INTERVJU – Godinu dana epidemije – koliko nas je korona “izludela”

669

Pandemija traje već godinu dana. Stručnjaci širom sveta predviđali su da nas čeka cunami mentalnih oboljenja zbog pandemije. O tome da li su posledice zaista toliko katastrofalne, razgovarali smo sa Sonjom Aleksić, psihologom u Udruženju za pomoć MNRO "Plava Ptica" Kula.

1. Kako zaštiti mentalno zdravlje? Koji su Vaši saveti

Kada je reč o zaštiti našeg mentalnog zdravlja, jako je važno da održavamo socijalne kontakte. Za vreme pandemije i vreme policijskog časa pričalo se o tome da treba da držimo socijalnu distancu. Ne treba da držimo socijalnu distancu nego fizičku. Treba da održavamo kontakte sa ljudima jer smo mi po prirodi društvena ljudska bića koja ne funkcionišu sama. Treba da razgovaramo sa nama bitnim ljudima o našim emocijama, stavovima, sa nekim ko može da nam pomogne da savladamo naše probleme, ukoliko nemamo takve ljude oko sebe, uvek možemo da se obratimo stručnjaku, psihologu ili psihoterapeutu. Još jedan savet jeste da se sklonimo negativnih ljudi jer su negativne emocije i negativno razmišljanje zarazni.

2. Kako se nositi sa strahom? Da li strah menja realan pogled na sve što se dešava?

Pre svega moramo reći da je strah osnovna ljudska emocija i da je on zapravo konstruktivan, on je signal našem organizmu da nešto nije u redu. Međutim, virus je nevidljiv, nešto nepoznato za šta nemamo mehanizme odbrane i nemamo kodeks ponašanja kojim bi se mi zaštitili.

Prvenstveno moram reći da su ljudi zbog tog straha u početku osećali izuzetno veliki strah. Kroz medije je to plasirano kao jako strašno i ljudi su se jako uplašili i doživeli ogromnu količinu stresa i straha i onda kada se sve to desilo videli su da i nije tako strašno. Zato imamo ljude koji se ne pridržavaju mera, s druge strane imamo ljude koji drugačije reaguju. Uglavnom prolazimo kroz nekoliko faza u prvoj negiramo da virus uopšte postoji, u drugoj pregovaramo (hraniću se zdravije, neće mene virus uhvatiti), treća faza je ljutnja, četvrta depresija, peta prihvatanje ali faze ne idu uvek istim redosledom.

Hroničan stres nas iscrpljuje, tako da ono što je neki savet je da se dobro informišemo o virusu, koristimo pouzdane izvore informacija, da se pridržavamo osnovih pravila (držanja distance i održavanje higijene), da iskoristimo ovaj period da bolje upoznamo sebe i okružimo se pravim ljudima.

3. Koja psihološka pomoć je dostupna i da li ljudi zaista traže pomoć?

Dostupna je savetodavna psihološka podrška kao što je centar Srce, NSHC u Novom Sadu, razne telefonske linije i ono što može da se primeti jeste da su se ljudi najviše javljali u početku kada je situacija bila neizvesna i kada se nije znalo šta je to korona virus i koje su posledice, kada su mediji plasirali strah među ljude. Kako je sve to teklo tako smo se privikavali na novu normalnost i javljanja su se smanjila. Naučili smo da živimo sa trenutnom situacijom. Međutim kada je došao drugi talas, ponovo su se javljali ljudi koji su i prethodno imali probleme (anksioznost, depresija…).

4. Koji problemi su se najčešće javljali kod ljudi koji prethodno nisu imali nikakve mentalne probleme?

Javljali su se uglavnom ljudi koji imaju genetsku predispoziciju, koji bi kasnije u životu imali problema sa mentalnim zdravljem, a ovo je neki kratak period koji sadrži intenzivan stres i doprineo je tome da se kod velikog broja ljudi koji su imali predispoziciju pojave problemi sa mentalnim zdravljem. S jedne strane imamo ljude kod kojih će se pojaviti problemi, a imamo i ljude koji su se prilagodili i žive sa tim, a treći deo jesu ljudi koji su izašli jači iz svega toga.

5. Kako su se volonteri snašli u Vašem Call Centru?

Smatram da su se volonteri u našem Call Centru izuzetno dobro snašli. Bili su zaduženi za pomoć na terenu starijim građanima, ugroženim građanima i licima koja su bila u izolaciji. Dnevno smo primali preko 100 poziva, što su bili saveti, informacije, izlasci na teren čak i neka psihološka podrška. Ljudima je trebalo da sa nekim porazgovaraju, da izraze strah i brigu. Naši volonteri su 3 meseca, 24 časa konstantno, požrtvovano i nesebično pomagali drugim ljudima, čak i onda kada su se oni osećali ugroženo i kada su trpeli jednu dozu stresa.

Bilo je situacija kada građani nisu imali razumevanja pa su zahtevali informacije sada i odmah, upućivali neke pogrdne reči, u takvim situacijama ljudi samo treba da shvate da te osobe nisu osobe koje ne mogu da se iscrpe, umore i nemaju svojih briga i problema.

6. Šta savetujete nekome kome je svega već preko glave, ko bi da se vrati uobičajenom životu, a nadležni poručuju da je to opasno i da još nije vreme?

Cela ova pandemija nije pogodila samo mene ili samo tebe već celo čovečanstvo i dosta je zapravo svima pogotovo kada čitamo pravila koja nas ograničavaju. Normalno je da nam bude dosta svega. Mi još uvek ne znamo kada će se sve ovo završiti i kako će uticati i delovati ali ono što možemo je da napunimo svoje baterije, da odemo negde na par dana, budemo sami, radimo nešto što nam čini zadovoljstvo i podignemo svoj imunitet. Konstantan strah crpi našu energiju i zato osećamo kao da ne možemo više. Moramo da omogućimo sebi da budemo kreativni, da nam bude lepo, da napunimo svoje baterije. Socijalni kontakt nije zabranjen. To je neki moj savet.

7. Koji je vaš savet ukoliko pandemija potraje još bar godinu dana, kako da se pripremimo za ono što nam sledi?

Moj savet jeste da se pridržavamo ona tri pravila koja su propisana, osim toga da istrajavamo u našim zdravim životnim navikama, da provodimo vreme napolju, da vežbamo, da imamo zdrav san. Takođe da iskoristimo ovaj period da upoznajemo sebe, na koji način se borimo sa stresom, na koji način reagujemo na stres, na kojim oblastima života bismo želeli da poradimo i naravno najbitnije je da potražimo stručnu pomoć, ukoliko nam je potrebna, da se obratimo nekome uz čiju pomoć ćemo moći da radimo na sebi.