Tim povodom, čelnici Doma kulture uručili su mu mali znak pažnje, osvrnuvši se na put dug pola veka, tokom kog je Jovan odigrao više stotina predstava i nasmejao nebrojeno više ljudi. U nastavku pročitajte intervju u kojem nam je Jovan pričao o svojim počecima, ali i o budućnosti amaterskog pozorišta.
Pola veka ste u amaterskom pozorištu. Kako ste ušli u taj svet i koja je bila Vaša prva uloga?
,,Ja sam u ovaj Dom kulture došao odmah posle osnovne škole, prvo kao spiker na razglasnoj stanici, kasnije kao tehničar zvuka, svetla. Posle sam vodio razne programe, od koncerata u Domu kulture do raznih manifestacija poput Famusa, zonskih smotri folklora, ali glumac još nisam bio. Moja prva uloga bila je u predstavi ,,Lopovi“, gde sam igrao filozofa Ksenofana, pošto im je falio kip. Radilo se o predstavi u kojoj, kada posetioci odu iz muzeja, kipovi počnu da pričaju. Tada su moji drugari, pokojni Veljko Sandić, naši sivački akademski slikari, Vladimir Ris i ostali, videli da mogu da budem glumac i tako sam i postao i od tada sam na daskama koje život znače“.
Koliko ste predstava odigrali i da li biste mogli da izdvojite jednu ulogu koja Vam je posebno značajna?
,,Bilo je puno lepih predstava u ono doba, kada je režirao naš pokojni drug Veljko, kao i Vladimir Ris. Najviše sam poznat u našim krajevima po ulozi Lale u predstavi ,,Voz“ koja je igrana preko 200 puta. Par godina sam igrao i u Kruščiću, tako da sam promenio dosta režisera i uloga, verujem da sam odigrao 50 raznih likova. Nekada se u jednoj sezoni igralo po dve – tri predstave i u svakoj smo svi igrali. U filmu ,,Život je lep“ igrao sam policajca“, u Novom Sadu smo Maksim Mudrinić i ja snimili mnogo emisija vezanih za tradiciju Srba starosedelaca u Vojvodini, bio sam čak i voditelj Radio Kule, svašta sam radio, to me je uvek zanimalo. Nikada nisam završio glumu, iako sam imao šanse, pozivali su me razni selektori i profesori. Studirao sam hemiju, jer kada sam hteo da upišem glumu majka mi je rekla ili ću biti inženjer ili ništa. Međutim, sve te godine dok je bila živa sedela je u prvom redu i gledala je sve moje predstave“.
Kada je reč o budućnosti, da li planirate da nastavite da glumite ili je to teško isplanirati?
,,Teško je isplanirati. Ove godine preskočio sam iz zdravstvenih razloga. U Bosni smo igrali ,,Voz“ i jedva sam preživeo, imao sam puno vode i srce je jedva radilo, ali sam izgurao i tu predstavu. Mogao sam doživeti da umrem na daskama koje život znače, ali nisam. Sada sam stariji, igram sporednije uloge, ali bitno je biti u pozorištu“.
Koliko Vam znači ovo priznanje i činjenica da su se čelnici Doma kulture setili da obeleže Vaših pola veka u amaterskom pozorištu?
,,Znači mi, naravno. Svaki glumac i umetnik, bio profesionalac ili amater, svejedno je, jer kada stanemo na ove daske onda više nema amatera, je malo sujetan i svima je drago, pa sam zato i rekao da sam ovo čekao, pa ako se sete sete, a setili su se i hvala im na tome“.
Kakva je, po Vašem mišljenju, budućnost amaterskog pozorišta?
,,Amatersko pozorište traje godinama, iako je u našoj opštini malo zamrlo, ali po Srbiji ima puno amaterskih pozorišta, puno trupa koje igraju i puno festivala, a na skoro svim sam igrao. Naša opština je uvek bila najjača, maltene svako mesto imalo je po dve predstave – jednu omladinsku i jednu redovnu, a sada je to malo stagniralo, ali ja mislim da će i dalje opstajati jer ljudi vole da glume, samo ih treba privući“.
Kako privući mlade ljude pozorištu i glumi?
,,Do sada je to bilo tako da svako nekoga pita, vidi, dovede, ljudi su dolazili da pomognu nama koji se time bavimo. Kada su videli kako je to neki su ostali, neki nisu. Sada imamo dečije predstave, pa neko od te dece ostane, ali najveći problem je što posle srednje škole deca odlaze na fakultete, pa samim tim nisu u mogućnosti da dolaze na probe, ali jedini način je da, ako se neko nekada vrati u ovo selo nastavi to da radi“.