. Jedva sam čekao da zaspem i da se probudim kako bi nastavio pešačenje.

TREĆI DAN

Produdio sam se oko 4 i 15. Noge su mi bile u mnogo boljem stanju nego juče, žuljevi su se umirili, to mi je dalo elan. Obavio sam jutarnju rutinu i oko 5 sam napustio smeštaj i Bogatić. Jutro je bilo oblačno i malo svežije. Nisam uključio aplikaciju za merenje pređenog puta,skinuo sam taj teret borbe sa kilometrima s dnevnog reda. Prva deonica puta je bila prelepa, auta još nisu toliko prolazila, njive su se žutile od suncokreta i zelenili od kukuruza. Primetio sam da imaju posađene i po struk dva ruža u pojedinim njivama suncokreta. Posle par sati šetnje sam u Zminjaku na autobuskom stajalištu pauzirao i užinao. Prodavnica je radila kupio sam sitne potrepštine,osoblje u trgovini je totalno bez energije i želje da ustane s kase,još su spavale njih dve i pile kafu. Srednji deo puta Ribari-Prnjavor je već uveliko saobračajna gužva i haos  na drumu, sunce je pržilo a nerazmišljajući o žuljevima jednostavno me nisu više ni boleli, da li je pređena granica bola ili preopterećeno razmišljanje,al jednostavno bilo je normalno kao da sam tog trenutka krenuo prvi kilometar. Dobar osećaj me je poneo i nekih 2-3 kilometra sam neobjašnjivo sam sebi trčao, euforija mi se vratila.

U Prnjavoru sam pauzirao u drumskoj kafani,dopunio vode. Šetajući uz trotoar,treći dan sam doživeo da mi se neko prvi javi na ulici,bilo je to dvoje dece. Pre toga sam dobijao dobar dan samo ukoliko prvi kažem prolazniku dobar dan. Treća deoni tog dana  se pretvorila u pravi pravcati “košmar“. Dvadesetak kilometara bez hlada, vode, klupe. Gledajući drvo u daljini gde sam planirao pauzu nikako da dođe,kad je došlo drvo ispod u hladu je bilo zapaljeno smeće i neko granje, kakvo razočarenje,do sledećeg drveta je bilo sat vremena na asvaltu koji je goreo, razmišljao sam o drvetu u Crvenki na kanalu. A toliko je toplo da nemate osećaj za sopstveno telo jer je toplije od 37 stepeni. Dugo očekivano drvo i hlad je bilo još gore smeće nego prethodno,nisam imao izbora, seo sam,napravio sam prostirku od šuškavca jakne i seo i izuo se da se ohladim. Čuo se neki zvuk zavijanja i cika, odjednom se u mene zaleteo mešanac, pas, bio je izmoren, uplašen, jednostavno se privio uz mene i mazio se sam od moju ruku  a repom je mahao “trista na sat“. Prihvatio sam društo, išao je zamnom iako nisam imao ni za sebe vode a ne za njega,gurali smo bankinom. Pas bi kraj puta našao lokvu od kiše koja je ko zna kad padala i malo je lickao vodu, pravio mi je zazubice i dolazio sam u iskušenje da okvasim usta ili da se umijem. U jednom momentu sam osetio svežinu vode, put je bio neverovatno blizu Drine.

Dok sam uzivao misleći o Drini, oko graničnog prelaza kod Loznice, stao je policajski džip, specijalna pogranična policija. Mislili su da sam migrant. Pretresli su me i ispitali uzduž i popreko. Četiri policajca (dva muška, dva ženska, dvoje napolje dvoje unutra) Lična karta i te fore. Udaljili me od druma oko 3 metra i naredili da ispraznim torbu, kreće pretres po stvarima. Sve njuškaju, pipaju, gledaju, zapitkuju, gde idem, šta radim, gde radim, zašto, kako. Ništa im nije jasno, traže mi dodatnu opremu koju naravno imam (svetleći prsluk) Izvojiću po par bisera sa pretresa: “Da li je vrednost hrane veća od 10 000 dinara” – Ne znam, ovo je sad sve polovno, pola sam pojeo a i otvoreno je, rekoh. Drugi biser:”Šta će ti grickalica” – “Šetam šest dana, porašće mi nokti” Onda sam dobio besplatan savet:”Savetujem ti da ovo šetanje prekineš, moraš priznati da baš nije normalno da neko ovako šeta”reče mi a ja njemu ko iz topa:”Moraš priznati da nije normalno da neko ko radi u policiji i ima trideset godina ne može napolju na četrdeset stepeni da stoji pola sata a da se ne davi od vrućine”…Moj verni drugar pas je kulirao u travi sve vreme pored. Nastavio sam. Usput sam napravio pauzu na čardi na Drini a ubrzo sam ušao u Banju Koviljaču, u prvoj prodavnici sam kupio kačket u bojama Srbije i grbom, kako bi sprečio moguća nagađanja.

Vrućina nije popuštala, bio sam iscrpljen posle pretresa i kao da sam psihički padao, kako sam padao mentalno noge su počele da bole. Na par kilometara do smeštaja sam ponovo seo u kafanu i pijuckao limunadu na blagom vetriću. Nekako sam se posle pause dovukao do smeštaja, skoro je bilo 8 uveče ,nekih 55 km taj treći dan. Osećaj fantastičan po završetku,nisam skidao osmeh sa lica onako sam sebi za sebe.Smeštaj je bila brvnara na balvanima od 3 kvadrata a prostirka od slame,brutalno lepo osmišljeno seoce, samo ne baš za ove okolnosti. Bez kupatila, poljski wc. Seo sam u restoran, javio se kući, malo sam razgledao etno selo i oko 11 uveče sam ušao u Drinu da ohladim zglobove i kolena, Drina je bila led ledena, ali sam se brzo navikao i utrnuo. Oko ponoć posle završenog mazanja kremama,melema i medicinskog oporavka i večere sam legao. U toku noći sam se probudio bio sam žedan, krenuo sam da pijem vode, al u mraku u pravcu Drine je bila neka životinja, dal je to iz etno sela bilo, pas, magare, poni ili nešto stoto, možda i halucinacija, ne znam, nisam smeo da odem da pijem vode, nego sam se vrati da spavam žedan.

ČETVRTI DAN

Probudi sam se oko pola 5, otišao da se umijem i da se spremam za doručak i start. U improvizovanom wc-u video sam iznad umivaonika montirani tuš koji sinoć u mraku nisam video. Kakav fleš i jutarnji osmeh. Stavio sam tufere i flastere na žuljeve i negde oko 5 sam napustio etno selo u kojem se ni muva nije čula. Svi su spavali i osoblje i gosti i životinje. Jedino je budan bio portir kojem sam dao ključeve od brvnare u zamenu za ličnu kartu. Jutro je bilo lepo, sunčano. Trebalo mi je pola sata da uđem u ritam šetnje tj da se zagrejem, pošto posle šetnji nisam praktikovao istezanje, mišići i tetive budu zategnute. Krenuo sam ka granici, usput bi viđao ovce koje su na ispaši. Počeo sam konačno četrti dan da uživam. Saobraćaj je za jutro isuviše prometan jer sam do tad navikao na mirnija jutra. Pre granice sam prošao pored policijske patrole sa radarom i u jednoj automehaničarskoj radnji sam sipao vode. Sve vreme uz put se videla Drina. Povremeno bi se pojavili malinjaci i stari ljudi koji rade u njima. Kosači sa trimerima zuje ko pčele i kose pored puta. Pred granicu sam dokupio u prodavnici neke sitnice i na graničnom prelazu Karakaj bez ikakvih problema sam ušao u Republiku Srpsku u Zvornik. U Zvorniku je život več uveliko tekao, auta, ljudi, ludnica. Sišao sam na šetalište uz Drinu i na prvoj klupi seo da odmorim. Dok sam odmarao, menjam čarape, flastere popravljam a jutarnji šetači prolaze i zagledaju šta radim. Krenuo sam dalje, a uz Drinu je prelepo taj prizor me je opuštao jer sam znao da ću i narednih 2-3 sata biti u istom okruženju. Onda su počeli tuneli, koji su totalno zbunjujući, idem kroz tunel, čujem svoje korake, svetlost auta dolati od napred a zvuk od nazad, mozak se totalno zbuni, tri auta od napred dva od nazad, vamo svetlo vamo zvuk, u jednom momentu gubim ravnotezu u toj zbrci, samo sam stao i naslonio se na zid. Kako su dolazili i prolazili tuneli navikavao sam se na taj do tad nepoznat osećaj. Taman sam se navikao na tunele, a tunela nema.

U Diviču pored puta je stojao jedan čovek,upitao sam ga za udaljenost do naredna dva sela kako bi znao da se organizujem zbog pauza i vode. Malo smo popričali i pozvao me je da uđem kod njega na kafu, odmor i osveženje. Seo sam na terasu iznad Drine. Kad su videli da nemam kačket ili šešir, dali su mi i jedan crveni šeširić. Iz Diviča sam otišao u Drinjaču između sam na jednom autobuskom stajalištu napravio pauzu. Takva klupa se ne propušta. Sve funcioniše i glava i noge i disanje. Bolovi od žuljeva su nestali, razmišljao sam o osmesima, o lepim situacijama iz života, a kamione sam doživljavao kao velike ventilatore. U Drinjači sam seo u kafanu pored druma da ručam i da se osvežim.

Pauza mi je prijala. Nastavio sam ka Milićima. Put je bio nov, još se nafta osetila od novog asvalta, crn je i nema nijedne bele linije na sebi. Povremeni hlad i vetrić i slivanja vode s brda. U Konićima sam seo u jednu kafanicu, sedelo je desetak ljudi igrali su šah i zezali se, naručio sam pivo, ali nisu služili alkohol. Počele su sitne provokacije na koje nisam reagovao i gledao sam što pre da popijem kafu i kiselu vodu i da krenem. Nisam se ni odmorio a krenuo sam. Prošao sam kroz KasabuiI ušao u Dubnički Most. To mi je bilo oko 50ti kilometar taj dan. Tu sam planirao jednu veliku pauzu jer mi je deda rodom odatle a i kao dete sam tu dolazio. Svratim u jednu kafanu a žena neće da primi ni eure ni dinare ni dolare, samo marke. Usput naravno nisam naleteo ni na jednu menjačnicu. Odem preko puta u prodavnicu. Ista situacija, samo marke primaju. Napolju sede tri čoveka piju pivo, priđem i pitam da mi neko zameni novac, treba mi jedna marka. Objasnim da šetam ceo dan već četvrti dan, da mi je deda tu živeo, ma kakvi, nisu me ni pogledali. Poludeo sam, okrenem se i krenem ka Milićima koji su na 3-4 km. Ispred jedne kuće sedi žena, pitam da sipam vode. Uđem osvežim se umijem se i ljudi me pozovu da sednem, ponude mi večeru i sve redom. Sedimo pričamo, al ipak sam malo uznemiren bio, jedva sam se smirio. Raspitao sam se za maršutu nastavka puta i dobio info da tu ima i medveda, vukova, divljih svinja ali da se ne brinem, samo da pravim buku, pevanjem ili zveckanjem i oni beže. A za svaki slučaj ako naleti čopor vukova (jer kad su u čoporu vukovi su gladni a kad je sam onda je sit) dobio sam tri velike petrde, kao meru odbrane. Kad sam došao sebi krenem do Milića. Došao sam oko 8 uveče na smeštaj.

Na recepciji niko ništa ne zna. Šok…neko se seti da dolazim, čuli su. Onda zovu telefonom tog nekog s kim sam pričao, on se ne javlja izgleda je otišao “tetki lek da odnese”. Dok oni zivkaju jedni druge, ja ključam od besa ,namestio sam glavu i telo do 8 uveče a od 8 odmor. Već je pola deset i niko ništa ne zna. Onda sam dobio oko 10 uveče informaciju da taj čovek već treći dan zbog korone ne prima nikoga na smešaj. Pukao sam,raspad sistema. Al u znak izvinjenja će me odvesti taksijem do Vlasenice, tamo ima mesta na prenoćištu. U tom momentu sam se osećao kao kad čekićem od pet kila razbijete staklenu flašu… Oko pola 11 sam bio u Vlasenici ispred nekog motela. Prenoćište bez doručka do 6 ujutru 50 maraka. Reko da vidim šta je to – ”Ili uzmi ili ostavi”. Izašao sam iz motela i platio taksisti. Shvatio sam da nemam nastavak puta, razočaran, bezvoljan, psihički dotučen, noge su krenule da pusliraju, kako je psiha padala tako je i telo padalo. Cimnuo sam rođu Gorana iz Foče. On je obavio par razgovora i uputio me na jedan smeštaj. Tražio sam smeštaj, tamo vamo, kad sam došao u toj kući se niko nije javljao a neki šarplaninac iz boksa je hteo da pojede i boks i mene. Vratio sam se na glavni drum. Konstatovao sam da je gotovo, nemam nastavak maršute do Foče. Em sam na pogrešnoj ruti em sam dotučen situacijom. Nazvao sam Gorana da dođu po mene. Goran je bio na nekoj proslavi te je probudio rođu Đoleta koji će doći.

Trebalo je ubiti dva sata dok on ne dođe. Na benzinskoj pumpi sam pitao jednog čoveka da mi kaže gde je grad ili park. On me je odvezao do grada i seo sam u baštu kafića koji nije radio ali protekcijom smo dobili kafu. Levi zglob mi je buknuo, desno koleno zatezalo, mentalno sam totalno pao, činjenica da sam za 4 dana prešao 230 km a da sam imao još 110 km za tri dana me je još više ubedačila. Ubeđan sam da bi pojeo tih 110 km za 3 dana. Sedimo, oni nešto pričaju ,ništa ih ne razumem niti ih čujem, totalno sam odsutan. Hladno je, gladan sam, žedan sam, nemoćan sam, plače mi se od muke, pokušavam da se saberem. Negde oko 2 posle ponoći stigao je burazer, rođak Đorđe. Dok ga čekam na ulici vidim svetla i policijski auto. Samo su mi oni trebali, međutim Đole je išao iza nih, pitao ih je za kafić u kojem sedim a oni su samo pokazali put. Pozdravimo se i krenemo u Foču. Preko Romanije je magla i ima srna i jelena. Usput malo pričamo, kapci mi se lepe.

U 5 smo stigli u Foču, seli smo, pijuckamo rakijicu, rakija mi pecka usta i jezik. Otišao sam da se istuširam i oko pola 7, posle 26 sati nespavanja sam otišao u krevet. Legao sam i nisam mogao da zaspim. Nisam mogao da nađem misao mira, a osećaj razočarenja i zadovoljsta se mešao. Preovladalo je zadovoljstvo, razmišljajući o lepim stvarima sam oko 8 zaspao.

Povratak

Probudio sam se oko 2 popodne,nisam siguran ni koji je dan (četvrtak, peti dan) totalno ukočenih tetiva. Leškario sam skoro celo popodne. Pričali smo i sumirao sam utiske koliko je to bilo moguće, nisam puno bio pričljiv. Zadovoljstvo se vratilo. Sa rođom Đoletom i snajom Spomom proveo sam skoro celo popodne. Uveče smo otišli do grada na pivo. Kako ko priđe stolu, Goran im govori o mom poduhvatu. Dan je prošao mirno. Sutradan sam malo prošetao po Foči uz Ćehotinu i Drinu a popodne sam sa Goranom otišao u raftin centar DMD. Inače Goran sa svojim KIX Bendom je imao u kampu i svirku. Mehadžerka Jelena me je dočekala. Smestio sam se u bungalov. Kamp je kao iz bajke, tik uz Drinu, iz Drine kao da izlazi para, maglica lebdi iznad površine vode. Večerao sam domaći specijalitet ispod sača i sa ekipom iz KIX benda smo sedeli i zezali se. Svirka je potrajala do zore. Ujutru u pola devet zaduživanje opreme za rafting i sa kombijem smo kroz neprohodnu planinu 50tak kilometara otišli za nepuna dva sata na tačku spuštanja. Priroda prelepa. Preko tridesetak čamaca, ekipa raspoložena. Spust Tarom je fantastičan, brzaci i mirna reka se smenjuju. Okolo planine i netaknuta priroda. Poseban utisak ostavlja na mene tromeđa gde se uliva mutnija Tara sa bistro providnom Pivom rađajući se zeleno plava Drina, kakav fenomen. Spust je trajao do oko tri sata. Vratili smo se u kamp, ručali i popodnevni odmor. Goran je došao i otišli smo u Foču koja je blizu.

Hteo sam kući da odem što pre iako sam bio pozvan ceo vikend da ostanem. Imao sam par sati da se još ispričam sa rođacima. Đole me je odvezao na autobus u pola 9. Sve vreme puta sam bio budan i gledao sam prirodu iako je bio mrak. U Novi sad sam stigao oko 4 a autobus za Crvenku je išao oko 7. Blejao sam na autobuskoj, uživao sam u osećaju zadovoljstva jer tek sam počinjao da shvatam šta sam uradio. Bio sam miran, ništa mi nije smetalo što bi mi inače smetalo ranije. U Crvenku sam došao oko 8, 7mi dan avanture. I naravno  peške sam otišao do stana. Goca je bila budna. Taj zagrljaj i osmeh nema cenu, probudile su se i ćerkice Nena i Buba. Porodica nasmejana, imenica koja nema zamenicu.

Mnogima sam zahvalan koji su mi pomogli da u ovoj avanturi istrajem al plašim se da nema dovoljnjo papira da ih sve i imenujem i opišem.

Vredelo je,msvaki korak svaki uzdah, svaka situacija.

Dobio sam mir, osmeh, sreću, smirenost i novi pogled na život.