Aleksandar Arbutina – šampion u pauerliftingu

1043

Na nedavnom Prvenstvu Vojvodine u pauerliftingu i benč presu održanom u Bačkoj Palanci, Aleksandar Arbutina osvojio je prvo mesto u benč presu u seniorskoj kategoriji do 120 kilograma i time oborio sopstveni rekord za per kilograma ostvaren pre dve godine na državnom juniorskom prvenstvu.

Možeš li da objasniš našim čitaocima šta je pauerlifting?

Powerlifting je skup tri discipline, a to su: duboki čučanj, benč pres (potisak sa ravne klupe) i mrtvo dizanje (podizanje tega sa zemlje sve dok se telo ne ispravi). Koristeći svoje mišiće i što bolju tehniku izvođenja određene discipline, cilj je da se podignu što veće kilaže u ove tri discipline i tako dobije najveći „TOTAL“ na takmičenju, npr moj total je 790kg kao junior sa 22godine.

Kako si se odlučio za ovaj sport?

Od kad znam za sebe, izdvajao sam se svojom snagom od ostalih tada vršnjaka, kada sam napunio 15 godina prvi put sam krenuo u teretanu, ubrzo sam postao „najjaci“ u teretani, čak i od 10-15 godina starijih vezbaca. Nakon 2 godine prilicno neorganizovanih i neredovnih treninga, snaga mi je mnogo brzo rasla, tako da sam dostigao 130kg na benč presu. Čuo sam za Državno Prvenstvo u Vrbasu, na koje sam se prijavio preko mog kluba „HAJDUK TITAN“ KULA i kao jedan od najmlađih takmičara postao Državni šampion, oborivši i Državni rekord u mojoj kategoriji.

Koliko je on popularan u Srbiji?

Powerlifting je sve popularniji sport u Srbiji, verovatno su društvene mreže zaslužne za to, sve je više takmičara i jakih ljudi, npr 2014. Godine kada sam sa 19 godina podigao 300kg u mrtvom dizanju bio sam jedan od nekoliko ljudi u Srbiji koji to mogu, danas je sve više tako spremnih momaka, jer su i teretane opremljenije i veća mogućnost za informacijama o treningu snage.

Veoma si uspešan u ovom sportu već godinama, da li nam možeš reći kako teku pripreme za ovakva takmičenja?

Takmičarskim vodama sam već 8 godina, iza mene je jako veliki broj takmičenja. Ja sam takmičar koji je konstantno „spreman“ za takmičenje, a to iziskuje mnogo odricanja, potrebna je što kvalitetnija ishrana, odmor, suplementacija, što meni i nije baš savršeno, pa se oslanjam na odličnu genetiku koju imam.

Kakav je osećaj biti proglašen za najjačeg od svih takmičara?

Osećaj je neverovatan, želja svakog takmičara je da bude najjači od svih, što je jako teško…. Ovde se radi o pravom muškom sportu, gde dolaze najjači ljudi iz svih krajeva Srbije, tako da konkurencija ni malo nije naivna, pogotovo jer neki od njih bukvalno samo ovo radi, trenira u brutalnim uslovima, koji su uglavnom samo po većim gradovima. A ja sam neko ko dolazi iz mesta gde ovaj sport ni malo nije bio popularan, gde su uslovi za ozbiljnim treningom bili misaona imenica za mene, sve dok nisam otvorio svoju teretanu i sebi stvorio skoro savršene uslove da bih lakše došao do pobedničkog trona.

S obzirom da si zbog povrede pauzirao dve godine, čime se još baviš pored ovog sporta?

Powerlifting nije jedino čime se ja bavim. Ja sam vlasnik teretane koja se nalazi u Sivcu, pored članova koji dolaze u teretanu. Radim kao personalni trener oko 3 godine. Iza mene je ogroman broj transformacija tela u psiho-fizičkom smislu, pored toga radim u Ministarstvu pravde u službi za obezbeđenje pritvorske jedinice u Okružnom Zatvoru u Novom Sadu i pored svega toga vlasnik sam odgajivačnice Border Collie pasa „DOMINANT TEAM“ u kojoj imam pse koji su šampioni 6 Država. U planu mi je da započnem još neke poslove, ali za sad neka ostane tajna.

Da li su česte povrede u pauerliftingu?

Povrede su „sastavni“ deo sporta, ako bi se tako moglo reći, ali ja kazem nije šipka kriva što vežbač ne zna pravilno da je koristi, pa samim tim i dolazi do povrede. Izgradnja tela tj mišica je nešto najzdravije što postoji, jer su misici zaslužni za mnogo toga u telu, ali ako se prave greške lako dođe i do povrede.

Tvoj savet mladima koji žele da se bave ovim sportom

Onaj ko nije spreman mnogo da se  da u ovaj sport, bolje da i ne započinje s njim, jer svi uglavnom hoće rezultate za kratak period, a to je nemoguće u ovom slucaju. Rekao bih i da se trenira bez upotrebe hormona, jer što brzo dođe, to brzo i ode. Treba trajati godinama, a ne kao neki sto traju 2 sezone i kasnije se leče ceo život, zbog parčeta gvožđa koje dobiješ na nekom od takmičenja.
Trud, rad i strpljenje, dva koraka u napred, jedan u nazad i rezultati će doći!