Da li se oštećen sluh nasleđuje?

To i nije toliko daleko od istine, budući da predispoziciju za veliki broj osobina dobijamo u nasleđe upravo od svojih roditelja. Naime, kombinacijom genetičkog materijala majke i oca, nastaje individua koja nosi karakteristike i jednog i drugog roditelja. Međutim, od roditelja ne nasleđujemo samo fizičke karakteristike.

Roditelji nam ponekad, nažalost, mogu u nasleđe ostaviti i gene za razvoj određenih poremećaja ili bolesti. U određenim slučajevima sami roditelji nemaju simptome bolesti koju prenose svojoj deci i nisu ni svesni da njihova DNK sadrži “falinku” koja će u velikoj meri uticati na život potomstva. Ima i oštećenja koja se mogu preneti nasleđem, ali se mogu i razviti bez uticaja genetike, a pod uticajem spoljašnje sredine.

Da li se oštećenje sluha nasleđuje ili stiče?

Oštećenje sluha može nastati kao rezultat nasleđa (hereditarni tip) ili se može razviti tokom života pod uticajem spoljašnjih faktora (akvirirani tip). Ukoliko je u pitanju nasleđena gluvoća, najčešće se javlja udružena s drugim zdravstvenim problemima (metabolički poremećaji, bolesti bubrega, poremećaji centralnog nervnog sistema) u sklopu različitih sindroma.

Urođeno oštećenje sluha se pojavljuje relativno često (1-2 na 1000 novorođenčadi). U praksi se često nailazi na termin “kongenitalno oštećenje sluha”, što bi značilo da je oštećenje prisutno od rođenja i može uključiti hereditarna oštećenja i oštećenja povezana s prenatalnim i perinatalnim faktorima.

U ovakvim slučajevima, najvažnija je rana dijagnostika. Stručnjaci ističu da bi terapiju trebalo započeti već u prvih šest meseci detetovog života jer je mozak u ovom periodu najpodložniji prilagođavanju. Rana intervencija povećava šansu za normalan razvoj deteta. Kašnjenje u otkrivanju gluvoće i nagluvosti kod najmlađih i, samim tim, kašnjenje s tretmanima, može dovesti do poremećaja razvoja jezika i govora, ali i intelektualnih, emocionalnih i psihopsihosocijalnih hendikepa.

Postoje i određeni faktori rizika koji značajno utiču na rano oštećenje sluha:

• niska porođajna težina
• afiksija pre, u toku ili nakon rođenja
• moždano krvarenje
• konvulizije
• infekcija centralnog nervnog sistema
• određene infekcije u trudnoći
• izloženost lekovima koji mogu ošteti sluh (pre i posle rođenja)
• vidljive anomalije ušiju
• cerebralna paraliza

Oštećenja sluha mogu nastati i nešto kasnije u životu, pod uticajem trauma, izlaganja buci, različitih bolesti i infekcija ili medikamenata (ototoksični lekovi). Većini je poznata staračka nagluvost (presbiakuzis), koja je posledica degenerativnih procesa u organizmu. Nastupa uglavnom posle 65. godine života i u većini slučajeva je obostrana.

Kako proveriti da li beba čuje zvukove?

Beba čuje pojedine zvukove čak i dok je još u stomaku. Zato, po rođenju, na te iste zvukove neće posebno reagovati. Jednostavno, navikla se. Međutim, već na rođenju bi beba trebalo da reaguje na glasne i iznenadne zvukove i to prvo trzajem, kasnije i treptajem i okretanjem glave ka izvoru buke.

Najjednostavniji način da proverite sluh svoje bebe jeste da zvuk proizvedete kada joj niste u vidnom polju. To znači da joj druga čula, poput vida, neće pomoći u reakciji. Možete stati iza bebe i pljesnuti rukama iznad njene glave. Beba bi trebalo da se iznenadi, trgne i okrene glavu ka izvoru zvuka. Međutim, imajte na umu da će se okretanje glave ka izvoru zvuka uglavnom javiti tek oko četvrtog meseca života. Ako novorođenče ne prati izvor buke, nema razloga za paniku.

Ako beba ne reaguje na vaše pljeskanje čak i posle nekoliko ponovljenih pokušaja, a na vaše prisustvo reaguje tek kada ste joj u vidnom polju, vreme je da posetite pedijatra. Postoje posebni testovi koji omogućavaju ne samo utvrđivanje prisustva i stepena oštećenja sluha, nego i mesta na kojem se oštećenje nalazi. Na osnovu rezultata, lekar će ustanoviti plan lečenja i odgovarajuću terapiju.

Skrining sluha se sprovodi pomoću posebnih aparata koji mere otoakustičke emisije. Ukoliko je prisutno oštećenje u predelu unutrašnjeg uva, otoakustičke emisije se neće registrovati. Aparat pokazuje da li je ispitanik (beba) prošao na testu. Ako beba ne prođe test, postoji mogućnost urođenog oštećenja sluha. Međutim, ovakav rezultat može ukazivati i na prisustvo stranog tela ili tečnosti u slušnom hodniku ili negativnog pritiska u srednjem uvu. Zbog toga su dodatna ispitivanja neophodna.

Lečenje i tretman oštećenog sluha

Kada se spomene oštećenje sluha, većina odmah pomisli na nagluvost ili gluvoću. Međutim, pažnju bi trebalo obratiti i na preosetljivost na zvukove (hiperakuzija), zujanje u ušima (tinitus), autofonija (kada sopstveni glas jače čujemo u jednom uvu), kao i na druge auditivne poremećaje.

Od vrste i stepena oštećenja zavisiće i plan lečenja. Lečenje može biti hirurško, medikamentno ili kombinovano, a slušni aparati imaju posebnu ulogu u tretmanu oštećenja sluha. Današnji, moderni slušni aparati su značajno napredovali u odnosu na preteče. Diskretni su, funkcionalni, elegantni i praktično neprimetni, a u velikoj meri mogu unaprediti kvalitet života osobe koja ima oštećenje sluha.

Ukoliko znate da u vašoj porodici postoji istorija ozbiljnih problema sa sluhom, pre trudnoće bi bilo dobro da proverite da li ste nosilac gena koji su odgovorni za nasledni oblik gluvoće. Ako niste nosilac gena, nema razloga za zabrinutost. Ako, pak, jeste, biopsijom i analizom horiona na tražene gene se može utvrditi da li će dete imati hereditarno oštećen sluh.