“MOJ SVET” izložba slika – RADOMIR GLUŠAC – GLUJO

Radomir Glušac se uključuje u aktuelnu likovnu scenu nedavno, ali odmah skreće pažnju na sebe svojim koloritom, širokom četkom, potezom, i složenim slikarskim kompozicijama na kojima izražava svoje viđenje sveta oko sebe. Tako Glušac u prethodnih pet godina biva nagrađen na nekoliko Jesenjih i Prolećnih likovnih salona uzastopce.

Karakterno smiren i uravnotežen, Glušac svoje analitičke prikaze prenosi strpljivo i nenametljivo. Ponavlja kružne forme suprotstavljajući ih pravougaonicima i linijama u svim smerovima. Krug služi kao otvor u svet, ulaz u slikarevu imaginaciju. Kreće od fleke koja ga potom usmerava da produbljuje istraživanje, nanoseći novi i novi sloj boje. Zanimljivo je da nijedna Gluščeva fleka nije razlivena, svaka je dovršena, iskontrolisana, zatvorena i gotovo isplanirana. Kako sam kaže citirajući Pehana: “ U želji da objekte koji ga okružuju razloži na činioce i da ih shvati i svede na suštinu”, Glušac rasteže svoju fleku pokušavajući da njom obuhvati platno. Slučajnosti koje vizuelno zadovoljavaju slikara,  bivaju ispitani i provereni.

Glušac se ne libi da isproba različite materijale, podloge i formate. Izuzetno je vešt u obradi drveta, sam izrađuje platna i ramove. Višeslojnost bojenih nanosa čini da se pred gledaocem otvara više svetova u okviru jedne slike. Produbljenost ovakvog asocijativnog slikarstva nam govori o mnogo složenijem sadržaju nego što se to na prvi pogled da sagledati. Tako Glušac obrađuje i duboke ljudske teme kao što su međuljudski odnosi, introspekcija, nedoumice, unutrašnja previranja i teskobna stanja. Kombinuje unakrsne smerove kretanja linija, belinu kao tišinu, tačku u krugu kao izvorište I konačno odredište. Suprotstavlja površine i linije uz neverovatno precizno slaganje boja. Tako razvija sebi svojstven ton i intenzitet boje, stvarajući sugestivnu atmosferu. Za trenutak se možda učini da je i sam slikar iznenađen svežinom kompozicije i nijansama boje koje se pred njim pojavljuju. Stvarajući apstrakciju – gde tema nastaje kada je slika gotova – delo ima bezizgledan kraj i umetnik ostaje upitan do koje mere treba raditi na slici. U svakom segmentu ima elemenata koji su završeni ili pak nikad dorečeni. Težina zadatka pred umetnikom je da stane u pravom momentu, da ne uguši svoj izraz i impresiju koju pokušava da prenese. Ipak Glušac kao da ne želi da vodi direktan dijalog sa publikom, jer ne nameće teme koje posmatrač treba odmah da prihvati. Doziranim nadražajima, svaka slika krije priču u sebi, umotanu u nekoliko slojeva lepo nijansirane boje. Privržen sredini u kojoj je rastao i razvijao Glušac smišlja nazive slika vezujući ih za svoj grad, ukazujući na potrebu da se običnom čoveku ipak obrati, opet pažljivo i nenametljivo.

Nesvesno umetnika prerasta tako u univerzalni asocijativni prikaz koji svako može doživeti po svojoj volji i senzibilitetu. A koliko će duboko posmatrač zaći u sliku zavisi upravo od njega. Za strasnog ljubitelja ovde ima mnogo slobodnih puteva u svim pravcima, i unutra i spolja kroz veliki kosmos koji se zove ČOVEK.

Silvia Jelačić